Странице

_____________________UMIŠLjENA RAZMIŠLjANjA JEDNOG ZAMIŠLjENOG NAMĆORA___________________

недеља, 29. септембар 2013.

Srbija opet bez Parade... e, jadni li smo!


            E ljudi moji.... pa neće u ovoj državi biti ništa normalno još bar 50 godina. Nikakve tekovine zapadne Evrope i Amerike ne možemo da prihvatimo ko naormalan svet, bez trzavica i skakanja pritiska na 220/140. Zašto smo toliko težak narod za neke sasvim normalne stvari neće mi nikada biti jasno. Sve moramo da useremo kao dobra krava Simentalka koja da 30 litara mleka, al’ se onda ritne i prospe celu kantu. Mi prosipamo tu kantu kada je ova Parada ponosa u pitanju već ne znam ni ja koji put. Šta ljudima smeta kod te parade ja stvarno ne razumem. Ovih prethodnih godina toliko sam bio iznerviran kako se sve to događalo i mrljavilo da sam odlučio da se i ja uključim u taj „projekat“. Zašto? Pa moram da priznam da nisam mogao više da gledam koliko kinje te ljude koji su isti kao i mi  ali samo za nijansu drugačiji, jer... razlika u rupi i nije baš tolika koliko bi neki zlurado hteli da prikažu. Mislim.... tamna je, mračna.... pomalo smrdljiva.... dobro, ova druga je za nijansu smrdljivija, ali.... ko nije gadljiv, i nije neki problem. A i ako se dobro ispere pre konzumacije.... dođe mu ga na isto. Jedino što nikada nisam baš mogao skroz da prihvatim je to što se ljube.... i vataju. Probao ja. Nagovarao mog ortaka da isprobamo, i kako krenemo jedan prema drugom već posle par cantimetara mi se povučemo. Nešto mi se zgrči u stomaku i.... ne mogu. Možda sam trebao da probam s nekim drugim jer moj ortak je dlakav k’o Jeti, pa se bojim da mi neka dlaka ne upadne u usta a na to sam gadljiv do užasa. A i koščat je brate k’o Džems Kan.... sve kosti sa ramena mu probijaju i vide se i kroz jaknu. Gde ćeš s takvim da vodiš ljubav?! I kako uopšte? Ali dobro.... ne osporavam pravo da to neko voli zato što ja ne volim.


            I zato smo se ove godine još pre par meseci žena i ja dogovorili da budemo potpora tom slobodarskom pokretu. Zaista nisam više mogao da gledam koliko su ti ljudi obespravljeni samo zato što oni mogu s ovim koščatima i dlakavima a mi ne možemo. Gore se ophode prema njima nego prema psima lutalicama. I za pse su našli azile a za ove jadnike ništa. Ljudi iz te male i svačim ugrožene zajednice ne mogu da nađu posao, nemaju zdravstveno ni penziono osiguranje, obično su i beskućnici bez prebijene pare, nose stara ritava odela, nemaju uslove ni za osnovnu ličnu higijenu.... užas. Ko je još u takvom položaju u Srbiji? Ko još trpi takva poniženja? Niko. Meni kad dođu pred vrata da traže nešto sitno uvek im dam po par hiljada dinara.... da vide da postoje ljudi koji drugačije misle. Ali, kao što sam rekao, shvatio sam da moram i više od toga da bi najzad srušili zidove koji opasuju ovu jadnu zemlju. Ženi sam rekao da sa svojim pletiljama i šnajderkama mora da napravi jedinstveni barjak-simbol u svim bojama, ali ne sa linijama nego s kvadratima na ludilo šarenoj pozadini. Da budemo najuočljiviji i ispred svih. Da kao na slici „Sloboda vodi narod“ mi.... ustvari moja žena, pošto je i na sliKi žena, ispred svih ponosno idemo.... mislim, ja ću biti tu odmah iza nje, ali čisto zbog poistovećivanja sa slikom. Na kordone da idemo, na huligane, na Obraze, na neke godine koje ne znam ni šta znače.... šta im je ono „1389“.... na desničare, levičare, srednje, umerene, gornje, donje.... na sve što se usudi da nam se suprostavi. Probudila se odjednom neka mladost u meni i još u kući sam povikao „Svi na barikade odbrane dostojanstva poniženih i potlačenih“.... iz LBGT.... ili je LTGB?.... uvek sam teško pamtio skraćenice. SKJ i KPJ sam zapamtio tek u osmom razredu. A ni danas ne znam u čemu je razlika između SUP i MUP. Sem u slovima.


            I sve smo se dogovorili, i organizovali. Ženina štrikersko - šnajderska ekipa je napravila fantastičan jedinstveni simbol za koji verujem da će ubuduće biti opšteprihvaćen u celom svetu jer se sa linija prelazi na kvadrate i haos pa je broj boja isti kao na Vindousu XP. Oko 16 miliona. Više nego kombinacija na lotou. Sem toga čuo sam se sa mojim drugom Ružićem iz SPS.... i tu skraćenicu sam jedva zapamtio i to kada sam bio član već 15 godina.... koji je obećao da će i on s nama u prve redove. Dačić i Vučić su nam obećali da se parada održava 100 % a da će policije biti više nego na svim demonstracijama one drkave nekadašnje opozicije zajedno, ali sam im ja rekao da nije ni potrebno. Nikoga se ne plašim. Još kada sam uhvatio onaj štrikersko - krojački barjak u ruke, kroz mene kao da je prošla neviđena energija. Kao da mi je Čudomiks spremio magični napitak, mada spolja više izgledam kao onaj koji je upao u napitak dok je još bio mali. Bio sam kao atomska bomba koja samo što nije počela da pravi pečurku i to usred prestonog grada Beograda. Poslednjih noći sam i loše spavao.... sanjao sam kako vodim proletere mlade.... ili tako nešto.... a i ova moja hrče kao tigar, ali dobro.... umorila se dok je pravila barjak, a čovek kad se jako umori obično hrče. I onda kao grom iz svetlo-plavog vedrog neba juče mi stiže glas.... u stvari nije glas nego me ova moja s tom neprijatnom vešću probudila, a ona uživa kad me budi s nekim lošim vestima jer sam onda nervozan od ranog jutra, što je negde oko podneva, da je parada zabranjena. Ali to i nije tako strašno, jer ja bih i pored zabrane sam išao, a pošto sam sam, onda to nije skup, a samo su skupovi zabranjeni (a skupove inače ne volim još iz drugog razreda zbog onih iz matematike.... skup, podskup, unija.... to je za mene bila noćna mora). Strašnije je bilo to što sam čuo da su u petak oni sami iz LTBG ili šta li je, samoinicijativno došli pred zgradu vlade i napravili mini paradu sami za sebe. Kao da je to neka žurka a ne borba za jedno od najosnovnijih ljudskih prava.... odmah posle prava na život?! I onda će posle da kukaju kako ih ne razumeju. Kako da ih razumeju kad se stalno zajebavaju. Ovako ćemo, onako ćemo, „juriš“.... i onda.... k’o mlak prdež u gaćama. Čak ni najmanji žuti trag ne ostavi. E, Srbijo, nema s tobom sreće nikada. Ako u ovoj zemlji ne možeš ni sa pederima da se dogovoriš i organizuješ, s kim onda možeš? Zvao sam ih rekao im da više ne računaju na mene. Pa nisam ja krpa.      




недеља, 22. септембар 2013.

Ovamo cigani, na salaš 168.973


            Pre jedno dvadesetak dana pozvaše nas komšije na krštenje dece. Ustvari na proslavu za krštenje, a ujedno i na prvi rođendan tri junaka junačka. Rekoše nam, to je na „Guskovom salašu“, ludilo počinje oko četiri popodne pa nadalje, i kad ko doš’o - dobrodoš’o. A tih salaša što su postali kafane, jer to je očen moderno, ima više nego restorana u celoj Srbiji. Ali dobro... naš čovek kad zajaši na nešto odma’ i svi ostali ’oće da zajašu na istu kobilu. Nego... krenuli mi, kao što je i red, malo posle četiri, da ne budemo prvi i čim smo izašli na nasip kod Kamenjara ja skrenuo na prvi salaš s desne strane, stao, parkirao se i.... idemo. Ko velim, znam da je ovo bio „Petlov“, al’ sigurno je sad „Guskov“.... salaš, mislim. Za svaki slučaj pošaljem ovu moju da ispipa stvari, da se ja ne levatim bez veze, i kažem joj.... „samo oštro od početka.... kaži da smo stigli i stavi poklone na sto“. Ja izađem da pregledam osobno vozilo sa svih strana, kao što zakon o bezbednosti saobraćaja i nalaže kad me neko uhvati za rame. Smrz’o sam se. Neki pljačkaši sigurno.... kao što je i red u Novom Sadu.... Klasičnom šoto-uke blokadom odgurnem ruku napadača i taman kad sam se spremao da ga nogom očetkam uširo-gerijem k’o mačetom, vidim.... ono ova moja.... Prvo je gledala u mene, a onda počela da grmi na mene da sam.... ma to i nije za javnost. Na kraju mi je ipak rekla da to nije Guskov nego Petlov salaš, kao što je bio i pre 20 godina. U jebem ti.... a taman sam se lepo parkirao.... ostavio po metar sa svake strane.... gde sad da idem? Krenusmo mi tako Kamenjarskim glavnim putem da tražimo Guskov salaš. Bilo je salaša od razne fele i živine i ribe al’ ni jedan Guskov. Zvao sam telefonom i slavljenike i sve komšije koje dolaze.... niko se ne javlja. E jebem ih gluve, pa za koji.... im uopšte služi mobilni telefon. Kao da je fiksni pa su ga.... što je i normalno.... ostavili kod kuće. I tako tumarajući po Kamenjaru iz uz manju navigatorsku pomoć jedne komšinice koja je držala telefon ispred sebe da vidi kakva joj je frizura, pa je slučajno videla moj poziv, jedva ga nađosmo. Bio je tačno preko puta „Bate Pežoa“. Valjda je i sada tamo. Opet ja pošaljem ovu moju da izvidi stvar, al’ ovog puta bez poklona, dok ja parkiram naše vozilo kao što.... znate već. Nisam stigao ni da odmerim koliko rastojanje sam ostavio sa svake strane kola, kad eto ti nje, vrišti od sreće k’o da ona krštava decu, i kaže „jeeee tu su!“. E, dobro je, i to smo rešili. Još samo da prođe slavlje pa da možemo kući.


            Čim smo izašli iz kola do ušiju mi je doprla muzika tamburaša. Vrlo poznate tambure i još poznatiji glasovi. Kad sam ušao u dvorište Guskovog ili čiji li je već salaša, ugledah sliku kao iz vremena kada smo mi slavili silne dečije rođendane. Dece.... lud’lo, balona.... milion a animatora na sve strane (njih mi je uvek nekako bilo žao... umesto da sede s nama ono moraju da se zajebavaju s decom). I kroz svu tu gužvu ugledah pomalo poznata lica ali nekako drugačija. Mislim na tamburaše.... komšije sam video dan ranije i ništa se nisu promenili. Kad sam prišao bliže.... jes’ oni su.... stara dobra banda „Još ovu noć“. I oni su mene jedva prepoznali jer svi smo pomalo porasli.... u širinu, ali.... tak’a smo sorta. I pomislih, e, odlično. Samo da prođe ovaj dečiji deo i eto nama dobrog provoda. Oni su uvek bili pravi svirači. Jedva sam dočekao da padne mrak i dođe vreme za kupanje beba pa da ovi sa decama odu. Ali kad su mame počela da vabe decu da idu na crtane pa na spavanje, i momci iz orkestra počeše da pakuju instrumente. Šta je sad, jebote.... pa neće valjda biti neko karaoke veče u kome ćemo mi međusobno da se nadpevavamo k’o pijani Krajišnici s jednom rukom na uvu?! Bar da je bilo tako.... odlaze tamburaši a dolazi „van men mjuzik šou“ iliti čovek-orkestar. Tri reda klavijatura od kojih dva sama sviraju, mikrofon, zvučnici veličine većeg zamrzivača sandučara i.... udri. Cece, Seke, Mace, Jece, Kuce.... ne znam jeste videli to kadgod? Čim je počeo bio je dočekan ovacijama prisutnih a mi.... nas par komšija.... potonusmo k’o Titanik. Eh.... šta ti je jaz generacija.... kao dva sveta različita. Odslušasmo par pesama sa dignutim rukama i raširenim prstima, pokazujući na taj način da smo se i mi implemntirali u zajednicu, ali.... uši, a još više i ostali delovi naših, sada već ostarelih tela, ne izdržaše dugo. Ćelavi pJevač je poveo i ženu. On i svira i peva a ona samo peva. Al’ bolje bi bilo da ne peva. I dok smo išli ka kući, nešto sam pomislio kako u poslednje vreme nemam sreće s muzikom. Neće me.



            Samo nedelju dana ranije, naši kumovi su slavili master-diplomu ćerke baš tu preko puta... kod „Bate-Pežoa“. A tamo.... tamburaši.... ali malo „dimljeni“. Cigani iz Deronja. Dobro.... možda to neko i voli.... ne marim ja.... ali ja.... ne. I naravno, čim su počeli poče i falširanje i to takvo da je i mene bilo po malo sramota što sam uopšte tu. Kumov rođak iz Hrvatske, iz Slavonskog Broda, nije mogao da se načudi. I stalno je govorio „pa vi ne znate šta je prava muzika i pravi tamburaši“. Jeste.... samo ti znaš, mislio sam se. Da te sad odvedem na „Još ovu noć“, „Zorule“, „Debeli lad“, „Stare drugare“ i još brdo dobrih bandi, ne bi ti znao ni kako si stigao ovamo, ali ovako.... ćutiš i trpiš. A pesme.... pa to ne može ni da se zamisli. Raspoznaju se na trenutke samo kod refrena.... jedva. Ja nisam tražio ništa, ali sam ih jednog trenutka pitao.... ko me vukao za jezik.... da li znaju „Vihal Kozak“. Rekoše da ne znaju baš dobro reči, ali da će da se potrude. Odmah sam im skratio trud totalno. „Neka, ’fala.... drugi put ćete“ rekao sam. Sve do tada su za svaku pesmu govorili „kako ne bi znali“ a zvučalo je kao rika lavova pred hranjenje u ZOO-vrtu, a mogu samo da zamislim kako bi zvučalo ovo što „ne znaju baš dobro“. Da je u porcijama bilo bar malo sira trapista da ga stavim u uši pa da se oslobodim muke. Kad su pravili pauzu, svi bi odahnuli, ali kad su hvatali instrumente ja bih uvek prmrmljao što mogu glasnije.... „neka, sedite, odmorite još malo, pa i vi ste ljudi“.... al’ nije vredelo.... umislili su da su bolji zabavljači od celog cirkusa.... što su pomalo i bili. I, eto.... još od onda tražim neku dobru ekipu da odemo u „Još ovu noć“. Rekli su mi da rade petkom i subotom. Naveče, naravno. Jednog uvek imam.... to je moj ortak.... ali.... trebao bi nam još neko. Ne znam jel’ ima koja slobodna dama.... pardoniram ako sam navalentan. Naše žene se ne računaju. Sem u slučaju krajnje nužde. Pa moram i ja malo dušu da odmorim.






недеља, 15. септембар 2013.

Ili rat... ili pakt sa dokonim Srbima


            Kažu odavno ljudi.... „Samo da rata ne bude“... I, gledajući to iz ugla onih koji su to pregrmeli.... u pravu su. Stvarno je najgora stvar koja može da se desi. Doduše, sa vulkanima tipa Pompeje, ili potapanjima tipa Atlantide, hvala Bogu, još nismo imali iskustva, ali ovo za rat stoji. Ali, čovek je proklet. Čim ga nešto prođe on se resetuje, refrešuje i zaboravi. Bolesnik koga ščepaju kardiovaskularni problemi odma’ pobaca svu slaninu iz kuće, šunke podeli prijateljima (ako je i on sam neki prijatelj u duši), isprazni zamrzivač i svečano se zakune; „Nikad više“... Dok ga žiganje u predelu grudi ne prođe i dok ne prestanu svi simptomi. A onda.... „ma jebeš jedno parče šunke.... ništa mi neće od toga biti“. I eto ga časkom na starom putu. Tako i mi.... rat odavno prošao, zaboravile se mobilizacije, zaboravilo se bombardovanje.... jedva da i sliku srušenog mosta Slobode pamtim. Stari i Žeželjov kao da nikada nisu ni postojali. Totalno sam resetovao memoriju pamćenja. I šta se desi.... razmazimo se. Počnu da nam smetaju neke glupe sitnice. Recimo.... šta ja znam.... nemam od čega da živim?! Mo’š misliti?! Pa šta? Ko je u ovoj zemlji umro od gladi i kada je to bilo? Ili recimo.... nemam da platim račune?! Tek to što je glupost i prazna priča. Ako nemaš, ti ih ne plaćaš.... i rešeno. Sem za mobilni.... a i fiksni. Mamicu im njinu mogu da te isključe a da i ne dolaze u avliju pa da se malko porvemo i obračunamo k’o ljudi. Ugase te na daljinu i.... jebi se. Moraš ti njih da moliš da te uključe čak i kada platiš dugovanja. E, za struju i gas je malko teži slučaj.... namestim se na stepenište kuće sa kojeg imam pregled čitavog frontalnog dela ličnog mi placa i.... čekam. Da ga vidim da uđe i da mi isključi nešto. Jedino ako je došao sa celom interventnom brigadom novosadskog SUP. A i onda.... bez naloga nećete, mamicu vam, pa makar puškarali celo jedno popodne. Ako bi se ženine štrikerke našle ovde imao bih i taoce. One bi išle ispred mene a ja u polučučećem iza njih. Pa vi opalite ako smete?! Ustala bi i sva udruženja štrikerki, pletilja, hekleruša.... one imaju i Heklere.... tkalja, izrađivača sitnog nakita i ko zna ko sve još u moju odbranu. A svi su oni nevladine organizacije. Pa nek onda oni gledaju šta će i u kak’o su osinje gnezdo dirnuli.


            Ali sve vam to pričam da bih vam pokazao koliko smo se razmazili. Kada su padale bombe a za neke i „cvetale tikve“ nisu nam padale na pamet tako trivijalne sitnice kao to što sam naveo u gornjem pasusu (ako se ovo uopšte može nazvati pasus). Naravno da nisu kad golom guzicom sediš na protivtenkovskoj mini.... onda ne smeš da pomisliš ni da prdneš. To nama treba. Akcija, i to stalna. I zato sve češće govorim da je onaj Slobodan Milošević bio jedan sasvim simpatičan i praktičan čovek.... ili dečko.... jebem li ga. S njim smo uvek imali s nečim da se igramo. Srbina, robijaša i vojnika moraš nečim zaposliti jer čim su dokoni odma’ nešto zajebu. Nešto počnu da kenjaju, prenamažu se, traže potpuno nerealne stvari, hoće da materijalizuju snove a sanjaju kao deca i ko zna šta još.... mislim na Srbe, a ne i na robijaše i vojnike. Hoće Srbin, ili neki drugi građanin Srbije - ako se tako izražava, da živi normalno?! I stalno to ponavljaju dok u krdima idu ulicama, obično Beograda, što je bolje, jer su u poslednje vreme počeli i ovde po Novom Sadu da hodaju k’o zombiji. Ne znaš na koju stranu da kreneš da ne naletiš na njih kolima. O jebala vas šetnja. I šta im je normalan život koji traže?! Šta hoće? Platu? Pa većinom imaju platu.... 20 do 30 hiljada dinara. Neki imaju više i od 40 hiljada. Pa.... šta tu fali? Ako dvoje ljudi radi ima taman da se plate ovi troškovi državi i to i oni za koje se seče i oni za koje se ne seče instalacija. A to znači da je dosta. Mada.... bude tu i više, samo.... navikli da kukaju.


            Ne može se s državom zajebavati ljudi moji. Eto.... zajebavali su se mnogi i sad ovaj mali dečkić - ministrić uvodi poreze na plate, nekretnine, kola.... kasnije će i na prozore, vrata, biciklove.... Ili, recimo, na Vijagru i sve te ostale stimulanse. Pa ja bih to oporezovao 500%. ’Oćeš da jebeš a ne možeš? E pa, onda plati pa delji. A svako voli to da radi i ne verujem da bi nešto opala prodaja. I onaj ko ne voli da radi, voli da se kurči.... tak’i smo. Zato ja i govorim ovoj mojoj.... nemoj da ovi previše kenjaju sad dok još možemo tu Vijagru u Kamagru nekako i da kupimo. Posle kad dečkić – ministrić što liči na Hesbolahovog teroristu zategne cenu, nećemo imati ni za jednom godišnje. Doduše za više i nemamo priliku jer imamo toliko dece, baba i deda da u ovoj kući to možeš da radiš samo ako naviješ sat na 4 ujutro.... a i tada je pitanje da li ćeš ostati neprimećen. A nismo baš nešto razvili seksualno vaspitanje kod dece. Naprotiv.... kada spomenemo da bi mogli negde da odlepršaju na dan-dva, ’oće da umru od smeha i gledaju na nas kao da imamo oko osamdeset.... a sem toga ne volim kada mi sat zvoni.... dekoncentriše me sasvim i onda.... jebiga.... džaba i hemija. Ne pomaže ni cela apoteka. E zato ja i kažem da smo razmaženi.... sami sebi skačemo u stomak. Umesto da uživamo u ovom što imamo, a imamo svašta (u uživanje se ne ubraja seks sa rođenom ženom iako znamo da nam ona i nije rod pa ne znam zašto je onda uopšte zovemo „rođena“) mi stalno nešto rovarimo k’o krtice. A kad roveći izađemo na površinu, samo na sekundu da udahnemo vazduh, sačeka nas neka mačka (državna i dokona, naravno) i - ćap.... ode ti. Zato je bolje ćutati i plivati u žabokrečini. Ako malo zafali vazduha udahneš kroz trsku.... k’o američki komandosi u Vijetnamu.... i nastaviš dalje. Kakva kriza, kakva nemaština, kakve male plate.... to izmišljaju ovi iz opozicije.... ili ovi iz pozicije.... uvek mešem te dve stvari. Dobro je nama. U blizini nema nigde ni jednog vulkana, šanse za novo Panonsko more su nikakve a rat smo valjda skinuli s.... Bar mislim da jesmo. Pa dobro.... i ako zagruva.... navikli smo. A i prestaće da se bune ovi namćori koji bi da „žive normalno“. Ne mogu više da ih slušam.   



    

недеља, 08. септембар 2013.

Miholjsko leto


            Neko najviše voli miris roštilja s proleća... one prvomajske ili i neke ranije. To im je umesto ljubičica i Bosanca koji trese nogom naslonjen na mJešal’cu jerbo mu je up’o kamenčić u gumeni opanak, što su, kao što znamo, prvi znaci proleća. I moram priznati da se tada komšilukom najviše širi miris ovog „tipično srpskog nacionalnog jela“. Svake subote i nedelje.... k’o da ga nisu jeli pet godina. Nemo’š veš izneti na terasu.... osim ako nećeš da uvek izgleda kao da si sada došao iz kafane. Mada.... kakva je kriza, to bi mogao biti vrlo primamljiv dezodorans za razne cice.... Jebiga, ko miriši na roštilj svaki dan? Samo onaj koji u kafani i ručava i večerava.... a to znači - ima se, može se. Primamljiv mužjak, zar ne? Eto, kakva su vremena došla. Dođe čoveku da presedi u nekoj ćevabdžinici ceo dan. Iako, taj roštilj i onaj koji sam pečeš.... to su dve različite stvari. Nekada sam više voleo da ga pravim ja i da mu dam neki prepoznatljiv šmek, a danas.... sve više razumem žene koje tvrde da im se posle kuvanja ni ne jede. Valjda zato ja moju ženu i ne maltretiram s kuvanjem. Kod mene može kako ’oćeš. Ništa se ne mora, pa ni kuvati ručak. Doduše.... kad bi moja žena kuvala koliko plete ili kad bi bar približno volela te dve stvari.... ko zna.... možda bi nam bar deca jela nešto kuvano, a ovako.... jadni moji ’tići. Najdraže im je da gule onu „Pipi“ pileću salamu. Došao sam do zaključka da bi ona radije naštrikala džemper sa motivom „tavče na gravče“ nego isto to skuvala. Posebno ne pasulj. Na njega je izgleda alergična. Mislim, alergična je na isparenja pri kuvanju ali na konzumaciju istog.... ni malo. Kada ga, naravno, moja stara majka napravi. Eh, da vi znate kako moja keva kuva pasulj.... ali.... to vam je kao vrhunski umetnik.... s tim se rodiš i gotovo. Jedino da još ustanovim s čim se ova moja rodila. Iz daljine gledano, najverovatnije s lakom za nokte i tri kompleta Andrića, Selenića i Medakovića. Uvek je bila fina „frau“. I dok je bila „frojlajn“, bila je fina „frau“.


            Nego, da se mi vratimo na vreme za pečenje roštilja. Baš pre neki dan sam ovoj mojoj „finoj frau“ rekao da razumem decu što ne vole septembar jer ga i ja nisam voleo.... tada, kada smo još išli u školu. Pa ni kasnije.... čak i kada sam počeo da radim septembar je simbolizovao definitivni kraj godišnjih odmora. Bar za nas iz grada. Ovi sa sela su uvek imali bezecovano bar 15 dana u oktobru.... bez fiksnog dana od kog se počinje. Branje kukuruza je uvek zavisilo od vremenskih uslova, pa.... čim se vreme prolepša.... nema njih. Ali, sve je to bilo pre dosta vremena. Danas se i berba kukuruza svodi na ispijanje rakija dok kombajn krlja po njivi a posle transporter sve istrese u čardak ili čak ide sve odmah u sušaru pa kad bude trebalo.... tu je. Ništa više nije kao što je bilo. Možda baš zato što se sve promenilo i ja najviše volim septembar i početak oktobra. Naravno ako je lepo vreme. Blaženo miholjsko leto mi je postalo najlepši deo u godini. Nije vruće, nije hladno.... Sunce zalazi oko sedam - pola osam, pa može da se gleda u njega. Mislim.... ne kao ovi gledači što upijaju energiju iz toga.... Ja ništa ne upijam.... samo gledam. Gledam, pomalo škiljim na jedno oko, pomalo se namrštim i trljam oči, ali svakako uživam. Svaki dan odmeravam sve dužu senku drveća u dvorištu sedeći na terasi na kojoj je tada lepše nego u bilo koje drugo doba godine. I baš tada, a to je sada, mi zamiriši roštilj lepše nego ikada. Sada bih, čini mi se, mogao svaki dan ispeći po jednu veću turu i sedeti s s nekim razglabajući da li će Amerikanci napasti Siriju ili neće i zašto će, ili koga će cvikeraš s pohotnim ustnama sledećeg u’apsiti u ovoj našoj vododerini od zemlje. Nije meni do mesa.... samo bih hteo da to miholjsko leto podelim s nekima.... a ima puno prijavljenih u mojoj glavi. E sad.... ko će proći kvalifikacije....


            Ali, kao i svake godine, vrlo malo se takvih okupljanja i dogodi. Sad.... za nekoga ko živi u zgradi, verovatno to i nije tako malo, ali za mene.... kao da uvek fali. Ili bih ja možda malo previše. A kada je druženja bilo previše? Dobro.... imamo mi i neke koji kažu da im to pomalo sve ide na živce.... posebno kada je puno dece i ljudi. Deca vrište, mi se deremo da ih nadjačamo, a terasa nam je akustičnija od sidnejske opere, ako je to uopšte merodavno, pa ti posle sve odzvanja u ušima kao nekada davno posle rok koncerta. Sve kao da još pomalo pišti a nigde nikog oko tebe. Priznajem da i mene nekada pomalo zaboli glava od te silne graje, ali.... mora se nešto i izdurati za dobrobit zajednice i društvenog života. Sada, dok je još ovako lepo vreme i dok se ne nakovrljaju oni teški oblaci što se danima ne razilaze. Tada su mi već sve teme teške za razgovor. Šta god da se priča. A sada?! Mogu da „blejim“ (što bi rekla ova sada nova deca) koliko hoćeš. Mogu čak da sedim sa ženinim pletiljama i pokušavam da uhvatim mustru.... ako se već ništo drugo ne može. Pre nekoliko dana su čak i klinci pekli sami roštilj na terasi. Pekli su parizer, alpsku salamu, slaninu i malo mesa?!.... Možete da zamislite taj roštilj? Ali njima je, koliko sam video bio odličan. Sem što im je majka posle dronđala da sve ona mora da pere, da joj je dosta života s takvim kretenima i da više na zna šta će. Znam ja ali moj predlog ne bi poslušala ni da joj svaki put dam 50 evra.... u stvari.... ko zna.... neću ni da pitam. Što da sebi kvarim ovo.... nije još miholjsko leto, bar ne kalendarski, ali za mene jeste.... Počelo je odmah posle Gospojine i traje od tada.... onako.... baš lepo.... a nadam se da će i tako i ostati. Da svi zajedno u njemu uživamo. Što ne znači da ste svi pozvani na roštilj. Jebiga.... nemam tol’ko mesta. 



недеља, 01. септембар 2013.

Svi naši strahovi


            Čitajući post jedne blog drugarice iz komšiluka, a pod komšilukom mislim na ceo Novi Sad, koja je pisala o našim strahovima, počeo sam i ja da razmišljam o svemu što me je plašilo nekad kao i o onome što me plaši sada. Odmah sam shvatio da je ono što me plašilo nekada, dok sam bio dete, sada potpuno smešno. Doduše, ja se nisam plašio mraka, već nekih raznoraznih bića i spodoba koje sam video... šta mislite gde... na televiziji, naravno. Jedna od prvih stvari je bilo „Biće iz crne lagune“ po kome je, pretpostavljate, i film dobio ime. Ta nepoznata organska tvorevina, sada nakon svih ovih kompjuterskih igrarija u novijim filmovima, izgleda kao da su je deca, i to moja, napravila za jedan veliki odmor... ali onda.... govno mi se smrzavalo još na početku debelog creva pri samoj pomisli na to, pa makar to bilo i u sred letnjeg popodneva a o noći da ne pričam. A onda je došla famozna „Leptirica“ i to iz domaće produkcije. Možda jeste naša, ali je meni bila kao da su je napravili svi filmski studiji sveta koji se bave horor filmovima. Tada nisam znao da je rađena po pripoveci Milovana Glišića.... a i da jesam ne bih bio ništa mirniji zbog toga. Taj TV film je u sebi sublimirao sve strašne priče koje smo od starijih čuli u našem, do tada veoma kratkom životu, o raznim karakondžulama, vampirima, vukodlacima i ostalim spodobama. Snimljen je 1973. a emitovan 1976. Imao sam dvanaest godina a pamtim ga sve do danas, što znači još tri moja dotadašnja života. Toliko mi je i preseo. Svakog leta kada se posle mora ode kod babe i dede.... dobro, i stričeva, ujaka, tetaka, strina, teča i ostale familije... i kada padne noć.... a ne znam jel’ znate kako izgleda noć na selu.... to nije noć, to je crni čaršav omotan oko tebe iz koga jedino što vidiš jesu zvezde kojih na nebu ima bar pet puta više nego obično.... ali ti one ne pomažu. I kada kreneš nekim seoskim putem, i sopstveni koraci te plaše više nego da je već nešto iskočilo iz žbunja i počelo da te cepa kao krmača masnu krpu. Čak misliš da je to i bolje.... da prekratiš sebi muke. A kada vidiš svetla od nekih kola koja su zalutala tuda, obraduješ se više nego da si video ćaleta naoružanog sa par automatskih pušaka i dve - tri „zolje“, kojima će da razjebe u sitne parčiće to što te prati, a ti ćeš mu posle toga potrčati u zagrljaj kao prema Švarcenegeru. Šta ti je dete?!


            U mladosti nije bilo puno novina.... i dalje smo se sećali Leptirice. Taj Đorđe Kadijević je bio mnogo zajeban lik kada su horori u pitanju. Mislim da bi i Džon Karpenter napravio brdo boljih filmova, ako oni uopšte mogu biti dobri, da je njega zvao da mu bude bar asistent, ako ne čak i scenarista i režiser. Sve one „Magle“, „Petkovi 13.“, i „Noći veštica“ su bile urnebesne komedije za ovo naše čudo od filma. Možda zato što je u većini od njih igrala Džejmi Li Kertis.... pa smo imali malu satisfakciju. Doduše ona je svoje prirodne lepote nagurala na maksimum malo kasnije.... recimo u „Istinitim lažima“.... S njom, to je veoma „uzbudljiv“ film. Nego, da se vratimo na strahove.... ako nastavim o Džejmi počeće da mi se sviđa i sopstvena žena što je za nas muškarce u dvadeset petim godinama braka nemoguća stvar. Valjda zato i volimo porniće. I sa mlađima i sa MILF damama.... to su vam dame srednjih godina.... samo.... mlađim i lepšim srednjim godinama nego ove ovde kod nas. Kao što sam i rekao u mladosti nije bilo nekih strašnih momenata koji bi nam zagorčali život.... sem jednog.... bar za mene. Ne znam kome je i kako jedne noći palo na pamet da prizivamo duhove. Znate... ono.... krug, čaša, prst na čaši i sve ostalo kao u pesmi „Atomskogskloništa“. I delovalo je kao dobro zezanje... tada. A posle.... Svi smo počeli da imamo gadne noćne more, neki su i mesečarili, izgledali izgubljeno.... bili smo k’o sluđeni više od mesec dana nakon toga. Naravno nikada nam više nije palo na pamet da to radimo.... ne znam da li smo to više ikada i spominjali. Dobro smo se usrali. Tek kasnije sam od nekoliko sveštenika i monaha čuo da to nije baš pametna stvar i da preporučuju svakome da to obiđu u što širem luku. Džabe... mi nismo zaobišli nego... u klin. Eh, mladosti, uvek prerano dolaziš....


            A još kasnije, naravno, došao je onaj jebeni rat u kome smo skoro svi učestvovali a koji nam je urezao duboku grafičku matricu u mozak koja je teško bledela i posle hiljade i hiljade otisaka. Svi su kao originalni - prvi. I ne blede ni danas. Posebno.... bio sam pre neki dan u Vukovaru.... poslom.... kud sam i išao, jebem ti.... Ko nije čuo minobacačku granatu kako zviždi dok pada.... ma.... i bolje... nije ništa ni propustio. Gomila pijanih ludaka naoružanih do zuba se igra rata, predvođena rezervnim oficirima koji o ratu znaju koliko i ja o štrikanju.... ma serem.... ja o štrikanju znam više.... učila me žena.... mislim, tražila je da snimam kamerom neke njene klot-frkete, da bi to stavila na Ju-Tjub, pa sam nešto i zapamtio. Ovi o komandovanju sigurno nisu ništa. U isto vreme, Novim Sadom i Beogradom gomila aktivnih oficira šeta u svečanim uniformama.... nisu se udostojili čak ni čizme da obuju, nataknem ih na.... Ma jebeš sranje. Samo kada je prošlo. Bar da je. Ali nije! To nam je posle napravilo najgore strahove.... i racionalne i iracionalne.... strahove i od smrti, i od bolesti.... i od života. Šetajuće hipnotisane hipohondre koji neće to sami sebi da priznaju. Dok jednog dana ne puknu k’o lubenica.... a lubenicu još niko nije ponovo sastavio. I onda.... Deliš život na onaj pre toga i onaj posle toga. To je neka apsolutna nula od koje kreću dve linije na dve strane. Ali ne u beskonačnost kako smo to učili. Život nije matematika. Mi smo to shvatili pa nas brine gde se ta linija u životu prekida i koliko nam je još preostalo do te tačke gde se seče sa nekom pravom.... linijom, naravno. Na sve to ova govna od političara nam je nasula so na ranu i to u kilama, pa ne da peče nego izjeda do kosti. I njih nataknem sve.... I leve i desne i srednje i prednje i republikance i monarhiste i demokrate i autokrate i žute i zelene i plave i pacifiste i crvene i bele i poštene i lopove i .... Jebiga.... i od njih me je strah. Prezirem ih a strah me je. Strah za sebe, strah za decu.... čak i za ženu.... dobro, za nju me najmanje strah jer ona može da preživi i udar komete veličine Srbije. Ali ipak me je strah. Neki lagani, podmukli, tupi, neodređeni strah. Skoro stalno. Valjda zato što sam živ.