Странице

_____________________UMIŠLjENA RAZMIŠLjANjA JEDNOG ZAMIŠLjENOG NAMĆORA___________________

недеља, 24. јун 2012.

Leto jednog detinjstva.... ili mladosti


            Leto.... pre trideset i više godina, kada nam nije smetala ni vrućina, ni život bez klime, ni nedostatak mobilnih telefona o kojima nismo ništa mogli ni da naslutimo čak ni iz najluđih naučnofantastičnih stripova koje smo uz neke „klasike“ gutali kao fine ušminkane bečke kolače. Leto koje je nosilo neopisivu slobodu i disanje dubokim udisajima sa oba plućna krila.... Leto kada smo mogli leći na travu i naizgled veoma zainteresovano zuriti u nebo sa jednom travkom u ustima koju smo, kao stari Budistički monah šarenu brojanicu, vrteli u prstima do u beskonačnost. Samo su nam se mantre razlikovale. Leto.... da li beše osamdesete ili.... godinu kasnije.... I kada me pitaju deca šta je to što mi je tada napravilo beleg koji stoji sve ove godine.... ja ne znam da im objasnim. Ne znam da im opišem osećaj u..... glavi.... stomaku.... nogama..... grudima.... Ne znam da im opišem šta su sve gledale i videle te oči jednog klinca s periferije.... prave gradske periferije. I bojim se da oni nemaju to što sam ja imao, i da će zato propustiti taj nalepši i najvažniji osećaj beskrajne slobode bez trunke straha od bilo čega koji se pamti ceo život, pa im ga ja sada na neki trapav i neprirodan način na silu uguruvam u živote, nesvestan da na taj način krivim onu liniju koju povlači neko ko je daleko, daleko iznad nas. I mada negde duboko u sebi znam da i oni imaju neka svoja leta, ja jedva savladavam želju u sebi da im kroz priču, kroz pogled, kroz neki poseban osmeh ili grč na licu prenesem.... to neko svoje leto.

 
            Ono leto kada smo kao još uvek dečarci počeli da izbegavamo bazen kod Sajmišta uporno tražeći neke svoje lagune koje bi bile samo naše i u kojima nam neki stariji džiberi nebi diktirali neka od njih samih postavljena pravila. A kad imaš 16 ili 17.... pravila ne podnosiš ma ko da ih postavlja. Tako je odvajkada. A znali smo jedno mesto na Kanalu (DTD), na samoj prevodnici za brodove koje nije bilo baš nešto posebno tajno ali su se na njemu skupljali svi slični nama, pa niko nikome nije smetao u tom „strašno osetljivom životnom dobu“. Na to mesto sam još kao dete dolazio sa ocem. Bila je tu nekada davno prava mala plaža koju je čak nekoliko puta dnevno posećivao jedan za to vreme veoma preduzimljiv mladić koji je u svom satarom Spačeku donosio rashlađeno „Jelen“ pivo za starije a za nas decu.... da li je već tada bilo „Traubisode“ i „Jupi“ sokova.... ili je možda bilo nešto od starijiih produkata tadašnje velike domovine.... ni sam nisam siguran. Ono čega se odlično sećam jeste onaj stari oblik flaše „Jelen“ piva.... kao umanjena staklena flaša kisele vode.... Nisam je video.... pa.... blizu 40 godina. I baš na toj maloj plažici uz samu ogradu brodske prevodnice, u koju je naravno bio zabranjen ulaz, sam i naučio da plivam. Nisam imao više od 5 ili 6 godina.... Učilo se uz stare „ratničke“ metode po kojoj te na sred kanala, koji je na tom mestu  širok stotinak metara, otac baci sa dušeka u vodu i čeka da počneš da gutaš vodu pa te onda vadi na „hlađenje“, i to čini sve dotle dok se ne izboriš sa sopstvenim kočnicama i počneš da plivaš a da to i ne liči na plivanje, ali ti ipak plivaš. Tada su te prastare metode još bile važeće i nisu povlačile sa sobom privođenje roditelja u stanicu (Narodne) Milicije, a još manje neki razgovor sa psihologom.... ili tome slično. Cilj je bio važan, a metoda.... 


            Na tu malu plažicu smo došli i tog leta, s namerom da velike betonske dokove za brodove iskoristimo za skakanje u vodu.... na glavu, na noge, bombu.... sve je bilo dozvoljeno i sve se važilo. I onda odjednom.... setili smo se poziva nekog društva iz razreda koje je živelo u mestu 7 - 8 km od Novog Sada, da naiđemo do njih preko letnjeg raspusta. Uz kanal polako pešaka?! Pa šta ima veze?! Skineš papuče koje inače nosiš kao neobavezni deo garderobe u tim vrelim letnjim danima, i.... piči. Đura, Josip, Siniša.... Bože.... ko li je još bio s nama u toj velikoj avanturi. Avanturi jer, kao u onoj prelepoj Balaševićevoj pesmi, jedan čiča koji je samohodnim šlepom prepunim šljunka upravo kretao uzvodno kanalom sa prevodnice je uz smešak i simpatično odobravanje prihvatio naše „autostoperski“ nameštene prste, oduzeo gas, i dozvolio nam da se popnemo na šlep. Ko zna na čega je to njega podsetilo i prelomilo u njemu krute zakone plovidbe po kojima je to bio teški jeres. Primiti na šlep, pri plovidbi, 3 - 4 klinca, koji su se sami popeli na njega.... Zaista čudesno. Popeti se na šlep je bilo veoma lako jer je bio toliko  natovaren šljunkom da je iz vode virio svega tridesetak santimetara. Malo prekasno smo se setili papuča.... ostale su na „čuvanju“ svima onima koji su ostali na plaži. Setili smo ih se istog trenutka kada smo se popeli na usijani debeli lim šlepa koji je bio toliko vreo da smo prvih 2 ili tri kilometra vožnje proveli u stalnom skakanju i penjanju na šlep jer se na toj „plotni“ nije moglo stajati duže od 15 sekundi. Papuče bi mam baš dobro došle. Na kraju smo se skrasili tako što smo skočili u tovarni prostor.... šljunak je ipak bio podnošljiviji. A onda iz sveg glasa.... „majstore viči kad se približimo Rumenci.... ima dole“!


            Prodorna brodska sirena je najavila naš dolazak u Rumenku. Pozdravili smo se sa starim rečnim vukom i uz još jedno tipično klinačko salutiranje iskrcali se ne baš tako pompeznim skokom u vodu. Teško je opisati iznenađena lica naših školskih.... ko sve tu beše.... Trajković, Miloradov, Simić.... pa.... mnogo je godina prošlo.... a vreme bledi sve slike. Da.... svašta su mogli očekivati, ali da ćemo do Rumenke doći brodskim šlepom.... Šta ćeš.... nismo imali mobilni da se najavimo. A nije bilo teško pretpostaviti gde bi oni mogli biti tog vrelog julskog dana. Period privikavanja na ludačku ekipu u Rumenci je trajao dugih 4 ili 5 minuta i već smo se uključili u sve aktivnosti nove družine. Skakanje sa mosta?!.... Pa problem je samo prvi put, a posle.... kako hoćeš i koliko hoćeš. Našlo se tu i nekih sendviča sa šunkom.... pa to su (bili) dečaci iz domaćinskih kuća.... a ne makar kakvi. Koliko je dugo trajao taj dan.... do u beskonačnost.... kao da smo tamo bili pola raspusta.... sve dok se nije završio, jer tada smo shvatili da nam ni ceo raspust ne bi bio dovoljan. I trebalo je krenuti kući, a šlepovi baš ne voze po redu vožnje pa da sačekamo sledeći u suprotnom smeru. A čak i da je naišao ko zna da li bi na njemu bio onakav laf od kapetana koji nas je dovezao, onakav matori šmeker koji svet vidi pomalo i našim očima. Nije bilo puno izbora.... put pod noge.... uz kanal sve do prevodnice u Novom Sadu. Trajalo je to, nije da nije, ali.... ma bilo je tu toliko dobrog zezanja, dobacivanja pecarošima koji su nam uzvraćali psovkama, kliberenja dostojnog generacije kojoj pripadamo, izguljenih i izudaranih stupala.... sve dok nismo ugledali zgradu „Albusa“. Stigli smo.... do papuča.... A papuče.... Pa iako su bile daleko bolje nego ove što se sada kod Kineza kupuju za dva evra nisu mogle biti predmet razdora u kući kad je primećeno da ih nema! Nikada ovu priču nisam ispričao roditeljima. I pored svega, znao sam za njihov roditeljski strah koji sam u pravoj meri upoznao mnogo kasnije. Ko zna.... možda su i znali? Kako? Pa dugo se u školi posle raspusta pričalo o stoperima pored kanala.... A reči se ne mogu zaustaviti. 



             

недеља, 17. јун 2012.

Korupcija je lako rešiv problem


            Svaki put kada počnem od praznog belog papira u Vordu zapitam se dokle li ću sada stići i da li će to uopšte ličiti na nešto što je ljudskom mozgu iole prihvatljivo. Pa onda, kada počnem, nikako da sa uvoda pređem na pravu stvar, udarim zmiju u glavu, odsečem je i bacim mačkama. Dok ne krene. A posle mi fali listova da uguram sve što sam smislio apropo aktuelne tematike. Eto, nedavno sam čitao post jedne koleginice blogerke o korupciji (ako se za mene uopšte može reći da imam kolege), i da li je i kako moguće utući je do korena.... ili bar do panja. Napisao sam joj da znam štošta, ali da kad bi’ se raspis’o pretvorio bih njen blog u svoj a to nije kolegijalno. I vodi ka monopolizaciji. Naravno u toj monopolizaciji ja bih pisao sve blogove. Ili bi mi bar svi slali svoje postove na pregled pre objavljivanja na blogu pa bih ja morao bar neki red reči da izmenim samo da ne ostane onako kao je bilo. Mada nisam posesivan. Uopšte. Ako i jesam to je potpuno neprimetno. 


            Nego da se vratim na onu korupciju kod nas (ne na blogu nego u državi). Kako je zatreti do korena, odnosno do malo iznad zemlje (jedva vidljivo). Lako. Legalizovati je. Doneti zakon u skupštini, objaviti ga u Službenom glasniku i krenuti u implementaciju, reč koja je verovatno starosrpskog porekla i značila je „uneti nešto u pleme i učiniti sve, milom ili silom, da pleme to nešto prihvati“. Ovaj zakon bi naše pleme vrlo lako i rado prihvatilo i verovatno nikada kraja radosti ne bi bilo. Svi bi vrlo brzo javno stavili cenovnike mita za koji rade. Na početku bi to bili lekari, policajci, sudije, profesori, nastavnici, opštinski i drugi upravni službenici, urbanisti, humanisti, mizantropi.... dosta njih. I to bi bio jedan dosta težak period za nas koji bi taj mito davali. Međutim, to ne bi dugo trajalo. Zašto?! Pa posle nekog vremena cene mita bi počele da opadaju jer bi rulja išla tamo gde je jeftinije ili bi računala odnos cene i kvaliteta i to bi podmićene nateralo da razmišljaju drugačije. Ispočetka bi pravili sniženja (to se sada zove „akcija“), a posle bi ta cena sa sniženja ostala za stalno ili čak išla na dole jer bi svi pravili sve veća i veća sniženja. Konkurencija bi bila ogromna, a za nas izbor skoro beskonačan.


            To svakako ne bi bio kraj akcije „Ruka ruci - otvoreno“. Naprotiv. Tada počinje druga faza koju bi smislili naši političari koje smo na ovim poslednjim izborima, svojom slobodnom voljom (kao ženu) izabrali, a u čemu bih im ja svojski pripomogao, pa očekujem da bih bio bar prvi savetnik Ministra finansija.... Samo da vidimo ko bi to mogao da bude, jer treba nam čvrsta, ali zaista čvrsta ruka.... Dobro, pošto već evo pola sata ne mogu da se setim nikoga, taj deo bi ostavili narodu da se na plebiscitu izjasni u nekoliko krugova glasanja, tako što bi kao u „Prvom glasu Srbije“ u svakom krugu ispao po jedan kandidat sve dok ih ne ostane petnaestak, pa bi onda pozvali narod da opet masovno izađe i od njih, u još dva ili najviše tri kruga, izabere pobednika. Taj bi bio moja desna ruka. Ili ja njemu leva. Mislim.... to je svejedno jer pitanje je kako se na početku uhvatimo za ruke a i nije toliko važno.... Bar meni nije. Posle toga, kada političari koje smo izabrali smisle ovo što sam ja smislio, krećemo snažno kao pesnica (FIST) u najvažniji deo. Naime, tada zakonski dozvoljavamo i svima drugima da traže mito. Konobarima, kuvarima, vaspitačicama, kafe-kuvaricama, recepcionerima, zidarima, obućarima, portirima, strugarima, poslastičarima, trgovcima, variocima, tesarima, pekarima, mehaničarima, kurv.... prositutkama, prodavcima.... uopšte gledano - svima. Svi za sve traže mito.


            I upravo je tu ključ cele operacije. Svi koji su na početku uzimali mito sada moraju da ga daju i za druge, svakodnevne stvari. Tako recimo jedan ginekolog iz porodilišta dođe u restoran na ručak, pa prvo da mito onom bizgovu na vratima da ga pusti, pa onda i konobaru i kuvaru za jelo i piće koje inače plaća po redovnoj ceni iz jelopićovnika. A načelnik SUP dođe u samoposlugu i da bi bio uslužen prvo potplati mesara da mu iseče 200 grama Alpske, pa onda da onoj devojčici koja po vasc(ij)eli dan trči k’o navijena po celoj radnji 100 dinara da mu odseče pola hleba (načelnici najviše vole pola’leba i Alpsku prelivenu majonezom u njemu, a sredinu bace), i na kraju mora kasirki da tutne 100 dinara da mu sve to otkuca i naplati jer ako ne plati, oni odmah zovu policiju, a policija kad dođe neće imati razumevanja za načelnika jer i oni su sve to morali da plate pa što ne bi i on!? Pa onda.... poštaru daješ bar 100 dinara mita po svakom donetom računu.... Točiocu na benzinskoj pumpi 100 dinara da bi ti dozvolio da sam sebi sipaš gorivo....  U banci.... ma njima ne treba, oni već uzimaju i to legalno....  I tako bi to išlo svugde i na svakom mestu. Gde god da dođeš i šta god da ti treba. Hoćeš kafu? Daj 100 dinara mita kafe-kuvarici da je skuva.


Na kraju ide završni udarac koji stavlja tačku na stvar. Pravo da uzimaju mito dobijaju svi manji i srednji preduzetnici (privatnici). Odnosno; Ako hoćeš pendžetiranje cipela kod obućara moraš da mu daš mito da bi uopšte uzeo da ih radi .... Mehaničaru moraš da daš 1.000 dinara mita da ti vrati auto posle servisa.... Pekaru 100 dinara da ti iseče burek.... Električaru 500 dinara mita samo da dođe da zameni prekidač za svetlo, a ruke i materijal plaćaš posebno.... Kod privatnog zubara platiš „ulaznicu“ u ordinaciju 2.000 dinara, pa tek onda ide kamenac, pregled, anestezija, bušenje, krpljenje.... i na kraju za poliranje još dodatnih 200 dinara po zubu.... Krojaču daš 500 dinara samo da ti uzme meru, a sve ostalo plaćaš posebno.... Rodbini 3.000 dinara da te lepo, razdragano i sa radošću dočekaju kada dolaziš, kao nekad pre 30 godina, a ne da prevrću očima kao sada....  

    
To bi, po mojoj teoriji koju sam već isprobavao na manjim uzorcima, dovelo do takozvane negacije negacije. Ako se sećate iz škole „Ne-Te“ i „Ne-Te“ daju „Te“ (ne znam drugačije da napišem na ovom usranom kompjuteru.... sem možda.... ovako... ┴ + ┴ = ┬ .... ko razume shvatio je). I to bi se i ovde desilo. I ne bi to bilo nikakvo čudo već čista interakcija slobodnog tržišta, kvantne fizike, parapsihologije, matematike i nešto malo farmacije (na početku bi trebala malo veća doza jačih sedativa i antidepresiva, ali bi se to već za godinu ili dve samo stabilizovalo i svi bi se vratili dobroj rakiji kao leku za sve). Ljudi bi brzo shvatili da se ta korupcija međusobno potire i na kraju bi svi prestali da uzimaju mito. Ja sam u ispravnost ove metode radikalnog i potpunog iskorenjivanja korupcije potpuno siguran i speman sam da ga iznesem na prvoj sednici nove Vlade Srbije. Ako tu oupšte bude nešto novo?! Pa dobro.... možda Predsednik vlade.... čini mi se da je malo viši od onog prethodnog. I lepši. Za nijansu.







субота, 09. јун 2012.

Kako lako formirati vladu...


           Ovih dana ko o čemu, svi ili o Rolan Garosu (a uskoro će o Vimbldonu) ili o čarobnom napitku koji bi spremio neki naš Čudomiks i omogućio da se članovi nekih stranaka multiplikuju pa da mogu nekako sami da formiraju vladu. E, sad onaj deo o tenisu postaje stvarno i interesantan i neverovatan, jer kad se došlo do toga da Srbi prate „gospodski“ i „beli“ sport mora da se nešto gadno razjebalo u svetu ili na kugli zemaljskoj. Očekujem u sledećih nekoliko godina da Srbijom zavlada i golf. Ako mogu da ga igraju neki crnci (pardon.... „ljudska bića sa drugačijom bojom kože“) što ne bi i mi? Šta nam vredi lupanje glave o fudbalu kad nam očito ne ide. Mi već skoro vekovima imamo trip da smo neka fudbalska nacija, a u stvari stvoreni smo za golfere. To je poprilično opušten sport. Ne trči se, ne moraš nekom drugom da nabacuješ loptu, ne moraš čak ni da mu je dodaješ, sve radiš sam (srpski san), a i zarađuje se solidno. Jedini problem je što bi svi da budu golferi, a niko neće da bude onaj mali što nosi štapove. Takav narod. Hirurga kol’ko hoćeš, ali asistenta naći - nauka. Svi vole da su glavni. Mada skoro da nigde nisu. Čak ni u kući. Dobro.... ima i nas izuzetaka, ali.... govorim više o širokim narodnim masama i prosečnoj srpskoj porodici. Mada.... i te prosečne srpske porodice su sve manje i manje, i uskoro će brojati 1,23 članova po porodici, pa ako i izgubiš dominantan položaj u istoj , i nisi na nekom velikom gubitku. 


            Nego.... da se vratimo mi na vladu. Mislim na vladu Srbije! Mnogo zajebana  i skoro nerešiva situacija! A mi što smo išli na glasanje džaba potrošismo đonove na cipelama hodajući ne znam ni ja koliko puta na ta biračka mesta jer gde smo bili - nigde, šta smo radili - ništa. Ovi sad novi skupštinari se stisli k’o kad ti se gadno prikenja negde u gradu pa moraš da staneš, prekrstiš noge (tako je lakše), i iz petnih žila pokušavaš da zaustaviš prirodnu detoksinaciju organizma, a kao nešto gledaš u izlogu.... prodavnice ženskih čarapa. Baš su te zainteresovale neke sa halterima?! Crne, normalno! Jedino što ti nedostaje je neko ko u njih može i da uđe, jer gospođa kod kuđe ne može da ih navuče ni na ruke i to sa skupljenim prstima. Ali, šta ćeš, u nešto moraš gledati. Pa nećeš valjda stati na sred Zmaj Jovine, gledati u njegov spomenik i kao analizirati da li je vajar utrefio Čika Jovu kako treba il’ je, ne dao Bog, pogodio k’o onaj Palmin umetnik Novaka Đokovića u vosku?! A koliko se samo sveća od toga moglo izvući? Ceo Novi Sad da pali i živima i za pokoj duše narednih bar godinu dana. A ovako.... Počeo je osetno lošije da igra od kada je samoga sebe video.... Verovatno zato što ga brine plastična operacija na koju će morati da ide jer ako onako izgleda.... Pa stres je to. I to ne mali. I eto.... opet mi na tenis.... a vlada?! Kako da napravimo vladu? Mislim.... kako da je oni formiraju, a to je isto kao da smo je mi formirali jer će nama i služiti. A kome bi drugo? Sama sebi? Ili još besmislenije - nekim drugim (tuđim) vladama? Taman posla!


            I baš zato sam razmišljao kako im pomoći da se izvuku iz te vrlo nezahvalne situacije u kojoj su rastegnuti kao tesne gaće. Razmišljao sam, razmišljao i nešto i osmislio. Jer pošto ne mogu nikako da naparim sve one koji hoće sa onima sa kojima hoće jer im se hoće, a danas je tehnoligija otišla mnogo dalje od politike, postavlja se pitanje šta će nam i vlada, i ministri, i skupština i izbori za sve to. U eri računara i digitalne tehnologije koja je preciznija i pametnija bar pedeset puta od.... Mirka Cvetkovića.... ili je bar samostalnija.... mi, tj. oni umesto nas (da se ne umaramo, jer dolaze topliji dani i vrućine) se satiru pokušavajaći da naprave neku.... kako su ono rekli.... da, efikasnu vladu.?! Ma ništa od toga nam ne treba. Sve to, u stvari, treba da rade računari. Ne baš ovakvi po kakvim sada drndam ovo moje mrsomuđenje.... možda ipak treba da budu nešto bolji od tih naših običnih kućnih.... mada.... ko je u politici u poslednjih 20 godina bio bolji, pošteniji, brži, racionalniji i efikasniji i od ovog mog razdrdanog „Pentijuma“.... već sam i zaboravio kog!? Pa dobro i ako treba da budu nešto bolji?! Pa kupićemo sve što treba za samo jednu ministarsku platu i još će nam ostati para da platimo članarinu za neki golf klub. U Srbiji, naravno! Kupimo kompjutere (imam povoljnu nabavku), postavimo ih u zgradu vlade, povežemo, umrežimo.... znam i ljude koji bi napravili odličan program. Uostalom, kao da je teško napraviti program koji bi bolje radio od.... Mrkele.... ili Dačića.... ili one što je o pravu znala koliko i ja o cveću pa je ipak bila Ministar Pravde.... a tek onaj „zn’či“ Ministar Odbrane.... pa za njega je i moja žena general Žukov! Dobro.... može i Paton.... za ove amerikanofile.  


            Sve u svemu ideja je dobra, vlada ne košta mnogo, postavlja se brzo, lako se „implemntira“, zna engleski, ruski, nemački, kineski, američki, francuski, australijski, brazilski, indijski.... ma zna sve. Nije potkupljiva, nema kuma, svastiku, šogora, pašenoga ni njegovog malog koji je završio prava i sad niko ne zna šta će s njim a u kući je nepodnošljiv, nema ni komšiju, nema nikog iz svog rodnog mesta.... Ma nema nikog da mu titra.... Sve rešeno.... A kola?! Pa kad rasprodamo ceo vladin vozni park u bar tri najveća grada ćemo za te pare napraviti metro. A možda i u nekim manjim. U Belu Palanku na primer!.... ili beše Kriva?!....Nije ni važno.... Napravimo ga i pustimo da se ljudi voze. To će im biti večiti luna park u mestu. Pa onda.... niko ne ide na službene puteve (ni zbog bilateralnih ni zbog multilateralnih sastanaka),.... niko ne otvara poluprazne sajmove, puste tržne centre, grbave puteve, prazne hale.... niko ne jede u skupštinskom restoranu „Karađorđevu“, salatu i palačinke  za 1 evro.... niko ne priča ništa na TV Dnevniku.... Ma u stvari ne bi ni imali dnevnik.... šta će nam?.... samo sport i vremensku prognozu.... pa i to imamo na kućnim kompjuterima. Čak i na telefonima?! Da li vi to uopšte možete da zamislite?! Pa ni izbora više ne bi bilo. Mislim.... iako bi ih bilo glasali bi preko mejla ili SMS, glasanje traje dva sata a rezultati se znaju za dva minuta. Čekaj.... A za koga uopšte da glasamo? Za „Demokratski“ računar, „Liberalni“ ili „Napredni“? Ko bi rek’o? Eto ti sranja! Ma da.... smislili bi oni već nešto takvo.... Nešto da nas vrate u tor. Recimo; „Demokratski“ računar propušta i obrađuje više zahteva za građevinsku dozvolu od „Naprednog“.... „Liberalni“ računar ima najbržu dostavu Kanabisa na kućnu adresu.... „Napredni“ još uvek radi sa patriotskim mapama iz 1991.... „DSS računar“ je isključijo EU iz Srbije.... „SPS računar“ isplaćuje penzije i do godinu dana unapred.... Ma da....
            Jebiga! A taman sam se obradovao! 

   

недеља, 03. јун 2012.

Besmrtnost, vera ....

Nedelja na Duhove, leta Gospodnjeg 2012. 

 
Svaki put kada se susretnemo sa mračnom stranom samoga sebe trebali bi da stupimo u borbu s njom, da joj se suprostavimo celim frontom svoga uma. Bar nas tako uče psihijatri, teolozi, psiholozi, sociolozi... Suprostaviti se sotoni koja se polako uvlači u naš otvoren i gostoprimljiv um kao vlaga u kosti, jer vlaga, kada jednom natopi naš skelet, više ničim se ne može izvući i isušiti i ništa nas od njenog pogubnog dejstva ne može spasiti. Pokušavati da skrajnete mračnu stranu samoga sebe kada vas ona već sasvim prekrije je isto što i fenom lečiti kostobolju koju je neki beskućnik zaradio spavajući po gradskim pločnicima. A to opet znači da predstoji borba na život i smrt i sukob interesa nečeg prijemčivog, povodljivog i slabog sa nečim postojanim, nepokolebljivim i čvrstim u sopstvenoj svesti, i to borba sa vrlo neisvesnim krajem. Ali borba koja se mora povesti i večito voditi bez stajanja i bez predaha sve do poslednjeg čovekovog udisaja. Borba koja bi, ako bi se izvojevala, možda doprinela spasenju onoga što nas čini ljudima i po čemu se razlikujemo od drugih vrsta na ovom nebeskom telu na kom smo ponikli - spasenju duše. Duše koja je naš nevidljivi armirano betonski nosač svega onog što možemo da vidimo i dodirnemo jer, na žalost, samo u to materijalno verujemo. Samo u hardver. A to znači samo u ono vidljivo i opipljivo. Nekada hrapavo a nekada glatko, mirišljavo ili glasno, kiselo ili lako, tvrdo ili sjajno, sitno ili tečno, mlako ili ružno. Ono što nam diktira dijalektički materijalizam u koji smo tolike godine verovali i koji nas je sve to vreme vodio.

 
            A ono što se ne vidi? To ne postoji? Toga nema? To se nije desilo? A bol? Da li se bol vidi? Može li se videti bol od koje boli stomak? Ako ne može da se vidi onda to valjda i ne boli. A strah? Da li strah može da se vidi? Ako i njega ne vidimo čega se plašimo? Sreća, žalost, bes, ljubav, tuga, mržnja, zavist. Toga  nema. Ne vidi se. Nema ni gladi, umora, želje, žeđi, pospanosti, brige... misli! Da li postoje misli? Može li neko videti ili opipati naše misli? Kako ih mi vidimo? Kako vidimo sopstvene misli? Kao slike, brojeve, linije, slova? Da li mi upravljamo svojim mislima navodeći ih na stazu kojom bi hteli da one prođu pa nam prolazeći podare znanje, iskustvo, pokret, želju.... ili su one te koje nas vode do vere u njih same i moći koju imaju nad nama i kojoj i ne pokušavamo da se odupremo jer smo se u potpunosti predali njima. Odakle one uopšte dolaze i kako se zadržavaju kod nas a ne kod nekog drugog? Čime ih zaslužujemo ili dobijamo i kako baš nas pronađu u nekom ogromnom vrtlogu misli i ljudi? Čime veliki mislioci, naučnici ili umetnici privuku tu reku misli koja prolaskom kroz njih postane još i oplođena i izlazi kao savršeno čovekovo delo ma u kom obliku bilo? Da li se već našim rođenjem, ili možda još preciznije - začećem, stvora jedan naš mali paralelni svet koji brine o svemu što dolazi ka nama, koji nas vodi, gura, spašava, sapliće, hrabri, vuče, prosvetljava.... i pomoću kojeg mi u stvari doživljavamo i poimamo sve ono što nije biologija našeg uma. Kada on nestane nestajemo i mi, ali da li on ikada nestaje ili samo postaje vidljiv i na drugi način i sa drugog mesta a ne samo iz unutrašnjosti naše glave, grudi, stomaka i svega za čega mi sada mislimo da osećamo i vidimo?


            Mnoge tvrdnje vezane za prosvetljenje ljudskog uma, a samim tim i savršene bistrine misli ma čemu da su okrenute, kao i dostupnost svemu što je bilo koji čovek ikada pomislio, vezane su za nešto što nije fiziologija odnosno neki biohemijski proces koji, po pravilu, mora imati okidač ili pokretačku energiju i prestanak kao posledicu ili nestanka energije ili izumiranja organske materije, nego upravo jedna nevidljiva i nematerijalna sila koja dođe do svakoga od nas, samo je neko vidi i oseti a neko ne. Onaj ko je oseti i krene s njom u sebi onim pravcem kojim ga ona vodi prolazi kroz faze kao kroz nivoe igrice, sve do kraja kada mu se ukazuje prilika da se u potpunosti stopi i sjedini s njom i tako postane deo večnosti koja je svuda oko nas. Ona je nematerijalna isto kao što su nematerijalna najviša dostignuća ljudskog uma a to je sam ljudski um. Od ljudskog uma ništa materijalno nije i ne može biti savršenije. Materijalno ne može, ali da li postoji nešto što jeste savršenije od ljudskog uma ili je on sam sebe stvarao i razvijao da bi na kraju došao do.... savršenstva.... ili bar blizu tome? Kako to znati ako ne znamo šta je potpuno ili apsolutno savršenstvo, a ne znamo jer naš um još uvek ne može ili neće da prihvati da postoji nešto savršenije od njega. I zato verovatno nikada i ne dođe do potpunog sjedinjavanja sa najvećom nevidljivom silom jer se ljudski um uljuljka u sopstvenom savršenstvu i ne stigne da spozna još veća savršenstva iako su mu bila dostupna. Ne stigne ili ne želi. Zaustavi ga pred sam kraj zaslepljenost samim sobom i onim što misli da jeste a ni sam još nije zapravo definisao šta je, pa ni to da li je materijalan ili ne, da li je stvoren takav ili je sam sebe stvarao, da li je besmrtan ili nije.


            Čovekovo telo, to znamo sigurno, nije besmrtno. Da li možda nešto jeste? Ako kažemo da je besmrtna čovekova suština, a ona je ta koja nosi telo a nikako obrnuto, da li smo izašli izvan granica koje su nam određene klasičnom filozofijom i metafizikom? Zar nisu temelji i jednoga i drugoga postavljeni u vreme prvih većih civilizacija? Konkretno - u vreme Stare Grčke, kako su nas učili. Ali ko nas je uopšte i čemu učio? Da li smo ikada u školi ili životu bar malo ozbiljnije dodirnuli duhovni deo čoveka i pokušali da saznamo šta je to u stvari? Da li je to nešto strašno komplikovano i teško shvatljivo običnom čoveku, ili detetu, ili je, naprotiv, upravo to ono što svako dete zna, što mu je preneto rođenjem - kao plivanje, i što će lako prihvatiti jer je dete „tabula raza po kojoj život piše prve redove“? Ali ako već ima ono što mu je preneto onda nije ni „tabula raza“ već naprotiv - biće koje ima otvoreniji, iskreniji i neiskvaren odnos prema svemu duhovnom, za razliku od nas koji se većini slučajeva stidimo da pričamo o svemu što nije materijalno. Zašto se stidimo? Valjda zato što se bojimo da bi potpunim otvaranjem duše i misli ostali goli, bez ičega što bi nas, kao neko odelo, prikrilo od tuđeg ulaska u sopstveni duhovni svet koji je samo naš. Bar tako mislimo. A možda nam je taj stub, taj duhovni svet, isti ili veoma sličan, samo to nismo nikada jedni drugima priznali, niti se ko usudio da to otvoreno pita. Možda nam je taj duhovni svet štit od svega spoljnjeg i sve dok ga ne skinemo osećamo se zaštićenim i ušuškanim skoro kao u majčinom stomaku, koji je za svakog čoveka, ma koliko da je star, ostao najsigurnije mesto na kome je bio i na koje bi se svako rado vratio uvek kada se oseća veoma ranjivim. Prva težnja ka besmrtnosti.

   
            Besmrtnost uma, ideje, duha.... ili.... besmrtnost tela? Za čega se odlučiti i da li imamo mogućnost takvog izbora kada ne znamo sa sigurnošću ni za jedno ni za drugo. Ili mislimo da ne znamo? Jer šta je to što je u stvari sasvim sigurno? Čime i kako se to dokazuje i šta je ljudski um do sada uopšte samom sebi dokazao? Ako nije ništa što je suština čovekovog postojanja, zašto bi se dokazivalo nešto što je veće i važnije od ljudskog uma ako on to ne želi da prihvati. To se prihvati ili ne prihvati, dođe do poimanja nečega ili ne dođe, upije se ili se ne upije, ureže se u um ili se izbriše iz njega. Postavi se pitanje, da li prihvataš nešto savršenije od ljudskog uma ili ne? Ako prihvataš, čemu dokazivanje nečega što si prihvatio, a ako ne prihvataš čemu dokazivanje nečega što svakako nećeš prihvatiti, pa ti dokaz sam po sebi, ne znači ništa jer šta god da dokazuje tebi će biti nedovoljno. Besmrtnost jeste upravo prihvatiti spoznaju da je nešto više i važnije i od nas i od našeg uma a da se to nešto nalazi u svima nama bez naše volje i uticaja. Besmrtnost je i prihvatiti viši ili najviši um kao onaj koji kroz naš um osvetljava njegov stalni razvoj sve dok se kreće ka najvišem umu i teži da se sjedini s njim. Besmrtnost je i uvideti beskrajnu moć tog najvišeg uma i težiti tome da i svoj um, ma koliko da je on sam po sebi slobodan,  povedeš ka tom beskraju. Besmrtnost je prihvatiti taj beskraj kao najveći nematerijalni um univerzuma. Besmrtnost je....  iskreno prihvatiti Boga.