Странице

_____________________UMIŠLjENA RAZMIŠLjANjA JEDNOG ZAMIŠLjENOG NAMĆORA___________________

недеља, 24. новембар 2013.

Starci, pastuvi i ždrepci


            Razmišljam već nekoliko godina, a nikako da se konsultujem s nekim, da li je ova muška mladež danas malo omlitavila u odnosu na... šta ja znam... recimo, nas... ili neke još pre nas... da ne ispadne da hvalim samo svoju generaciju. Šta znači „omlitavila“? Pa svi smo svedoci fenomena da se sve više mladih devojaka i žena „zabavlja“ sa ljudima iz moje generacije ili nešto mlađim ali i nešto starijim. Dobro, zabavlja se honorarno i fakultativno ali ipak dosta uočljivo. E sada, da li je tome uzrok ova samougušujuća ekonomska kriza pa su sve one sponzoruše, auspušare i grebatorke? Moglo bi da izgleda kao da jesu. Ali, s druge strane gledano, previše ih ima da bi svima bio isti motiv. Kao da u toj teoriji ima dosta šupljina. Pa da krenemo redom. Ja, na primer, poznajem lep broj ljudi koji imaju po dve žene. Dva braka istovremeno. Mislim, jednu registrovanu i jednu neregistrovanu... obično im za drugu niko ni ne traži registraciju. A i zabranjeno je. I podnose to s lakoćom. I materijalno i fizički i moralno. Bar mi tako deluju... niko od njih mi se nije žalio. A i što bi? Da mu je teško breme skinuo bi nešto s gomile. Ali niko od njih nije neki tip težak milione evra pa da je to razlog zbog kog su s njim te „sekundarne“ drugarice supruge koje popunjavaju prazninu k'o kad uključiš defragmentaciju na komjuteru a on ore li ore. To me navodi na pomisao da postoji nešto više od para što ih motiviše da ostanu verne svom „kapitalcu“ i pored žive žene. A, koliko sam primetio, ni te registrovane žene ne odjavljuju svoju registraciju... ne vraćaju tablice tako lako. Samo malo zabace glavu u desnu stranu, zaškilje na levo oko i... idemo dalje. Nikome se prviše ne zamućuje voda u kojoj živiš.



            Drugi slučaj, još češći i uočljiviji, je „zabavljanje“ devojaka, mlađih i neudatih žena i uopšte žena sa muškarcima iz gore navedene kategorije. I tu pronalazimo brdo sponzoruša, ali i onih drugih... onih što se nisu nasukale samo na lovu i BMW 530... naravno mislim na neki mlađi BMW, a ne '95. godište. I tu znam još više njih koji tako, malo-malo, pa pasu na dve livade iako čoban gleda ali ga boli uvo. Ne hvata se za štap. Čak ni ne viče, „ućke... ostavi to, crko dabogda!“. E, sad... postavlja se pitanje zašto... zašto to tako ide a niko ozbiljno ne diže dževu. I upravo tu i jeste pitanje s početka teksta. Da li su ove mlađe geracije muškaraca malo „mlitavije“... ako razumete šta hoću da kažem. Imaju gomilu prednosti u odnosu na nas u tim godinama... svašta se smislilo od  tada. „Vijagra“, „Cijalis“, „Kamagra“... pa onda onaj „nosorogov rog“... šta god da uzmeš, od njega ti odrveni k'o drška od lopate, i samo treba malo da se razgibavaš. Mi smo morali da mislimo i stalno budemo pod psihozom... „hoću li moći?“, „jebote koji mu je sada?“, „gde baš sad da me izda“ i slično. Ili... taman počneš a ti već gotov... (s)završio pos’o… tri minuta s izvinjavanjem. Pričali su nam tada za neke čajeve i trave ali sve je to bilo sviranje... onome o čemu sve vreme i pričam. Zato i nisam mogao da odgonetnem stvar do kraja. Sve do skoro. A onda mi je kum samo provuk'o kroz uši teoriju da njih, u stvari, boli ...  i za žene, i za ženski svet i za „one stvari“. Oni mnogo više vole lap-topove, tablete (ne za glavu, nego ove... tablet računare), kola, smart telefone, separe u određenom restoranu ili noćnom baru uz šampanjac od 500 evrića...



            Nije da ovo poslednje a i spomenuta kola nismo želeli i mi, ali nama je to moglo biti samo sredstvo da dođemo do... devojačkog „mosta“, a kod ovih je kanda obrnuto. Oni te cice vodaju i vozaju da bi ljudi videli šta sve „poseduju“ ali izgleda da slabo tresu drvo sa kog pada slatko voće. Kad ih oni izvodaju i izvozaju izgleda dolaze neki drugi koji tresu mnogo bolje. A drvo voli da se strese. I to onako... baš momački. Doduše, u poslednjih par, a i mnogo više godina, mnogi od tih ždrebaca ostaju sluđeni... ne znaju  jel’ više vole cice ili cicane… odnosno ždrebice ili ždrepce. Ili čak oboje. A to ne ide zajedno. Mislim da se naš kućni lekar prevario kada je pre desetak godina ismevao pacijenta (roditelja) kod koga je bio pre nas a koji nije dozvolio da njegovom sinu od dve godine meri temperaturu toplomerom u guzi. “Đe ćeš muškom djet’tu toplomer u guz’cu…trebal’ da mu se osladi, pa šta ću onda?!” Primitivac? Možda. Ali ima stav. A ovi koji nemaju stav možda zato kasnije i ne znaju na koju će stranu. Kao da se raspolute. A čim se tako „rastrojiš“ posrneš za tili čas. I osta' drvo neobrano. U stvari ne ostane neobrano... nikad drvo ne ostane neobrano... drugi beru dok on kucka po tastaturi, vozi kola na pranje tri puta nedeljno, pipka smart telefon ili gleda neki novi „blok-baster“ uz doživljaj učestvovanja u istom, dobijen moćnim saraundom s performansama o kojima je pričajući dosadio već i sam sebi. Ili se bori sa dilemom da li je “ovaj” ili “onaj”. Crni ili duga-šareni. A ždrebice odgalopiraše… bar na kraću terapiju kod nekog drugog. Doduše, te ždrebice nešto slabo naleću na mene  u nekim mračnim hodnicima ili sobama, ali ni ja baš ne galopiram daleko od kuće. Ko mi je kriv. Toplije mi je u štali nego na livadi. Ali, i dalje mi se čini da nije uzaludna ona stara narodna; „Bez starca nema ni udarca“. Ili možda grešim?




недеља, 17. новембар 2013.

Dan oslobođnja ili...



           Nešto vijam ovih dana po bankama... pos'o je u pitanju... ako to još postoji u ovoj državi a da nije državni. I svima se nešto najavim za ponedeljak, jedanaesti novembar, a oni odgovaraju potvdrno da bi me malo kasnije nazvali sa konstatcijom; „ne može u ponedeljak... praznik je, ne radimo.“ Kakav praznik, pitam se... Sveti Dimitrije je u petak osmog novembra, a sumnjam da svi ovi novopečeni vernici i demokrate znaju kada se slavi Sveti Dimitrije a još manje ko je bio i zašto je postao svetac. Ali, praznik nije osmog... u petak, nego u ponedeljak jedanaestog, pa znači da nije Sveti Dimitrije... A šta je bilo jedanaestog novembra? Dal’ sad da istražujem ili da pitam ženu? Ona je karlovački đak, a tamo su začeti mnogi istoričari pa možda je nešto čula od njih dok je blejila tamo dve godine. Mada... od kad je na dijeti, i od kada je skinula desetak kila izgleda da joj je s kilama otišlo i puno gigabajta radne memorije pamćenja, ali... pitaću, ništa ne košta. Uhvatio sam je u kratkom periodu dobrog raspoloženja kada se ne vrti po kući ne kuka zavijajućim tonom „gladna sam“, da mi kaže zna li nešto o tome. Kao i uvek, rekla mi je da sam prljava šoferčina i da nemam pojma, a ja njoj da nataknem i nju i Karlovce i sve tehničke analfabete koje su odande izašle sa bilo kakvom diplomom a plaše se sijalice više nego moja prababa. E, ti karlovački đaci... samo seru o tim školskim danima k'o da su svaki dan džabe dobijali 300 grama svežih čvaraka. I svaki put kada vidi Karlovce na TV, iskezi se k'o ker na slaninu i neizostavno kaže; „vidi... Karlovci.” Tako i moja keva... svaki put kada na TV vidi radijski orkestar TV Novi Sad, uvek nam pokazuje nekog violinistu koji je dolazio kod njih u hotel „Vojvodinu“ i kaže; „Ee, ovaj… on je Rumun i svaki put je jeo prazan slatki kupus“, pri tome kažiprstom dodirujući ekran na mestu gde je glava tog jadnika. Ona to već toliko ponavlja da sam bio u iskušenju da odem u TV Novi Sad i tražim da ga oteraju u prevremenu penziju... ja ću platiti... nije problem.


            Nego, da se vratimo na praznik... kao seljak i prljava šoferčina, a oni su na ceni kada je seks u pitanju... sa ženama, naravno, ne sa onima što nose šarene barjake, saznao sam da je praznik jedanaestog ali i  devetog novembra i da je na taj dan oslobođen Novi Sad. Majku mu, ako je tada oslobođen Novi Sad, zašto se Bulevar zvao Bulevar 23.oktobra? Ceo život sam mislio da je to bio dan oslobođenja. Mislim se... dobro mi je i rekla da sam seljak i da ništa ne znam. A onda posle mislim... ma sigurno su oni zapeli za julijanski kalendar k'o i za ćirilicu na autobusima GSP i sad slave po julijanskom kalendaru... to se otprilike uklapa. Uzmem kalendar, dodam 13 dana... nije to. Da jeste slavili bi šestog a ne devetog. Ma,... mislim se, oni i ne znaju kolika je tačno razlika između ta dva kalendara... nisu dobro izračunali. A i zašto se ne bi radilo na dan oslobođenja? Pa pre smo uvek radili 23. oktobra. Sem kad je nedelja, naravno. Oni dramoseri iz socijalističke vlasti jesu držali neke govore, doduše i ovi isto rade, ali mi smo radili normalno. Pa jebote, ne možeš da ne radiš stalno. Partizani su tih datuma imali tri puta više nego što ima crvenih slova u crkvenom kalendaru... samo ofanziva je bilo sedam ili osam... uvek to brkam... a gde su ostale bitke i razna zasedanja nekih partijskih ćelija... zamisli da sve te dane i važne datume iz NOR i revolucije nismo radili? Pa onda nikada ne bi ni radili. A, koliko se sećam, onda smo radili bar duplo više nego sada. Ako danas neko uopšte i radi? Ali dobro... bar dolazi na posao... državni naravno. I onda, počnem da kopam po Guglu sve dublje i dublje i nađem da je to ustvari dan oslobođenja grada iz prvog svetskog rata?! E, jebiga sad. Pa za mene je nezamisliva prošlost i 1944. a kamoli 1918. Ali kad jednom zaronim u istoriju ja ne stajem do Cara Dušana. Ako je već tak'a stvar moglo se ići na datume iz tog vremena. Bar da malo proširimo i teritoriju i moralna načela.



            Malo kasnije, kada smo sklopili mir, ova moja mi reče da se ne slavi dan oslobođenja Novog Sada, nego potpisivanje primirja u prvom svetskom ratu, ali da ja to ne znam jer se takve stvari ne uče u saobraćajnoj tehničkoj školi. Rekao sam joj da je u pravu, ali se uči kako da u rikverc parkiraš kola na paralelni parking iz cuga a ne iz desetog puta a i tada da na svako treće parkiranje zakačiš auto pored sebe. To joj je u životu trebalo par desetina hiljada puta a dan primirja…evo sada prvi put. Uostalom, ako se ja dobro sećam, mi smo pobedili u tom ratu. Ili sam pobrkao nešto. Ako smo pobedili, zašto slavimo dan primirja a ne dan pobede? Ko zna… možda zato što smo ga mi i započeli. Bar tako kažu na nekom od “Histori” kanala svako drugo - treće veče. Jebem ti tu istoriju. Ti učiš jedno, oni u Nemačkoj drugo, a oni u Francuskoj nešto treće… i posle onaj karlovački đačić što misli da živi sa mnom kaže da sam promašio školu. Pa matematika je svugde ista… nema tu ni đokista ni mikista... vektor sile pomnožen dužinom kraka je podatak koji je u celom svetu isti. A ko je pobedio u kom ratu… to je postala veoma rastegljiva stvar. Tim danom primirja što ga spominju nije potpisan i mir. Mir su potpisali sledeće godine... osam meseci nakon primirja, pa mi i dalje nije jasno šta se tu slavi? Vrduljava mi je ta novija istorija. Svako piša sam i puni svoj ćup. A ako su već smišljali praznik te vrste, što ga ne pomeriše za još dve tri nedelje... da malo za’ladi pa da se počne sa svinjokoljama. Ovo je malo rano. I za salamuru i za kobasice. Znao je Drug Tito kada treba zakazati zasedanje AVNOJA. Dal‘ je prvo ili drugo nije važno... sve je pikirao na kraj novembra. Taman kad i treba.






недеља, 10. новембар 2013.

Balada disidenta


            Kada sam prošle nedelje pisao o različitom odnosu žena i muškaraca prema kupovini, tumaranju po prodavnicama i radnjama raznih tipova ja sam, za samoga sebe, promašio temu. U stvari nisam baš promašio, ali sam hteo da pišem o nečemu sasvim drugom ali kada sam počeo, zaneo sam se i otišao u.... Savladale me emocije. I nostalgija.... valjda. Ali, nostalgija je danas veća nego ikada. Pitate se, da li sam se zaželeo tumaranja za ženom po radnjama? Mislio sam da nisam. Sve dok nedavno nisam, sasvim slučajno, otišao u centar grada. Ova žustra i brza planinska reka života me nešto ne nosi na tu stranu. Motam se okolo ali u sam centar retko odem. Bolje bi bilo da nisam ni sada. Neka Bog oprosti ali pokojnika je bolje zapamtiti iz nekog vremena kada je bio lepši nego pred samu smrt. A ovom gradu, rekao bih, ne preostaje još mnogo vremena do tog konačnog časa. Iscrpljen, izgažen i polunapušten on sve više postaje idealna scenografija za horor filmove u kojima se po nekim napuštenim magacinima i praznim zgradama dešavaju scene ubistava kojih se više niko ne plaši. Prazni i napušteni lokali, poluprazne prodavnice i tek po neki gost u bašti nekog od kafića deluju kao telo baš tog nekog lika iz horor filma koje nepokretno leži u lokvi vode a bez i jedne kapi krvi oko njega. Da li je neko vršio eksperimente u poslednjih par godina sa nekim novim neutronskim bombama a da mi to i ne znamo? Nisam mogao a da se ne setim „Beogradskog sindikata“ i njihove pesme „Balada disidenta“.... naravno, samo uz sitnicu da svugde gde se spominje Beograd treba staviti Novi Sad. Zaista... šta je to od tebe ostalo moj Novi Sade?



            Gde su sve one radnje načičkane raznim krpicama zbog kojih sam bezvoljno dolazio u centar i jedva čekao da zabacim udicu u nekom kafiću dok traje neka porodična kupovina. Gde su nestali svi oni butici za zvučnim imenima koji su bili tu još dok sam bio petnaestogodišnjak?
Gde su sve one knjižare u koje me žena uvek vukla. Gde su prodavnice sportske opreme u koje su zurili moji klinci? Prodavnice dečijih igračaka?  Prodavnice obuće? Zlatare? Tehnički uređaji? Da li se to desila neka masovna pljačka za koju nisam čuo, a u kojoj su neki šaneri uspeli sve da opleve za jednu noć? Ili su svi pobegli glavom bez obzira jer je najavljena neka kataklizma biblijskih razmera koja mi je promakla? Zjape rupe na zgradama, pak-papirom prelepljeni izlozi, ili samo golo staklo kroz koje se naziru linije praznih i još uvek nerasklopljenih polica. I na svakom, kao umrlica stoji flomasterom uokviren broj telefona ispod koga piše „Izdaje se“. Moj grad, koliko ja pamtim, nikada nije izgledao ovako napušten. Bombardovanje 1999.?.... Pa tada je sve vrvelo od ljudi. Bili su uplašeni i sluđeni, ali su bili tu. Gde su sada? Ko ih je i gde oterao? Na koje su to mesto otišli? Da idem da ih nađem i da ih molim, jednog po jednog ako treba, da se vrate.... da napune prodavnice, da vrate trgovce, da vrate žamor mnoštva ljudi koji nekuda žure, ili samo sede i pričaju malo glasnije.... onako kako smo navikli. Da ponovo, kada je najveća gužva, neki malo manje vaspitan gazda nekog lokala ide kolima kroz pešačku zonu da bi nešto hitno, baš tada, odneo u svoju radnju. Sada Zmaj Jovinom možeš voziti kamion u rikverc a da i ne gledaš u retrovizore. Kao na livadi. Sve izgleda avetinjski pusto. I ono malo ljudi što ima izgledaju kao da im tu uopšte nije mesto. Kao porcelanske figurice na staroj komodi, poređane bez ikakvog reda i smisla.



            Zašto? Zašto smo dozvolili da nas ova gomila lopova dovede do dna ove prepune septičke jame u kojoj svi polako lipsavamo. Zašto niko od nas nije rekao „dosta!“. Dosta majku vam jebem govnarsku, jajarsku, samoživu i bezbožničku. Svima. Svima onima koji rade u predsedništvima, skupštinama, vladama i odborima. U ministarstvima, izvršnim i svim ostalim većima, u opštinama, sekretarijatima i biroima. U javnim i tajnim preduzećima, u vladinim i nevladinim, političkim i nepolitičkim organizacijama. U fondovima, savetima, agencijama i komisijama. U službama, upravama i načelstvima, u specijalnim i običnim sudovima, u specijalnim i običnim tužilaštvima i pravobranilaštvima. U inspekcijama i sektorima, zavodima i institutima, bolnicama i ambulantama. U narodnim, nenarodnim i mesnim kancelarijama, u carinarnicama i policijskom stanicama. U komorama, okruzima, centrima i mesnim zajednicama, u domovima, ustanovama i registrima. U svim organima i koordinacionim telima, forumima i sekcijama. U svemu što samo miriši na ovu govnjivu državu od vrha do dna. Vratite mi moj rodni grad onakav kakvog sam ga ostavio pre nego što ste svi vi došli. Neću da idem odavde sa pedeset godina zbog svih vas. Idite vi. Svi! Ako ne znate i nemate gde ja ću vas uputiti. Idite svi u pičku materinu. Kada stignete, ne javljajte se. Brzo ćemo shvatiti da vas nema. Disaćemo ponovo punim plućima kao ljudi.... nećemo više osećati teški miris crkotine koji se godinama širi oko nas. Idite i ne vraćajte se. Idite ili uzmite oružje i pucajte. Pobijte nas, jer bolje je i umreti nego s vama u ovoj kaljuzi živeti. Dosta je.

video



недеља, 03. новембар 2013.

Kuče za poseban povoDac


           Sećate li se Zmaj Jovine od pre 25 godina? Dunavske, Pašićeve, Modene, Narodnih heroja (danas Kralja Aleksandra), Železničke, Spensa... Ma ne morate se vraćati tako daleko u prošlost. Zašto 25 godina... dovoljno je samo 5. Izlozi skoro isti kao u Beču. Ili Minhenu. Dobro... Beč je uvek bio Beč, ali... nismo bili ni mi za bacanje. E, sad... moram da priznam da nikada nisam bio ljubitelj zveranja u izloge, i što bi mi moj ortak rekao, svaki put kada me ova moja štrikerka ubedila da „odemo do grada“ dobijao sam napade tahikarduje i hladnog znoja koji ni jedan dezodorans nije mogao da pokrije i anulira. To je za mene bio ubistveni deo bračnog života koji mi je crpeo snagu kao da sam sve to vreme iznova i iznova trčao šprint na 100 metara. Nikada nisam znao zašto je to tako, ali... tako je. Valjda sam tek tu potvdio teoriju dr Jove Toševskog koji odavno tvrdi da se muški i ženski mozak razlikuju čak i fizički a ne samo po funkcijama i posebno emocijama. Recimo taj odlazak u grad... da se bleji u bar sto izloga da bi se vratili na prvi i kupili nešto. Nikada nisam shvatao zašto mora baš sve da se vidi? Zašto nije kupila nešto još na prvom mestu ako joj se svidelo? Zašto smo morali da vidimo još i onih 99, za mene istih takvih izloga i radnji po svim tim ulicama širom našeg raspojasanog i i kao tepsija ravnog grada. Taj naš geografski položaj me malo i tešio. Zamisli sve to u Beogradu... pa malo uzbrdo... a onda koči nizbrdo... pa opet upri uzbrdo. Tamo bih totalno otkačio.


            Jedna stvar je ostala i dalje velika misterija za mene. Zašto žene vole da ih u tim paranormalnim aktivnostima prate muževi. Ili momci ako se s njima zabavljaju duže od mesec dana. Zašto mi treba da prisustvujemo tom zadovoljavanju njihovih, za nas, čudnih želja. Kao kuče na povocu. Da li na taj način isprobavaju naš stepen tolerancije na stresne situacije ili jednostavno vole da nas zajebavaju. Ideš za njom, obično sa rukama u džepovima, zveraš na sasvim drugu stranu dok te ona malo-malo pa mune u rebra i odjednom, potpuno nenadano pita... „a?... šta kažeš?“.... „na šta?“ pitaš ti kao da si pao s kruške, jer nisi ni slušao njenu prethodnu priču o slaganju boja ili  kombinatorici varijacija i permutacija od delova garderobe i obuće u njenoj glavi, koja izgleda kao kompjuter žestoko napadnut  „trojancem“ koji ga je razjeb'o k'o stari taksi. Doduše, nekad ti pogled i misli odvuče i neko drugo lepuškasto žensko čeljade, pa se jednostavno zapitaš; „jebote, šta ja uopšte ovde radim... „ A onda ono famozno pitanje „šta misliš o ovome?“... To mi je jedna od najvećih i još uvek nerešenih svetskih misterija jer nikada ne poslušaju ono što im mi kažemo nego kupe baš ono za šta smo rekli; „pa... onako... nije loše, ali i nije nešto“. To mi je još jedan dokaz da nas zajebavaju. Valjda po principu reciproteta... ako možeš i na piće i na fudbal i kod mehaničara za kola, možeš i sa mnom da bauljaš po gradu pa makar se vukao kao prebijen pas.


            A ja se ceo život borim s tim. Dok sam bio dete, mama me je tako vukla tražeći nešto ili meni ili sebi. Ćaletu retko.... ili beše nikad. Nije se s Jankom moglo zajebavati u to vreme. A ja.... Nekada sam imao utisak da će mi isčupati ruku iz ramena odvlačeći me od "Mendo" radnje u Dunavskoj. Ona unapred, a ja unazad... pa k'o natezanje konopca na „Jadranskim susretima“. Naravno, moje šanse da tada pobedim su bile ravne nuli. Ali ni sada nisu ništa veće... mislim... ne sa mamom nego sa ženom. Kada sam joj jednom rekao da se ceo život pomalo plašimo i pomalo strepimo od neke žene... kao dečaci od majke, a kao ljudi od žene... smejala se zlurado i ne verujući kao Taško Načić, jer (za njih) ne izgledamo kao da se plašimo bilo čega... čak ni Drakule, pa taman da je lično nas došao da „obiđe“. Ali greši jer to je istina. Veliki deo muškaraca zaista strepi upravo od te dve famozne žene u životu. Ne zbog neke sile... već od zvocanja i drndanja koje može da traje u beskonačnost ili zajedljivih komentara od kojih odmah dobiješ migrensku glavobolju protiv koje još nije izmišljen lek. A ne verejum ni da će skoro. Tu jedinu spašava neka konjska doza nekog ozbiljnog sedativa. Čitam po internetu kuknjave nekih „blog drugarica“ koje očigledno svaki put posle neke manje bračne svađe sednu za kompjuter, zašilje tastaturu pa udri o njima, jadnim ženama koje su za ceo muški svet obična krpa, i posle toga još bezbroj komentara gomile drugih žena koji svi zvuče kao da su na partizanskim suđenjima („Tako je“.... „Na smrt“.... „Skotovi jedni“....). I šta im napisati? Najbolje ništa. Ali ne može čovek uvek da se odupre i istrpi iskušenje. Bude to jače od tebe. I onda... eto novih žena u sukobu s tobom. A to je samo nova doza nerviranja. Potpuno bespotrebna. E, da. Jedna prijateljica, psihijatar, mi je obećala da će me „osloboditi“ tih obilazaka grada, radnji i prodavnica. Napisaće mi crno na belo da sam oslobođen tih aktivnosti jer mi ozbiljno narušavaju zdravlje. Kao kad te oslobode fizičkog u školi. Jedva čekam. Ona je jedina žena koja me je razumela. Možda zato što sam joj platio? Doduše... ja sam tu dijagnozu već „implementirao“ u životu. Već dugo ne idem u grad sa ženom. Ni svojom ni tuđom. Taman posla.