Странице

_____________________UMIŠLjENA RAZMIŠLjANjA JEDNOG ZAMIŠLjENOG NAMĆORA___________________

недеља, 28. октобар 2012.

Novine.... hleb i mleko


            Ja baš nemam običaj da čitam novine. Ni papirne, ni elektronske, ni u toaletu (što smo fini), ni u fotelji.... ni upšte uzev. I šta mi bi, uzmem i krenem redom po tim elektronskim izdanjima. Prvo što mi nije jasno je zašto oni prave elektronska izdanja a ne naplaćuju ih. Ukucaš na Guglu, otvoriš i čitaš.... koja li je tu matematika u pitanju da mi je znati...?! Mada.... ja imam ženu.... ona bi mogla sve to da mi prepriča svojim rečima.... ali ne volim da je slušam dugo.... možda tek po neku vest.... ako je od izuzetnog značaja po bezbednost naroda iliti, ne daj Bože, države.... i predsednika, premijera, vicepremijera i posebno ministra finansija.... a i to u kratkim crtama. I onako svi u komšiluku misle da mi stalno nešto zvoca, samo mi još fali da mi prepričava novine. A i uvek sam mrzeo kada mi neko prepričava film i novine.... i knjigu.... knjigu posebno! Sve u svemu krenam ja da čitam i prosto se zapanjim. Ima tu nešto. Mislim.... u tim novinama. Nije Bog zna šta pametno, ali šta danas i možeš da čuješ bilo gde pametno? Sem da slušam svoj unutrašnji glas.... jedino se tu može čuti dosta pametnih stvari. Ali dobro, ne mora sve biti pametno. Ne gledamo uvek neki „teži“ film o kome posle vrtimo slike u glavi ili se čak budimo noću oznojani.... pustimo nekad i Švarcenegera koji šara po celom ekranu dok prazne čaure vrcaju na sve strane.


            Tako sam i prihvatio ovaj novinski pregled, ili kako sam to video u nekoj TV emisiji „pres - pretres“. I čim sam krenuo vidim ja.... ima tu šta da se čita. Politika, ekonomija, privreda, kultura.... mada, kada sam malo bolje sve izanalizirao.... sve je to politika. Čitam tako.... Ivica Dačić rekao nešto što je potreslo ceo demokratski svet.... nešto kao.... valjda.... Srbija je zaslužnija od nekih drugih zemalja da bude u Evropi, a te neke zemlje se najviše protive našem ulasku u Evropu.... Skočiše namah Nijemci, Holandjani, Austrijanci i još neki.... Te šta je on pod time mislio, te ne može se s takvom retorikom u Evropu, te to je korak unazad.... Aman ljudi, šta ste odma’ skočili ko ludi?! Pa Ivica ne zna ni šta je rekao. On kaže nešto tek da bi rekao, a čak i kad zasere i šefa u stanicu jedva uspeju da mu objasne šta je zasr’o. Mada.... iskreno.... ni sam nisam shvatio šta je ovde zasrao?! Onda naiđem na vest da nam dolaze Keti i Hilari da razgovaraju s našima o Kosovu. Ne znam s kim će pričati, ali mislim da bi Velja bio pravi sagovornik. On voli te matorije i dlakavije.... još ako su pirgave k’o lejdi Keti.... ima da ga napale, pa kad ih Velja „nagna“, biće toliko zadovoljne da će ubediti sve zemlje koje su priznale Kosovo da ga u roku od par dana nepriznaju uz sve sramežljivi osmeh i lagano vrckanje dupetom.... kao.... „Veljo, životinjo jedna“.


            Onda čitam o toj šorki kod Demokrata.... ako takvi uopšte postoje u ovoj zemlji.... Tadić je spreman da preda stranku Đidi pod uslovom da ovaj ofarba kosu u JadrankaKosor-sivu i promeni odela. E moj Tadiću.... kad predaš - predao si, i gotovo. A taj Đida je jedan baš fin momak.... i iz dobre je kuće.... i od dobrog prezimena, bez obzira što nisu u rodu. Jedino ne znam šta sad ’oće onaj vinogradar Živković?! Hoće sve da pokvari, ljubomorni skot jedan.... uh, što me nervira kad se neko treći meće tuđoj sreći! Eee.... a onda jedna vest koja me dobro pomerila! Vlada Srbije zatražila od Nemačke da je mete na mesto sigurnih zemalja.... i ovi to prihvatili?! Ko je siguran?! I za čega uopšte?! Kakva sigurnost ovde postoji?! Jesu li ti u Nemačkoj ludi ili.... A onda pročitam dalje.... to u stvari znači da nećemo moći više da tražimo azil u EU! Puuh mamu vam! A ja se sa ženom i decom taman dogovorio.... odemo kod strica Cvije u Pasau, legnemo na put ispred njegove kuće i.... molim lepo.... ne ustajemo dok nam ga ne daju. Azil, naravno! A za državljanstvo ćemo se dogovoriti naknadno.... Jebiga.... kad mi za ovo mađarsko (po poreklu) fali svega 22 km! Toliko ima od mesta gde mi je rođen pradeda do granice nekadašnje, a i buduće, carevine.... ili kraljevine.... šta li je već bila, Ugarske. Pišljiva 22 km?! Šta ti je sudbina?! Kad te neće.... Ma nema veze.... Gledaće oni sa setom u pravcu Srbije.... Doće maca na vratanca.... i ostalo. Nego da vidim šta ima dalje?


            Pretukli taksistu? Pa šta.... kakvi su to kreteni ja bih uveo šamaranje taksista pre svake smene. Da se malo srede i nauče kulturi.... posebno saobraćajnoj. Dosadniji su i naporniji od muva zunzara po celom gradu. Ja kad vidim taksistu odmah počnem da sviram i da psujem.... znaće on već zbog čega.... nešto je zasr’o sigurno. K’o žena.... zna da je nešto pogrešila, samo ne može istog trenutka da se seti. Onda vidim.... menja se vreme u subotu noću. E što mrzim te izmene vremena.... nikako da zapamtim kad se vraća a kad pomera napred! I nikako da shvatim zašto se to uopšte radi?! U proleće pomeriš sat napred da bi ga na jesen vratio tamo gde je i bio?! Mi u kući imamo.... ček’ da vidim.... 23 sata, plus telefoni, šporet, fotoaparati, kamere.... kola.... Dal’ se meni uopšte isplati da to pomeram.... ili da lepo sačekam do marta i ništa ne radim?! Lakše je. Znam ljude koji uopšte i ne pomeraju sat.... stalno im je na letnjem vremenu.... ma to je stvar navike, kad vam kažem. Dobro.... da vidimo šta ima dalje.... Liga u Pančevu imala skup i protest.... prisustvovalo oko 50 ljudi.... znači da je sem članova u Pančevu bilo i ljudi iz drugih stranaka.... Zatim.... u Americi uragan.... i pravi i predizborni.... ali oni su već navikli na to.... njima je to k’o nama košava.... A onda sam video još neke naslove i mislim.... ma kud sam i uzeo da čitam ovo sranje.... Sve neke napete vesti i saopštenja. Nisam ja za takve stvari. Ja sam veseo i opušten čovek. Šta mi trebaju ovakva naprezanja?! Psihička! Vikend je, vreme za odmor i razbibrigu.... doduše ja sam i drugim danima razbibrižan, ali što ne bih bio i vikendom. Bacim „Kurir“, pozatvaram sve „Vesti“ na kompjuteru, turnofujem ga i ćao. Sigurno ima neka dobra serija na RTS koju ne propuštam a da sam zaboravio. Pa da.... „Miris lipe i cvat kiše na Balkanu“.... četvrta premijera.... a ja se zamlaćujem s ovim glupostima. Baš sam budala.





недеља, 21. октобар 2012.

Seks... i sa sirom gibanica



            Čitam pre neki dan post svoje koleginice oseksu i tome kako su žene većinom nezadovoljne njime (mislim seksom). Ili se bar tako izjašnjavaju. Ili ih u stvari teraju da se tako izjašnjavaju. Ko?! Jebem li ga, taj deo nisam baš najbolje shvatio. Da li mi muškarci ili doktori, tj. psihijatri, ili oni što nisu doktori a razumeju se u ljudsku glavu bolje od ovih doktora (psiholozi), ili oni što se bave samo „onim“ stvarima a od milja ih zovu seksolozi, ili društvo u celini... ne znam. Ali uglavnom neko ih tera da ne budu zadovoljne seksom.... i to uvek. U stvari, po njima, od malih nogu ih uče kako ne treba da budu zadovoljne seksom nego da se uvek osećaju kao Mira Furlan u „Ljepoti poroka“. A i taj Živko Nikolić je, Bog da mu dušu prosti, očigledno znao tu žensku stranu, a još bolje je znao kako da nam je opiše. Zbog svega toga ja sam se zdravo-živo zabrinuo da ta seksualna ubijanja u pojam sasvim ne ubiju u pojam žene skroz na skroz pa da počnu da.... šta ja znam.... štrajkuju!? Kažu: „ne može“!!.... sem u hitnim slučajevima i šlus! Jebote, gde bi mi svi našli tol’ke zavoje ili Kramerove udlage pa da izgledamo k’o hitni slučajevi?! A najveća jagma bi bila za iznajmljivanje kola hitne pomoći.... malo se umotaš, dovezu te kolima hitne pomoći do kuće i onda kao ženi kažeš.... Hitno je! Dobro.... ne moraš ići do kuće.... ima i drugih mesta i prilika....



            Sve u svemu, kada sam to pročitao, pitao sam se ima li tu istine. Nazovem ženu mobilnim da čujem stručno mišljenje iz prve ruke, jer moja žena je stručnjak za sve sem za ukucavanje eksera i izlivanje betonskih polča, ali čim sam je priupitao nešto oko seksa ona.... ustvari ona i telefon počeše da krče i šušte:  „ne čuj.. ... si rekao, mor.. .... lek da odn..., gubiš se, .... alooo... ...iša.... ne ...em ....“ i prekide vezu. Puu mamicu mu! A već tri puta sam pisao onom dileji od direktora.... mislim na „Telenor“.... da mi je u kući signal slabiji nego sa Titanika 1912. ali ne vredi. I sad dalje nisam znao kome da se obratim. A onda se setim kako sam u nekoliko Erotik-šopova video neke.... da li behu „muve“ ili „mušice“ nisam siguran, ali sam na pitanje upućeno vlasniku tog šopa: „čemu služe insekti u takvoj radnji“ dobio dosta prezriv odgovor: „dragi moj gospodine.... nisu to insekti.... to je jedan od najpoznatijih proizvođača stimulansa za žene u svetu“! Pa u čemu je onda problem, mislim se (sada, a ne tada u tom šopu, jer tada nisam znao šta bih dalje pitao pa sam dosta posrano izašao napolje)?! Ako je to istina, odu i kupe litru-dve te muve ili mušice i pred seksualni čin izvrnu jednu čašicu naiskap i ima da skaču vrišteći po krevetu tako da ih ne možeš ni sahvatati ni uhvatiti, a verovatno će im biti tako dobro da im muškarac neće ni trebati. Ima samo da sikću i šište kao i njihovi bliži preci – Kraljevske Kobre. Eto šta su ti žene. Samo se žale na neka ugnjetavanja i diskriminaciju a rešenje im je na dohvat ruke.


            Uostalom, dobro im je naš sabrat i poznati svetski naučnik i seksolog Jovo Toševski rekao da mogu da glume za tri Oskara kad god to hoće, mogu da vrište, jauču i zapomažu kao da ih kolju, mogu da odigraju tri orgazma za redom tresući se kao da ih hvata najgori grip u životu, ulogu mogu da spremaju uz bilo koji porno film (mada ja preporučujem italijanske - „Salijeri“ produkciju - vrlo su edukativni), imaju na raspolaganju bezbroj pomagala (boja, oblik i veličina je stvar ukusa), svako veče na TV-u idu tejlopi u kojima im se nudi više (i mlađe) nego nama jer svaki treći klinac od 22 mašta da kresne neku od 45 (kad je to bilo pitam ja vas)?!. A mi?! Ne, moje dame.... nema glume.... nema foliranja.... nema isfoliranog stenjanja.... džabe nam vežbanje (za koje od pomagala postoji samo sopstvena ruka i to da po mogućnosti što više utrne pa da imaš osećaj kao da i nije tvoja).... Ništa nas ne vadi! Samo spustiš pogled dole i sve je transparentno, uočljivo, odmah vidljivo i jasno.... ili možeš ili ne možeš! Ako možeš počinji.... ali polako, nežno, suptilno.... milovanje zvano peting bar pola sata (a ti njega drži sve to vreme „transparetno sposobnog“), pa posle toga delji brašo još 45 minuta jer gospođa ne može da se koncentriše.... moraš da joj šapućeš na uvo kojekakve „bezobrazluke“ koji su smešni i deci u sedmom razredu osnovne škole.... i kada na kraju sve to izguraš smrdeći na znoj jer stresniju situaciju nisi imao još od kad te je ćale zbog opomene na tromesečju tukao kožnim kaišem pa si malo „upustio“ u gaće, ona ti kaže.... „’ajd sad da se malo mazimo, onako.... opušteno“? Opušteno?! Pa na tebi je tada samo jedna stvar opuštena.... i to ona koja ne bi trebala da bude. I još se one žale? O jebote?! Na čega.... ili na šta?!




недеља, 14. октобар 2012.

Godišnjica.... prva!


            Pre par dana nakupila se cela godina ovih mojih mrsomuđenja, pa sam mislio da, kao u nekim TV serijama, napravim neku vrstu isečaka iz nekih najuspelijih postova (epizoda) koje sam napisao. Bacio sam se na čitanje i shvatio da je izbor boljih postova isto što i pronalazak sprave zvane Perpetum mobile, jer svi postovi (njih čak 61) su mi kao deca Cigan(in)u.... Sve ih meša, idu mu na živce, svakom nešto fali i svi su dosadni.  Kako da se odlučim koji je malo bolji od nekog drugog ako ne mogu da se odlučim ni koji je malo gori od nekog drugog?! A još kada se sve to pročita u vordu, kako sam ja to sačuvao, deluje kao zbirka konfuznih i nerazumljivih pripovedaka jednog uvrnutog i umišljenog slepca koji pre podne mrzi samoga seba a posle podne ceo svet. Zato sam brzo odustao od citiranja samoga sebe.... em nije ništa pametno, em nije ni umesno.... Mislim, nije umesno veličati svoj lik i delo, a posebno ne kroz samo to delo - nastavak 62. ili prolog. To bi valjda drugi trebalo da pišu, odnosno da veličaju moj lik i delo. Jeste, ali onda sam se setio, prateći statistiku na blogu, da moj jadni blog prati manje ljudi nego 24. reprizu „Srećnih ljudi“ na RTS-u. Dobro.... možda malo više od toga, ali svakako ne dovoljno. Pitao sam ženu da li bi ona napisala neki hvalospev vezan za ovu moju značajnu obljetnicu ili me bar spomenula na svom štrikaće-tkačko-vezerskom blogu.... a ona me samo prezrivo pogledala. Ništa nije rekla.... a nije ni morala.... ionako sam sve znao. Da sam naduvani, prepotentni, zajedljivi i isfolirani skot kome uz sve to još i smrde noge. Ne znam odakle joj to.... ja nikada ništa ne osetim. Baš nikad.


            Onda sam zvao neke drugare koji su se izjasnili da čitaju ove moje budalaštine da li bi oni napisali neku lepu reč.... i o blogu i o meni. Svi su počeli nešto da izvrdavaju.... nisu oni za to.... nikada nisu pisali kritike.... ne znaju šta bi napisali.... Predlagao sam im čak da ja napišem sve te kritike (pozitivne naravno) a da ih oni samo objave u komentarima.... Poslao bih im mejlom ceo tekst.... mislim onaj koji bih ja voleo da pročitam o samom sebi.... ne vredi, niko neće. Razmišljao sam i da dam oglas na „Kupindu“ - Napisati što više pozitivnih kritika za jednogodišnji rad vrednog blogera.... plaćam 10€ po komentaru.... Ne znam.... malko me sramota.... možda je malo 10€ ?! A ja nemam više da dam.... pa pisao sam već da nas je ova kriza satrla k’o krava svežu balegu. I kako onda uveličati ovaj značajni datum u mojoj istoriji?! Možda da skupim komšije i neke prijatelje na jednu skromnu „zakusku“ koja bi se sastojala od jagnjetine ispod sača (dva cela jagnjeta u komadima), 30-tak litara vina koje bi na „dođem ti“ uzeo od ortaka (Vuča - za one koji ga ne znaju.... divan jedan čovek.... uskogrud fizički, ali duhovno.... k’o Dikan,  stari srpski junak), pa desetak litara raznih rakija i na kraju desetak najlona Koka kole i ostalih šećernih vodica. Kisele vode već imam brdo.... ne moram ni da kupujem. Uz svo to društvo morao bih zvati i nekog dramosera sa maramom oko vrata, a možda i više njih, da intelektualno zagledani u nebo severoistočno od mog dvorišta, odnosno baš u pravcu produžetka ove nove obilaznice oko grada, prozbore koju u smislu mojih sjajnih literarnih radova ostvarenih u toku minule godine za koju se svašta može reći sem da je bila dobra. Da.... to bi bilo kao neki omaž svim ovim mojim pisanijima.



            Svakako je to jedini način, jer neko drugi se neće setiti. A i što bi?! Pa ni ja o drugima ne pišem baš hvalospeve.... naprotiv.... skoro svi mi pomalo idu na živce. Zato sam na kraju svoje blog strane i napisao da smo svi mi u stvari foliranti koji pišu kao nešto pametno, a da u stvari lupetamo i kenjamo skroz bez veze i da u isto vreme niko ničije drugačije mišljenje nije uzeo ni u razmatranje a kamoli ga prihvatio.... sem nekih dupepresvlaka koji iza svakog nečijeg objavljenog posta, kao da je 1945. godina, pišu „tako je“, „svaka ti čast“, „kako si to samo genijalno sročio“, „svaka ti je ka’ Njegoševa“, „pogodio si baš u srž problema“ i sve tako nešto.... Sve čekam kad će početi da pišu i parole po zidovima?! Zajeban narod.... skroz na skroz. Prosto se posle ove godišnjice pitam zašto ja ovo uopšte radim?! Mislim.... zašto pišem ovaj moj blog?! Misliće ljudi da se osećam kao da sam.... šta ja znam.... Teofil Pančić.... pa pišem nedeljne kolumne.... ali jako zajebane i jako dubokoumne. Čitaš ih i diviš im se, a uopšte ne znaš šta je čovek napisao i o čemu se zapravo radi u toj gomili slova. A imam sve više utisak da je baš to i suština.... pišeš, mrsomudiš, pametuješ, petljaš, pa onda malo ne možeš da se ispetljaš, pa daviš li daviš i na kraju kao napišeš poentu.... dubokoumnu, naravno! Zato i razmišljam da li da stanem i prd.... pustim gasove ili da nastavim bez zaustavljanja?! Mislim, u pisanju. Pa.... ništa.... ako sledeće nedelje vidite da je izašao novi broj posta na kiosku „Mrsomud“ znači da se nisam zaustavljao.... čak ni na kratko, a ako ga nema.... znači da sam odustao. Jer.... kao da mi pomalo nestaje inspiracije. Ili mi se to samo čini?! Verovatno mi se samo čini jer u ovoj zemlji budala na različitim mestima, što geografski, što po hijerarhiji, što po lokalnim tačkama dodira, teško da čovek muže da se stisne i ne kaže baš ništa! A znajući sebe.... nisam ja toliko izdržljiv i sklon ćutanju. Mada.... sve se menja....



   



недеља, 07. октобар 2012.

Ko je izazvao ekonomsku krizu



Kada su mi pre nekoliko godina rekli da je počela SEKA, tj Svetska ekonomska kriza, ja sam bio ubeđen da me zajebavaju. Jer šta može da prouzrokuje krizu danas kad skoro svugde ima svega i svačega, a i ljudi vole to nešto sve i svašta. Kako može da nastane kriza ni iz čega? Onako.... zasedne veće sigurnosti UN, odbor za ekonomiju, i uvede krizu praktično dekretom.... „Od 01.01.2009. počinje kriza koja se ima primenjivati u svim zemljama članicama UN, pa i onima koji to nisu (jer i onako ona ne poznaje granice), a čiji rok trajanja će odrediti isto ovo veće jer će se po pitanju toga sastajati jednom u šest meseci“. Ja sam imao utisak da je tako i počelo. Od tog dana.... doduše kod nas, po običaju, sa godinu dana zakašnjenja, svi kao da su se kao u nekom filmu zamrzli u mestu. Sve misliš.... kada bi nekog žvajznuo macolom od 10 kila da bi se raspao k’o gipsani kip (recimo oni lavovi ili labudovi za ograde i fino uređene bašte.... u Draginju kod Šapca.... na primer). Svi su se ukopali kao magare kada neće da krene pa ga gazda vuče a ono jadniče klizi po prašini k’o da je na sličugama a ne kopitama. Mada.... nas niko neće ni da povuče. Stoje i gledaju kako voda nadolazi i preplavljuje sve a mi ne znamo da plivamo. I boli ih uvo za sve nas. Dobro.... možda bi i mene tako bolelo uvo za njih kada bih bio na njihovom mestu.... Mislim.... mestu svih onih guzonja pored kojih ovo prolazi kao ciganska čerga, a oni je gledaju prezrivo i s gađenjem. Samo.... jebiga.... i ja sam u toj čergi. Ona ide, vuče se kao izmoreni pas koji se u rano jutro vraća iz kucanja, a mi u njoj nismo u stanju da bar malo povučemo kola brže. Uvalili nam ta stara ciganska kola sa različitim točkovima i nekim ragama koja jedva i sama hodaju pa mi džabe bacamo kamenje na njih i voštimo ih kamdžijom. Neće brže i gotovo.



            Od tada ja intezivno razmišljam ko je to nama zakuvao? Ko se od starih i prevejanih džukaca aktivirao, kao stari zastavnik koji se vrati u četu a trebalo bi da je u penziji? Vratio se skoro iz mrtvih i odmah pregradio reku i to tako da do nas dolazi svega par kapi vode dnevno, a nas mnogo stoji na pojilu i čeka! I to uzaludno! Nekome sve ovo mora da odgovara, jer što bi se inače desilo? Tako.... samo od sebe? Ne bih se ja na to „zakačio“. Uvek mora da postoji neko ko je pokretač i generator. Mislio sam.... da nije onaj „preplanuli“ Obama, jer se sve poklopilo sa njegovim dolaskom.... ali sam to brzo odbacio.... Pa taj ne zna sam ni pertle da veže. A i cipele su mu neke izronđane.... video sam na internetu.... čak imaju i rupu na đonu. E, i to mi je neki predsednik.... pa ovaj naš stari, što sad više nije predsednik, je za njega pravi meteroseksualac.... ma šta da mu je to. Posle sam mislio.... da nije onaj ludi Rus previše popustio kajase pa krenulo sve u.... Tamo moraš stalno držati zategnute kajase do kraja ma koliko da se svetina buni. Kamo sreće da se i kod nas probudi neki takav kočijaš, pa nam malo pritegne dizgine.... Mnogo smo se uspalili.... Ali.... nismo mi izazivači te svetske krize pa onda ne bi dobili ništa taman da nam sve zube povade vukući ka sebi te kajase u nameri da nas zaustave. Nismo mi ti divlji konji vrani koji mogu tako da.... dobro.... divlji jesmo, ali vrani.... nikada. Zato nas nisu nikad ni uprezali ni u čeze ni u taljige, već samo u ova ciganska rastočena laskola.



            Razmišljajući tako, otišao sam ja i do Kine, Indokine i Indije, al’ džaba.... mislim.... išao sam u mislima, a ne i zapravo. Nema ni tamo ništa. Bar se meni tako čini. Šta će njima kriza? Od sve bede koja ih je napala još i krizu da pokreću. Pa kod njih živi pola čovečanstva.... pojeli su sve rezerve pirinča za sledeći desetogodišnji plan, a i sve ih manje umire od ujeda otrovnih životinja, jer pre oni stignu da ujedu životinju nego ona njih. Kerovi i mačke se mogu naći samo u zološkom vrtu gde su pod neprestanom stražom, a pacovi su ređi nego Pande. Uostalom, ko zna da li je do njih kriza uopšte i doprla. Pa oni na carini vraćaju sve živo nazad pa što ne bi i krizu. Oni mogu samo da izvezu, a nikako da uvezu, ma šta da je u pitanju. O afričkim zemaljama je besmisleno i govoriti a Južna Amerika ionako ima svoje interne krize koje u naletima od po deset-dvadeset godina dolaze samo kod njih i na njima specifičan način. Australija.... ma daj.... ne vredi ni razmišljati. Pa dobro.... ko ostaje?! Ispucao sam sve svoje znanje iz geografije, a tu i nisam bio tako tanak, i nisam našao nikoga.



            A onda sam odjednom shvatio. Pa mi! Ipak smo to bili mi. Mi smo stvorili krizu! Mislim.... mi u Srbiji. To je toliko očigledno da je prosto neverovatno kako mi je to promaklo. To je toliko tipično za nas da izgleda kao ubistvo načinjeno od strane neke obaveštajne službe koja obavezno ostavlja i potpis u vidu načina egzekucije. Zašto mi? Pa to je bar jasno.... niko ne podnosi krizu tako dobro kao mi. U stvari, ona nikada nije ni prestajala kod nas, samo je imala talase.... manje ili veće. I onda se neko setio.... zašto ne ubaciti to seme svugde?! Nama ne smeta, dobro se snalazimo u njoj.... možda čak i bolje kada je žešća nego kad malo popusti. Uz sve to život je kudikamo interesantniji kada je tako.... malo napeto.... a ne kao u Nemačkoj ili, ne daj Bože, Finskoj. S druge strane, navlačimo sve ostale na led po kome samo mi znamo da se kližemo, dok oni u isto vreme izgledaju kao slonovi i žirafe na tom istom ledu, a gde ćeš veće sreće od toga. Kriza u Grčkoj, kriza u Italiji, pa u Španiji, Portugaliji, Francuskoj.... aaa mamicu vam?! Da vidite i vi kako je to gledati TV dnevnik svako veče, a ne neko jodlovanje u Austriji.... ili žderanje piva i kobasica u Nemačkoj. Ili možda neku novu verziju „Igara bez granica“. Eeee, prošlo je to vreme gospodo. Sa zebnjom ćete iščekivati TV Dnevnik da vidite da li je i kada će kriza proći! Pa kad počne špica TV dnevnika sve će neki trnci da vam prođu od debelog mesa ka potiljku, a onda će s prednje strane da se vrate nazad. Jebiga.... tako se mi radujemo još od ’91. Čim na ekranu vidim one bele tačkice što se spajaju u svetlo plavi globus napravim pozu „aport“ k’o lovački pas. Stisnem daljinski u desnoj ruci i lagano se nagnem ka napred. To je kao neka vrsta fetiša. Čuo sam i za slučajeve orgazma dok ide špica. Posebno kod starijih.... u šta bih sada mogao i sebe ubrojati.... mada ja lično nikada nisam otišao tako daleko.... bar ne za vreme Dnevnika. Sada ćete i vi da isprobate stanje tog blaženstva. Još kad bi mogli i ove naše urednike i spikere da vam pošaljemo.... pa ovde bi nastao pravi karneval.... skoro kao u Riu (De Žaneiru). Skoro, jer ne znam gde bi mi skupili samo deset riba da liče na one u Brazilu. Mada.... kad sam spomenuo Brazil.... Pa da.... eto rešenja da se i mi izvučemo iz krize a svi ostali ostanu u njoj. Preselimo se u Brazil. Tamo nema krize, nas osam miliona bi se dosta lako prošvercovalo pored njih tolikih, a ribe.... ma ova plastična hirurgija čini čuda.... rešili bi mi i to. Uostalom nisu baš takvi akrepi.