Странице

_____________________UMIŠLjENA RAZMIŠLjANjA JEDNOG ZAMIŠLjENOG NAMĆORA___________________

петак, 30. децембар 2011.

Novogodišnja čestitka jednog dečaka



           Tog hladnog jutra, 31. decembra sedamteset i neke jednog malo debeljuškastog dečaka je sačekalo veliko iznenađenje. Sneg. I to pravi, veliki sneg. Sneg od možda pola metra, ako i te mere u svojoj zbunjenosti nije preuveličao. O Bože, kakva radost. Radost koja kreće od grudi i glave i širi se kao struja trepereći celim telom sve do vrhova prstiju. Činilo mu se da mu i nokti pomalo bride. Do juče ništa, a danas, kada je doček, prava snežna Nova godina. Izlazi u dvorište manje kuće u Pančevačkoj, tako istoj, a tako posebnoj ulici na periferiji, u kojoj je proveo skoro celo detinjstvo. Gazi po, za njega dosta dubokom snegu. Možda do kolena... ili tu negde. Drveće je okićeno kako se samo zamisliti može. Velika jela na međi njegovog i komšijskog dvorišta, ali ipak s njegove strane ograde jedva izdržava sneg koji kao da je lopatom tovaren na nju. Duboko u granama velike, možda i više od deset metara visoke jelke, čuje se gugutka. 



Ta vrsta divljeg goluba na koju ima pik već više od godinu dana, da je svojim ručno pravljenim lukom od drenovine koju mu je otac jedva našao na Fruškoj Gori i strelama napravljenim od „domaće“ trske koja je slobodno rasla samo par stotina metara od njegove kuće, na čijem je vrhu ekser. Po njemu dovoljno dobar da sa njim „skine“ svoj prvi lovački plen. Nepogrešivi lovački instikt! Ekser je presovan na stari oprobani način. Stavi se na šinu železničke pruge koja je bila na putu do škole, ali obavezno tako da špic eksera ide ka vozu koji nailazi, jer ako je glava eksera napred voz bi mogao da ga odbaci, pa se zato čeka da voz naiđe, utvrdi iz kog pravca ide i tek onda postavljaju ekseri. Presuje se 10 ili više eksera, ali obavezno i neka mala kovanica. Recimo novčić od 20 para koji posle presovanja izgleda kao da je pronađen u nekim arheološkim iskopinama - veoma istanjen, ali se još uvek mogu nazreti i glava i pismo.




Ovoga puta dečak na gugutku ne obraća previše pažnje, iako je ipak bacio pogled, trudeći se da joj zapamti poziciju. Možda je pronađe posle Nove godine, kada počne zimski raspust i bude imao dovoljno vremena da napravi neku vrstu „čeke“. Sada je potpuno obuzet prednovogodišnjim „obavezama“ za koje ne zna da li će uopšte uspeti da ih obavi na vreme. U školu ide posle podne, i iako zna da će svi biti pušteni ranije, zbog dočeka Nove godine, hvata ga pomalo strah da neće nabaviti sve što je njemu i nekolicini njegovih drugara neophodno da bi Nova godina bila baš onakva kako je oni zamišljaju, a uvek se nešto „izmakne“ ispod nogu i kao da uvek nečim ne budu zadovoljni. Otac mu je ostavio nešto para - za municiju za njegov opaki plašljivac italijanske proizvodnje (ne kineske!), koji je u stvari bio veoma lepo urađena umanjena verzija Magnuma sa neizostavnim burencetom i naravno šest metaka, o kojima su pri gledanju filmova u to vreme svi strogo vodili računa brojeći svaki ispaljen metak i po tome „znali“ koliko je film „stvaran“ ili se iz nekog revolvera na filmu čulo i deset pucnjeva, na šta bi prezrivo odmahivali rukom uz komentar „Ma daj?!“. Samo „pravi“ lik na filmu je bio nepogrešiv a uz to je uvek znao koliko metaka je ostajalo u burencetu. 


video

Sem kutije metaka od obično 100 komada, trebalo je kupiti i nekoliko kutija prskalica, koje su bile neka vrsta barutnog štapića koji se palio šibicom a zatim držao u ruci, ili bi više njih bilo okačeno na novogodišnju jelku da bi odmah nakon ponoći svi, koliko je to bilo moguće, bili istovremeno upaljeni čineći dolazak Nove godine blještavo sjajnim. Malo ko je tada imao trepteće sijalice za jelku. Možda zato što „tatarska“ najezda Kineza do sredine sedamdesetih još nije stigla do, tada se činilo jedinstvene i tako moćne Socijalističke Zajednice, sasvim lepo ušuškane u južnom delu Evrope u kome je rat bio samo priča nekih deda a koja je služila da raspali dečačku maštu tek toliko da trčeći po ulici i usmeravajući svoje drvene puške jedni prema drugima ispuštaju zvuke koji su ličili na zvuk već izraubovanog krunjača za kukuruz. I baš te prskalice, ali i pucanj iz plašljivca prinetog snegu su ostavljali jedinstvene tragove na tom belom pokrivaču. Toliko jedinstvene da su roditelji družine iz Pančevačke sutradan jednostavnim zbrajanjem mogli doći do podatka o količini „šenlučenja“ svojih sinova. Sinova, jer devojčice su samo stidljivo i dosta prezrivo, a i to više zbog „poze“ obično samo posmatrale ova ludovanja totalno zanesenih dečaka i to sa bezbedne distance, obično s „one“ strane ograde.

video

A jelka? Pa ona je u dečakovoj kući bila već odavno okićena. Njegovi roditelji su iz poštovanja prema komšijama Mađarima, koji su živeli u kućama sa obe strane njihovog dvorišta i imali po jednog zeta Srbina, jelku kitili pre Katoličkog Božića i ostavljali je okićenu do polovine januara. Isto su činile i njihove prve komšije. Zajedno su kitili i zajedno skidali i brižljivo pakovali tada strašno osetljive loptaste sjajne ukrase izrađene od, za to vreme, neverovatno tankog porcelana koji je pucao i na malo jači stisak ruke. Majstorstvo postavljanja šiljka na vrh jelke je pripadalo glavi porodice. Kićenje jelke je bio pravi ceremonijal koji je roditeljima oduzimao, a dečaku dodavao nekoliko sati istinske radosti i zadovoljstva. Malom debeljuškastom desetogodišnjaku nije bilo teško ni da se bezbroj puta popne i siđe sa merdevina za svaki, ama baš svaki svetlucavi ukras. Uz njih na jelku su se tada kačile i novogodišnje bombone koje su bile umotane u blještavi crveni, žuti ili zeleni celofan i koje se nikada nisu jele, nego su služile samo za tu svrhu - kićenje jelke i roditelji su svaku pomisao da neka od njih „upadne“ u usta sekli rečima da su to bombone od kojih „boli stomak“ jer i nisu pravljene za jelo već za jelku. Uz njih na jelku su se stavljali i mali smotuljci vate koja je jelki davala mnogo svečaniji izgled, ali i veću opasnost u prvim trenucima posle ponoći kada su paljene i prskalice na jelci, i koje su roditelji dečaka provodili cupkajući oko nje i čekajući da prskalice izgore uz obaveznu priču kako se nekom tamo iz ... preduzeća pored tatinog preduzeća jelka zapalila u toku noći i.... da ne pričamo i ne kvarimo svečanost.

video

Jelka je tada bila prava, i opojno je mirisala sve to vreme koliko je bila u kući i na taj način novogodišnjoj čaroliji davala jednu posebnu, dodatnu aromu koja je ostala duboko ucrtana u pamćenju dečaka čiji miris ponekada i sada može da oseti. Dok se kitila bila je surovija od ovih plastičnih jelki sada, jer se pomalo „branila“ bockanjem svojim malim iglicama koje su usput, a posebno pred iznošenje, na kraju „predstave“- oko 15 januara, nemilosrdno otpadale po tepihu za koji je podignut kredit „samo“ 4 – 5 godina pre toga pa se posle toga morao dobro očistiti. To je bio zadatak najmlađih, a u njegovoj kući on je bio jedini takav. 


Tog prednovogodišnjeg dana i otac dečaka je došao ranije s posla. Čak pre nego što je ovaj i krenuo u školu da otalja tih par časova. Bio je dobro raspoložen i za razliku od prethodnih Novih godina nije popio „koju s društvom i nije mu zasmetalo čak ni to što dečak od silne razdraganosti nije stigao ni sneg da očisti, nego ga je trčkaranjem još više ugazio. Uz smešak ga je pitao „Jel’ sve spremno?“ Dečak je raportirao pozitivno, kao sad u ovim američkim filmovima... ono izlinjalo „Jes Ser!“. Pomilovao ga je po glavi i rekao: „Idi u školu, smuljajte to tamo na brzinu, a ja ću očistiti sneg i onda - počinjemo!“ 



Bio je to prelep doček uz izgaranje do same ponoći a i par sati posle. Možda i zbog par gutljaja šampanjca "Milion", koji se uz pucanj i prosipanje, a još veću pažnju da se ne prospe po tepihu otvarao u svakoj kući. Groznica koja je dečaka tresla to veče zadržala se sve do Božića. Bila je to jedna od najlepših (tako se uvek kaže za onu - baš nalepšu) Novih godina od mnogo njih koliko ih je do sada dočekao. Odavno više ne oseća groznicu. Čak ni nešto nalik tome. Još od onih dana kada je kao momak, slobodan k'o ptica, sa ekipom grozničavo išao u nabavku da od zajedničkih para kupi što više cuge, a klopa .... pa doneće nešto ženski deo ekipe, a i .... valjda će mame sinovima spremiti nešto za žurku i „Najluđu noć“. Prošlo je puno godina od tada. Svaka Nova godina mu je već godinama ista i u njima ne nalazi ništa što bi ga bar malo učinilo srećnim kao te neke sedamdeset i .... valjda.... pete. Pokušavao je da pronađe nešto što bi ga radovalo, ali .... nekako ne ide. Ništa ne može da vrati srce i bezbrižne misli jednog dečaka od 10 ili 11 godina. Eto i ove godine pokušava .... pokušava da smisli nešto što će mu rastopiti misli odraslih i vratiti ga u tu neku.... Novu sedamdeset i petu. Pokušajte i vi kada pročitate ovo. Ko zna možda je čarolija moguća?! Možda vi uspete da se vratite u najlepše dane detinjstva bar na kratko, jer samo smo tada odistinski poznavali sreću! I da .... Srećna vam Nova godina!  

video



четвртак, 22. децембар 2011.

Hrabrost zataknuta za pojas



         
                Devojčice su se u naše vreme igrale sa lutkama i uz obavezno prisustvo što veće minijaturne garniture kuhinjskog pribora u kome su bili prisutni sem tanjira čak i tiganji, šerpe, lonci pa čak i escajg. Kuvale su ručak i onda njime kao guske kljukale svoje lutke koje su posle sve bile umazane od blata (koje je obično bilo na meniju za taj dan). Podele se ženske i jedne „tegle“ lastiž, jedne igraju školice a „dežurne“ kuvarice paze da „ručak ne zagori“. Kamo sreće da su taj entuzijazam i maštu u kulinarstvu zadržale do danas umesto što su sve obrnule! Dok su bile male kuvale su, a sada kada treba da kuvaju one se „igraju“, pa mi moramo da kažemo da „nije loše“ za nešto što posle, kada damo mački ona ceo dan ne ulazi ni u dvorište i pored uzaludnih „Mac, Mac“ poziva svih članova porodice, nego šćućurena leži u nekom budžaku verovatno i ne dišući - da je ne otkrijemo! Tako to biva sa ženama (devojčicama)!


            A mi dečaci? Pa klasika. Fudbal, automobilčići i plastični pištolji, puške „izdeljane“ od nekog parčeta čamove daske, luk i strela zbog kojih su roditelji, kao da su zajedno išli na hor, baš horski i „milozvučno“ cvrkutali: „Jebala vas takva igra – ’oćete da izbijete jedni drugima oči“, uz obaveznu priču da je tamo negde (na Podbari – recimo), sinu komšije poznanika njegovog prijatelja (pa ti proveri ako možeš) „jedva spašeno oko u bolnici, uz veliku požrtvovanost lekara koji ga od tada i kući obilazi (kakva vremena – ako ovo pročita neko od lekara), jer ga je drugar, zbog glupe igre, pogodio u oko“. Recitacija koja nam je ulazila u uši, ali se nije duže vreme zadržavala, jer „gde meni, iskusnom strelcu, da se desi da pogodim nekoga baš u oko?“ Bili smo i kauboji i indijanci (od kojih sam ja uvek preferirao ove druge, već tada "jasno pokazujući" odlučnu borbu protiv globalizacije, mondijalizma i dominacije SAD), bili smo i partizani i Švabe (jedva smo ubeđivali nekog da ipak bude Švaba, jer ne možemo se igrati ako nema Švaba, pa smo vodili svesku – ko je kada bio Švaba – da ne padne neko prekoredno „švabovanje“), bili smo i „Valter“ i „Šejn“ i „Sandokan“ i "Vinetu" i „Hajduk Janošik“ (ako se još neko seća te serije), pa kasnije nemilosrdni ali pravedni „Prljavi Hari“ i razni drugi „junaci“ koji su bili u stanju da sami „razreše“ života i po deset ogavnih negativaca. Dečački sasvim!


            Tu ljubav prema oružju nasleđivali smo od očeva i deda pa sve u nazad do primitivnih ljudi u onim čuvenim „prvobitnim zajednicama“ (kol’ko su nam puta to u školi rekli - ne zna se) u kojima je muškarac bio lovac, zaštitnik i čuvar teritorije (ma k’o lav). Kod nekih ljudi ili čak čitavih naroda ta „mistična veza“ je više izražena nego kod drugih (ili je to deo pritiska muške sredine kojim te teraju da prođeš test muškosti - otprilike kao kod nekih naših „rođaka“ u Africi - znate ono bušenje obraza drvenim iglama ili vešanje na gomilu udica probodenih kroz kožu). Ne može se poreći ni to da oružje daje osećaj sigurnosti. Sećam se kada sam noću kasno morao s društvom (a tek sam!?) da prođem pored groblja ili kroz neki zabitiji kraj, kako smo zviždanjem ili pevanjem rasterivali strahove, mada često bezuspešno. E, da mi je tada bio pištolj pri ruci strah bi bio daleko manji iako se pištoljem nisu mogle eliminisati razne „utvare“, vampiri“, „bića iz Crne Lagune“, „Majkl“ iz „Petka 13-tog“, nepoznati lik koji je gledao kroz kameru (a mi kroz njega) u „Gradu koji se užasavao zalaska sunca“, zaposednuta devojčica iz „Isterivača đavola“, „živi mrtvaci“ iz „Magle“ i drugi „sjajni likovi“ našeg detinjstva koji su ispadali iz platna u bioskopu „Arena“. Možda u filmu nisu mogli biti ubijeni, ali ako bih imao pištolj kod sebe, pa se neko od njih javi tako što bi me s leđa „kucnuo“ po levom ramenu, verovatno bih smogao snage da mu izručim čitav šaržer u facu i eliminišem ga trajno uz sve duvanje u dim koji izlazi iz vrha cevi mog „nerazdvojnog partnera“.



            Doduše ta „iskonska“ vezanost nas što pišamo stojeći (čast izuzecima - oni nikad ne isprskaju WC šolju) za oružje je nekada i uspešno ismevana. "Sledž Hamer" recimo! Jedna od boljih serija naše mladosti! Ali i pored svega oružje je bilo i ostalo sinonim za muškost. Srećom po moju generaciju, vatreno oružje je u vreme našeg momačkog „londranja“ po gradu do u kasne sate bilo rezervisano samo za policiju, vojsku i još po nekoga koji je morao biti puno stariji od nas, a uz to i moralno politički podoban (član SKJ bar 40-tak godina), pa su se naši „krvavi“ obračuni svodili na pesnice, ponekada neku letvu (za jako razjarene i poluneuračunljive), a „bokser“ je već bila „spravica“ zbog koje se moglo „odspavati“ po par meseci u „buvari“ (naravno ako te uhvate „zajedno s njim“). Reklo bi se srećna generacija. I bila bi, da je nije baš kada smo zvanično prestajali da budemo „omladinci“, (ko se ne seća podsetiću ga - sa 27 godina starosti), kao topovski udar pogodio rat. Ali ne rat na Bliskom (ili dalekom) Istoku, ili onaj u nekoj državici u Latinskoj Americi. Ne! Rat ovde kod nas. Potpuno nezamislivo do tad. Prvi dani i meseci su kao san! Kao da se to nekome drugom događa a ne nama. I isplivali su neki iskonski primitivni instikti kod nekih od nas, jer eto, konačno se ukazala šansa da se više ne igramo partizana i Švaba, nego „njih i nas“ i da neki od nas (konačno) isprobaju kako to izgleda - ubiti čoveka! Neko je nekada imao „vazdušnu pušku“ kojom je gađao vrapce, ili pištolj „plašljivac“ koji je bio „moćan - k’o pravi“ (a i njih smo krili od milicije) a sada eto možeš da pucaš u žive ljude. Čoveče, pa to je bolje od igrice.


            Samo godinu pre tog „krvavog proleća“ podneo sam zahtev u SUP za dozvolu za oružje. Sticajem okolnosti često sam na poslu dežurao na Iriškom Vencu, vrlo često i potpuno sam. I uz sve slike iz detinjstva pomislio sam da bih se „bolje osećao“ da u toj „Šervudskoj šumi“ imam neku „toplu“ stvar da me greje. Dolazili su kod mene kući, išao sam na nekoliko razgovora, ispitali su sve komšije o svemu pa čak i o tome kada sam počeo da pušim, prečešljali porodično stablo i našli neke na „svojoj“ strani (rođenog strica - poginuo u partizanima 1943. kao i deda-ujaka - prvoborac, a tada još živ i zdrav), ali i nešto malo na „pogrešnoj“ strani (sa iste babine linije - u četnicima), mada to nije uticalo na njihovu odluku. Saopštili su mi je na poslednjem razgovoru u SUP. „Dobar si dečko, sve smo proverili, al’ mlad si ti i zelen za pištolj“ rekao mi je „drug“ inspektor. Sada znam da je bio u pravu. Ali samo dve godine kasnije, u proleće 1992., nakon povratka sa ratišta, kojim sam bio „oduševljen“ toliko da sam razmišljao i o dobrovoljcima (dobrovoljno sam želeo da se iselim u neku daleku, što dalju zemlju), sami su me zvali i nudili dozvolu za oružje. Za njih sam tad verovatno bio „prekaljeni“ borac, spreman na sve. Ipak sam uzeo dozvolu i kupio pištolj. U „Zastavinoj“ prodavnici! Kao razvodnu kapu za kola! Jednom sam otišao na strelište kod Rakovca na Fruškoj Gori, isprobao kako puca, vratio se kući, rasklopio ga, očistio i ostavio. Nikada ga više nisam izneo iz kuće. Da li sam bio dovoljno „mator“ da samom sebi priznam svoju plahovitu i žustru narav koja bi me u duetu sa „utokom“ za pojasom mogla odvesti u životni pakao? Moguće. Tih godina viđao sam silne „macane“ kojima je „nešto“ virilo iza leđa u kafani. „Pazi! „Samnom nema zajebavanja!“ - poručivali su. Nekada bi ih i stavljali na sto, ili se pijani kurčili lupkajući rukom po njemu. Iskompleksirani kreteni, jajare, pilićari ili „žestoki momci“?! Pojma nemam! Nikada nisam ispitao tu „stvar“ do kraja. Od ćaleta i dede sam naučio i zapamtio jednu stvar: Nikada ne vadi „pištolj“ (bilo pravi, bilo onaj „muški“- u gaćama) ako nećeš pucati!


            Samo godinu dana kasnije jedan događaj me učvrstio u tom mom stavu. Jedna oštra vest u vrelini leta 1993. prepunog ratnih „izveštača - huškača“! Žarko Laušević, tada još uvek mlad glumac, ali glumac sa bezbroj sjajnih uloga, što u pozorištu što na filmu, glumac koji je sigurno išao stopama velikih glumačkih imena u kojima Srbija nikada nije oskudevala, glumac - miljenik svih publika je u Podgorici ubio dvojicu, i teško ranio još jednog mladića (mi bi rekli „klinaca“). Iz svog ličnog pištolja, uredno registrovanog na svoje ime. Samoodbrana ili nešto više? Spasavanje sopstvenog(ih) života ili sopstvene(ih) časti? Ko to zna sem Boga, njega i tih klinaca? Pre nekoliko dana sam „podižući“ neki mali film na „Jutjub“ dobio interesantnu poruku. „Jutjub“ mi je „predložio“ (podvukao) da stupim u kontakt sa (po njemu) sličnim „akauntom“ - „LausevicZarko“. Pomislio sam da je neko postavio „akaunt“ sa tim imenom i odmah mi se učinilo vrlo neumesno. Otišao sam da vidim i iznenadio se. Bio je to zaista Žarkov delić „Jutjuba“. Pisan, vođen i postavljan u Americi. Pregledao sam ga, pročitao puno poruka koje mu ljudi ostavljaju podržavajući ga, pozivajući ga da se vrati, da je Srbija izgubila jednog od najboljih glumaca njegovim „nestankom“, da „izdrži“ sve.... Ostavio sam mu i ja poruku u kojoj sam ostavio i svoju mejl adresu, i još štošta, i mesto – Novi Sad... Ubrzo nakon toga poruka je izbrisana. Da li je pomislio da bi preko mog mejla i adrese mogli naći put do njega ili je možda želeo da me poštedi neprijatnosti koje bi mi mogli napraviti „progonitelji“ – ne znam. Nije ni važno. Druga poruka bez adresa je ostala. Ali onda još jedna čudna stvar. Samo dan kasnije od drugara mejlom dobijam Žarkovu knjigu „Godina prođe, dan nikad“ u „pdf“ formatu. Prosledio sam je svima kojima sam mogao, ne da bih njemu otkinuo parče zarade, nego zato da je što više ljudi pročita pa makar i letimično.


            I od tada mi se stalno prevrću misli, kao auto koji u punoj brzini sleti sa puta. Setio sam se bezbroj puta filma "Bolje od bekstva" koji kao da je prorekao njegovu sudbinu. U čemu je greška koja mu je napravila pakao od života? Koja je nama „ukinula“ bezbroj neodgledanih filmova i predstava za ovih 18 godina. U tome što je stao baš ispred tog lokala? Ili što je uopšte stajao? Da li u tome što je dozvolio da bude isprovociran? Ili u tome što je potegao pištolj i pucao. Ne! Pogrešio je što ga je poneo!   




Povučen tom slučajnom vezom koju je napravio "Jutjub".



петак, 16. децембар 2011.

Šta smo izgubili


            Kada sam bio mali, a održalo se to ponekad i do danas, bilo mi je neprijatno kada uđem u prostoriju punu ljudi, koji tada - kao da malo utihnu i, čini mi se, svi gledaju samo u mene. Jedno vreme me je pomalo bilo stid što imam takve roditelje, što tako izgledaju i šta pričaju. Stid je postojao i kada je trebalo da se obratim većem broju ljudi ili da nešto pitam pred svim tim ljudima. Stid me je bilo i kada je neko čak i na TV lupetao i šuketao baš koješta ili strašno želeo da ispadne duhovit a u stvari je izazivao podsmeh. A tek kada se to dešavalo u stvarnom životu, tu pred mojim očima, onda sam imao osećaj kao da sam ja on i jedva čekao da prođe ta mučna situacija ili je i sam „sekao“ nekom glupošću a sve u nameri da prekratim to „mučenje“. Ili ćutanje? Muk! Tišina u sobi sa desetak ljudi. Niko reč da prozbori. Ni da se nakašlje. Ne znaš šta da radiš – da li da nekog pogledaš u oči pa skreneš pogled ili da stalno držiš spušten pogled koji zumira neko parčence oštećenog tepisona i pomisliš: „da li je ovo na tepisonu iko video ili sam ja jedini?“. A odmah posle toga (ali i pre): „Dokle li ćemo ovako ćutati i koliko će se to puta ponoviti za to veče“ i „kako bih ja odavde otišao a da ne izazovem veliku pažnju“? A kada se „izvučem“ i odem, onda napolju dok koračam ulicom osećam olakšanje! Ali samo za kratko, jer ubrzo počinju druge misli: „Šta li sada oni misle o meni i jesam li ispao kreten, smotanko, stidljivko, šonja...“?

 
            Nekada sam, kao klinac, slušao „nabacivanja“ nekih tipova devojkama („frajera – ribama“) i mislio: „Majko moja, kada dođe vreme za to (kad „porastem dovoljno“), hoću li ja moći sve ovo reći nekoj .... Sve dok to vreme nije došlo i dok se nisam prvi put zaljubio. E, onda sam shvatio da ne samo da to ne mogu da kažem, već i da stalno pokušavam da provalim da li još neko zna da sam se „zatelebao“ (što je strašno), pa sam analizirao poglede, postavljao poluglupa pitanja kojim sam mislio da ću „izvući“ ono što se izvući ne može a bojao sam se da se to ipak zna i da ti se, što u sebi što pred drugima, pomalo smeju i glasno razmišljaju „kako se bez veze blamiraš“ jer, em joj se ne sviđaš, em svi to znaju. Pa prve sitne laži u kojima si bio uhvaćen od strane društva ili iz razreda ili onog s kojim si provodio ostatak dana! Da si slušao ploču čije si samo korice video i to u prodavnici, a nekada čak ni to. Da si bio na nekom mestu u gradu u koje nisi ni zavirio, ali si iz priče mogao čak i da ga opišeš. A kasnije... da si bio sa devojkom koju si samo video.... a već posle prvog viđenja ti je postala .... kao da si s njom bio. Gde? Ma nigde. Onako ste sedeli i pričali bez veze. Nije „bilo ništa“ i to.... Ali si bio s njom! I za sebe i za druge!


            A još kasnije... bilo je priča i „o onom“.... Bilo je , a nije! A kada se sazna na bilo koji način da nije... onda.... od stida se ne pojavljuješ nekoliko dana da bi kasnije prećutno svi prešli preko toga kao kolima preko mekšeg „ležećeg policajca“. Bez jakog udara. I kada bih nekog drugog uhvatio u tim „sitnim“ lažima, retko (ili nikada) bih mu to odmah rekao. Pa dovoljna će mu kazna biti sramota od samoga sebe kada bude siguran da se zna. A šta se zna? Pa i to se sa sigurnošću nikada ne zna!


S godinama bi za svaku stvar za koju misliš da je „promašaj“, „plivanje“, „levaćenje“, „seljačenje“....  stid bivao sve veći. Za „seljačke“ cipele, lošu boju farmerica, majicu koja je bila „pregažena“ mnogo ranije, nameštaj u stanu koji su kupili tvoji roditelji još sredinom 60-tih, ali ponekada i zbog obične, proste i jednostavne rečenice: „Nemam love“! Nekada je to bilo tako teško izgovoriti. Ma kakvi sve one pesme o „Izvini“ i tome slično. Ovo sa novcem je često „izlazilo“ iz tebe teže od zuba sa „jakim“ korenom koga vade i zubar i sestra zajedno! Pare su igrale dosta važnu ulogu u našim životima tada, ali svakako ne presudnu. Jer ipak smo na kraju izgovarali tu prostu rečenicu priznajući to kao neki mali greh,  i odmah nakon toga bili „razrešeni“ greha od strane društva jer, ili je neko drugi imao pa bi povukao sve kao tegljač šlepove na Dunavu, ili nije imao niko pa si se utapao u masu kao skladno uklopljene boje na nekoj devojačkoj košulji za izlazak.


Nekoj tebi veoma dragoj košulji u koju bi i ti voleo da uđeš! Ali kako? Od čega da kreneš? Šta da kažeš? Kako da nekome u koga ne smeš jasno ni da pogledaš kažeš nešto na čega jedva smeš i da pomisliš jer te stid da je sve što misliš preveliko za tebe, i da ne postoji ni jedan razlog za ostvarenje tvojih želja ma koliko tvoja molitva bila tako mladalački čista. I onda se desi! Samo od sebe dođe i krene. Zamiriši ti košulja o kojoj si mislio toliko vremena tu ispred nosa. I ne možeš ni sam da veruješ. Ne možeš jer misliš i da je možda ne zaslužuješ i da to ne može potrajati dugo. To stvara strah i stid. Strah da ćeš je izgubiti i stid da se sada konačno pojaviš „sa njom“ negde gde će ponovo one silne oči biti uprte u tebe i nju. Ta „premijera“ pred publikom bez prethodnih proba je kao izlazak ispred zmaja iz bajke koji samo što nije dunuo vatru i oprljio vas oboje tako da nijedna dlačica ne ostane na vame i time vas ostavio potpuno gole na ogromnom trgu prepunog ljudi koji samo u vas gledaju. A vi ostajete ukočeni kao oni „zabavljači“ - žive skulpture u svetskim metropolama  koji na taj način zarađuju za život, ili je i njima to način da pobede stid i pokažu se na ulici, kao meta hiljade očiju ali sakriveni iza figura u koje su „ofarbane“. Interesantno - o stidu je teško naći pesmu, polermiku, misao, dramu.... da li nas je stid da dotaknemo svoj stid?




                                     Shame, Shame, Shame - Shirley & Co


Taj ogromni strah i stid koji imamo na „premijeri“ a i kasnije uvek po malo, nas je stalno držao „budnim“, i svesnim onoga što stvarno jesmo.Činio nas je ljudima onakvim kakvi smo i kakvi treba da budemo. U ljubavi, poslu, prijateljstvu, nevolji, slavlju, tugi, sreći, nemaštini, radosti, očaju, bogatstvu, nemoći..... Kada dobijamo, kada gubimo, kada uzimamo, kada dajemo, kada volimo, kada preziremo, kada trpimo, kada se sklanjamo, kada učimo, kada se ponosimo, kada se protivimo, kada živimo... Stid je ona granica do koje možemo, a dalje on ne bi smeo da nam dozvoli. Trebalo bi da nas vrati, da ne ulazimo u predele gde njega nema, jer tamo gde njega nema, nema ni ljudi. Tamo su samo kreature sa ljudskim likom koje su sklopile onaj poznati pakt sa đavolom. Ugovor u kome prvi član jasno kaže da izlaska nema! Kada se uz saglasnost đavola potpuno izgubi stid povratak u svet ljudi je nemoguć, jer bez njega više nisi pravi čovek. Nikada više! Svi će u tebi videti „pomoćnika“ onog crnog iskeženog bića sa repom koji se završava streličastim šiljkom i malim vilama sa završecima sa kukama kao na udici. Završecima koji ti ne daju da ih isčupaš iz sebe a da ne povučeš sopstvenu dušu. Prodao si je njemu jer nisi imao stida.







“Gde je stida, tu je i poštenja.”
  Narodna izreka

“Snažne pobeđuje stid, a slabe strah.”
  Madagaskarska izreka 


“Udvostručava greh ko se greha ne stidi.”
  Latinska izreka

“Bestidni nema savesti, nesavesni nema stida.”
 Azerbejdžanska izreka

 “Obraz se od obraza stidi.”
  Narodna izreka

“Ni seoskog stida, ni gradskog obraza.”
  Narodna izreka

“Izgubio stid, našao sramotu.”
  Narodna izreka

“Gde je obraz, tamo je i stid.”
  Narodna izreka


Povučen pričom Vikarnog Episkopa Jegarnog i Igumana Manastira Kovilj, Oca Porfirija koji je na pitanje:  "Šta je to što danas nedostaje čoveku da bude dobar čovek?" odgovorio kratko: - "Stid !" "Ne stidimo se više ničega i nikoga !"





  

субота, 10. децембар 2011.

Kad nas više ne bude


                                    Kad postanem slab i star hoćeš li biti moj drugar

            Jednom kada ostarim, da li ću misliti isto što i sada? Da li ću zbog približavanja kraja pokušavati da „štedim“ dane i vreme i da ih otežem ne bi li to potrajalo... Šta donosi starost? Ne znamo jer još nismo bili stari, a naš pogled na starost s ove daljine je kao svetlost propuštena kroz staklenu prizmu - previše se razliva. Pre nekoliko dana me klinac zamolio da mu pomognem oko pismenog sastava. Tema – „Odrastanje i sve što ono sobom nosi“! Nisam mogao „proći“ tuda bez paralele: Oni i odrastanje i mi i starenje. I pomažući mu oko teksta ja sam u stvari pisao o mom odnosu prema starenju više nego o njegovoj zadatoj temi. Da li zato što više ne mogu da pišem iz vizure nekoga ko ima 12-13 godina, pa čak ni da zamislim to, ili zato što mi je ovo što je ipred mene veći problem nego što mislim i govorim. Ili sam jednostavno „promašio temu“, pa lupetao štošta ne bi li to izgledalo kao vrlo „zrelo“ razmišljanje jedno klinca.



Sveti Vladika Nikolaj - Treba li se plašiti smrti

            Da li se plašim starosti? Verovatno da, jer sam svestan da će nam ona selektivno uskraćivati puno darova koje život daje mnogo više dok si mlađi. Naravno, tu je i neizbežni strah od smrti koji svi imamo, samo ga neko priznaje, a neko ne, neko ga manje oseća a neko baš „kleca“ i od same pomisli na nju. Da li na samu smrt ili možda pre na način na koji će stići. Tiho, kao lopov, u snu, ili mučno, dugačko, bolno, paćenički... Da li je to ono što nas plaši? Nečega ima, jer zašto baš sve religije sveta ne vide smrt kao „gašenje svetla“ i nagli prelazak u tamu, hladnoću i ništavilo u kome više nema ničega, nego uvek kao neku vrstu produženja života. Jedni kroz vaskrsenje i večni život, a drugi kroz neke nove i nove živote koji se ponavljaju. A zašto? Teše nas i govore da u stvari nikada nećemo ni umreti, pa samim tim nemamo čega da se plašimo? Ili možda ipak imaju neku spoznaju o tome? Neka doživljena iskustva nekih veoma prosvećenih ljudi u prošlosti, ili je neko ipak uspeo da „spozna“ Boga i vidi stvari bar na trenutak njegovim očima i sve to pretočio u nešto što mi zovemo vera – Hrišćanaska, Islamska, Budistička, Šintoistička....  Uostalom, da li mi možemo da prihvatimo to da će jednom doći ta tama i da ćemo u njoj ostati večno, da će naše misli nestati za uvek, da će sve nestati i prestati?

video
                                              Stepenice za nebo

            Da li su sve vere obična dogma, kojom se upravlja čitavim ljudskim rodom, kao što bi to (deklerativno) rekli ateisti, a podosta podržali agnostici (ili su oni samo vernici koje je malo sramota da to javno kažu pa se vade na nedostatak dokaza)? Ili ipak postoji „otkrovenje“ Božansko koje nam je možda na dohvat ruke, ili smo ga čak i prošli a da i ne znamo za to? Jednostavno ga nismo svesni? Ja sam  ipak govorio da verujem u Boga. Ne „u nešto što verovatno postoji ali....“, već potpuno jasno - u Boga. U Boga koji upravlja svakim delom univerzuma, ali i najmanjim delićem nas samih. Dokazi? Nemam jasne dokaze, a ni svedoke. A zar bi trebalo da ih imam? Zašto bih jednu čitavu filozofiju i razmišljanja bilo kome dokazivao? Da bih ga ubedio da je to tačno? Čemu ako on to ne oseća ni malo, ili se tako „izlaže“. Ja imam osećaj da sam veru u Boga poneo još rođenjem, da sam s tim rastao i da me nikakva veronauka nije tome naučila tako što su mi „neki popovi“ salivali tu „dogmu“ u glavu i na taj način me „oštrili“ kao belegija nož. I ne kažem da me nekada davno nije bilo malo sramota da to priznam pred ljudima oko sebe. Čak sam se tada pitao, gledajući ljude u crkvi kako kleknu pred ikonu i mole se, kako i njih nije malo sramota (iako je to tada bila retkost)? Ili gledajući bilo koju od svoje dve bake, kako uveče pred spavanje, kada skinu maramu i pred ogledalom raščešljaju dugu i potpuno belu kosu, što je za mene bio redak prizor, izgovaraju za mene nejasne, ali njima dobro znane reči molitve koju tada nisam znao. Mislio sam da ja to pred drugima ne bih mogao da uradim. 


A i ja sam kao klinac imao svoje molitve koje sam govorio u sebi i koje nisu bile ni nalik onome što nas crkva uči. Kao deca se molimo za razne stvari koje su odraslom čoveku i smešne i simpatične, ali svakako „klinačke“, ne shvatajući (ni deca ni odrasli) da su te molitve koje su izašle iz dečije glave najiskrenije i najčistije. Kao i „surovost“ koju deca imaju, jer ne znaju da sakriju i priguše svoja osećanja pa često „nemilosrdno“ kinje nekoga od svojih vršnjaka i to tako da je prosto neprijatno i gledati takvu „bezosećajnost“. Ta surovost je posledica iskrenosti koju mi svesno „gušimo“ normama kulture i „lepog“ vaspitanja. A u stvari, i mi isto mislimo, ali ne možemo da kažemo. Ne smemo! Kada bi rekli, bili bi ismejani kao prostaci i primitivci! Eto, to je ta količina licemerja koja je proistekla iz odrastanja? Samo, zašto to nisam spomenuo u onom sastavu za pismeni iz srpskog na tu temu? Nisam smeo. Mogao sam ja i da se vratim u glavu dvanaestogodišnjeg dečaka, i da mislim iz tog ćoška, ali nisam smeo. Bojao sam se da neću moći da se vratim, kao u igri „Džumandži“ u istoimenom filmu, ili u gomili bajki pisanih na tu temu - kada jednom kupiš - gotovo je!


Nikada svoju decu nisam pitao da li se mole, i za čega se mole, niti sam ih ja na to prisiljavao ili davao neke smernice. To je deo njihovog duhovnog bića koje se čuva samo za sebe. Kao jedna od svetih tajni. Kao i mnoge misli koje ti krstare glavom, a koje kada spominješ nekome, počinješ lagano, oprezno i stidljivo, sve ispipavajući ima li toga i kod drugih ili samo ti misliš tako „iskrivljeno“. O svakakvim stvarima smo mislili i mislimo. Pitamo sami sebe ono što nas je sramota da pitamo druge, i za koje bi neki drugi, koji su „s obe noge na zemlji“ prezrivo promrljali nešto što ni sami ne znaju! Pitamo se svašta! Pitamo se gde je to kraj univerzuma i kako to da on nema kraj? Ko je to utvrdio? Ili, kako bi bilo kada bih mogao da pročitam tuđu misao? Ili, kako bi bilo znati ono što će tek doći, ali i spoznati pravu istinu o onome što je prošlo. Ili, još jednostavnije, zašto sam ovakav kakav sam, zašto baš ovako izgledam.... Ili,.....eto na primer baš to - šta biva kada čovek umre? Gde ode?