Puna Srbija Ide(J)a

            Činjenica je da su nam uvek falile ideje. I kao narodu, i kao državi, a najviše pojedinačno. Ideje pokreću ljude, vojske, naučnike, istraživače, manijake, ubice... Eto, baš sam sinoć na „Histori“ kanalu gledao dokumentarni film o mladiću koji je 1966. sa kule osmatračnice u Ostinu u Teksasu snajperskom puškom ubio 16 a ranio 23-oje ljudi. Ko god je naišao! „Izvučen“ si iz bubnja, šetaš Ostinom, „beng“ i gotovo. Ne stigneš ni da čuješ pucanj. A mladić (25 god) koji je pucao bio je uzoran član zajednice Sjedinjenih im Država. Bio u marincima (to je navedeno kao prvi simbol „uzornosti jednog građanina“), išao na koledž i bio uzoran suprug (da ne kažem „muž“), ma šta se pod tom „uzoran“ u bračnom životu mislilo. E sad, taj uzorni mladić (a nije Saša Habić) je par meseci pre toga bio kod čika psihijatra, žalio se na jake glavobolje i onako usput „nabacio“ doktoru da ima ideju da se popne na neku visoku zgradu i snajperom ubija ljude. „Zašto?“ – „Nema pojma!“ I doktor pređe preko toga kao da je čuo na pijaci razgovor dve piljarice, jer ko zna kakve su njemu sve ideje ljudi iznosili, a u nekima možda čak predlagali i neku vrstu ortakluka. Svakakve budalaštine nama ljudima padaju na pamet. Srećom, doktor nije odgovarao za mladićev zločin, a i što bi? Ko će policiji prijavljivati sve „ideje“ koje je slušao! Da jeste, već bi ga smatrali luđim od onih koje je slušao (u čemu ne bi puno ni pogrešili).

            Dobro, ovakvih ideja nam baš i ne bi zafalilo. Dovoljan nam je broj ludaka koje imamo, još im samo „ideje“ fale. Nedostaju nam neke kreativnije ideje. Recimo - kako smunuti neku paricu dok si na mestu direktora nekog javnog preduzeća, jer od bedne „apanaže“ koja sleduje za to „radno mesto“ (ovaj termin sam zamrzeo još od III godine srednje škole gde smo na marksizmu i socijalističkom samoupravljanju  radili temelje istog) ne može normalno da živi jedna obična srpska kabadahijska i malo „slobodnija“ porodica. I onda isti taj „rukovodilac“ (a tek to što sam mrzeo - i u školi i posle!!) shvati da on bukvalno „džabe“ radi. Satire se, a ne može da zaradi dovoljno ni za sopstveni džeparac a kamoli za porodicu koja samo viče „daj, daj, daj“! I tu treba biti kreativan pa smisliti kako da zaradiš i neki dinar honorarno, kada nemaš obaveza kojih inače imaš preko glave (mada u ovom trenutku ne mogu da se setim ni jedne osim obaveznog i užasno dosadnog prelistavanja novina koje ti sve redom idu na živce i pokvare ionako lošu kafu koju ti je traljava, mada zgodna, kafe kuvarica donela).

            I onda se misliš: „Puuu, kud ne živim u Hrvatskoj, pa da sam tamo na ovom mestu, i da lepo onda prodam neki gradski plac nekoj srpskoj firmi koje su bukvalno preplavile celu Hrvatsku, a ne k’o ovi naši – uveli nepisano pravilo - ništa ne izdavati i prodavati hrvatskim firmama. Jebem ti Srbe i njihov princip. Gde su našli baš tu da se inate. Sve što je hrvatsko im smeta. Nemo’š više kupiti ni jednu usranu sardinu iz Hrvatske u samoposluzi. Ne znam gde ih ovi naši ’vataju i proizvode kad nemamo more?! Ma uvoze iz šugavog Japana, pa prepakuju - garantovano. Kakav smo to narod bre ljudi moji!? Sve nam smeta! Kako njima ne smeta?! Ne smeta im ni riba iz Srbije, ni meso iz Srbije, ni obuća iz Srbije, ni garderoba iz Srbije, ni lekovi iz Srbije, ni tehnika im čak naša ne smeta. Naprotiv! Svaka druga hrvatska kuća (dom) ima, ako ne šporet, ono bar usisivač proizveden u srpskim („Sloboda“) fabrikama. Ni mi ih ne kupujemo a oni kupuju ko ludi. Da nema njih ja ne znam kome bi mi uvaljali sve ovo što proizvedemo. Poslednji put kada sam bio u Zagrebu, da nije bilo plavih tramvaja ja bih mislio da sam u Beogradu. Ne možeš više razlikovati ni Bana od Knez Mihajla. Obojica na konju, a sad ti znaj koji gde gleda. ’El na jug, ’el na istok...srećom imam kompas na telefonu pa sam provalio. A u radnjama sve srpska roba, gde god se okreneš. A što vole Beograđane - neviđeno! Novosađane...onako, ali Beograđane! A i njihov Bane sve više liči na Mihajla i oni ne kriju da je to upravo zbog uspostavljanja novih, sada još jačih veza nego pre onog usranog rata koji su pokrenuli Finci (jer su uvek bili ljubomorni na naše odnose, pa je verovatno i završetak tih ratova 1999. verifikovao jedan Finac (Ahtisari) mamicu im pokvarenu)!

            I zašto tako tvrdoglavo, magareći, sumanuto ne dozvoljavamo i mi njihovim firmama da posluju u Srbiji pa da se može nešto smuntati u toj „razmeni“. Eto, baš juče gledam jednu tužnu scenu. Jedva su jadnici otvorili (još) jednu veću samoposlugu u Novom Sadu, i to zahvaljujući Slovencima, koji su im dali parče „Merkura“. Da nije bilo Slovenaca nikada ne bi u tome uspeli. Mislim da se radnja zove „Ideja, Idea, Ide ja“...ma ko da je važno. I znate šta je još žalosnije. Otvaraju oni, vise baloni na sve strane, svetla, reklame, vatromet, muzika svira (tamburaši - „Još ovu noć“), tambure zvone, a u pozadini čujete ono „tiiit“, „tiiit“, „tiiit“ sa kasa koje čitaju bar kodove, prodavačice nasmejane i vedre i govore srpski.... kulturno, nekako...svetski! Kako to Hrvati znaju da urade. I džabe. Ne vredi! Neće niko ni da priviri unutra sem par slučajnih prolaznika! Bio i ja sa žen(ic)om, pa kad sam vid’o - e pa neću ni ja. Da me vidi neko od  Novosađana pa da kaže - e tako se to ne radi! Mi ne ulazimo u radnje (i ostale objekte) koje nisu iz Srbije (i nešto malo iz EU). To nije u našem duhu. Ne volimo i ne kupujemo ništa hrvatsko, slovenačko, mađarsko, kinesko.... A to što oni kupuju naše...Šta nas se tiče! Budale! Ne znaju da cene svoje! Ko im je kriv! Nacionalno je na prvom mestu. A bilo mi pomalo krivo, jer baš je bilo svečano!   

        

I sad ti na mestu nekog nazovi rukovodioca u gradskim strukturama uradi nešto sa strane! Kako?! Ne smeš! Poješće te ovi iz unutrašnje kontrole, a o prijateljima i poznanicima da i ne govorim. Kada bi čuli da je preko tebe plac u gradu dobila neka hrvatska firma - pa ti si osuđen na trajnu izolaciju, a verovatno bi te zvali i telefonom noću i napadali da si izdajnik, da si proneverio sve ideje poslednjeg otadžbinskog rata u kome smo se jedva odvojili od Hrvata. Jedva! Da nije bilo Rusije - ko zna na čega bi to izašlo. Gadan smo narod, pa to ti je. Tačno nam fali Kralj Ibi da poviče: „Oooo Naaaaroooodeee moj“! „Šta to činiš prvim komšijama koji će sutra za tebe ako treba ući i u Evropsku Uniju. Žrtvuju se umesto tebe i uđu oni. Ti ostaneš na bezbednom“! „O Naaaarooodeeee moj“! „Kakav si to postao naaaarooodeeee moj“!?

            I ne možeš da se ne setiš ono nekako jesenas u rujnu (koji mi je? U septembru), neka jadna firma iz Hrvatske htela da izveze sadnice lavande u Srbiju. Kad’ su to čuli ovi naši!! Ajaoj mila majko, kad se samo setim! Nema TV stanice, radija, novina, tviteraša, fejsbukovaca, udruženja boraca NOR, udruženja penzionera, udruženja pletilja i tkalja i raznih drugih društveno-političko-privrednih subjekata i predikata koja nisu protestvovala. Sad, ono mora se priznati, u pitanju je bilo 300.000 sadnica i vrednost od čak 200.000 Evra koju su oni hteli da nam uvale, ali jebiga pa mora se nešto i istrpeti. Ljudi smo! Komšije smo! Jok, ne vredi! Težak ti je naš čovek na tako nečemu. Čitao sam da se i Hrast sve ređe koristi u srpskim kućama samo zato što prva dva slova tog drveta asociraju na Hrvatsku! E što je mnogo mnogo je! 

            I tu se vratimo na početak priče (ne onaj sa snajperistom, nego onaj o IdEama!) Fali nam IdEa! Dobrih IdEa! IdEa u kojima bi i mi malo popustili kajase pa ostavili prostora za te ljude i njihove IdEe, a samim tim bi i neki siromašak u nekom javnom preduzeću mogao da uzme neki dinar (dobro ako ne daju dinare uzeo bi Evre pa ih zamenio u dinare - da ne razmišlja) i prehrani bar užu porodicu (do III kolena - zna se red u Srba)! Ali ne može. Ne da se sirotinji iz državnih i gradskih organa uzeti ni pare pa to ti je. Ne daju ti i tačka.