Странице

_____________________UMIŠLjENA RAZMIŠLjANjA JEDNOG ZAMIŠLjENOG NAMĆORA___________________

недеља, 26. јануар 2014.

Sneg, HAARP, sneg


            Pre nekoliko dana jedna blog-koleginica piše o nenormalnom vremenu. Mislim... nenormalnom za januar gledano po meteorološkim uslovima, a o nekim drugim aspektima nenormalnog u ovoj zemlji je postalno dosadno i pisati. I stvarno... ne pamtim ni jednu zimu do sada a da nije pala ni pahulja snega do Svetog Jovana. A ja pamtim... pa, bar četrdesetak zima a možda i više. Nekako mi se onaj period od pre desete godine života izbrisao iz memorije pamćenja i ne mogu da ga refrešujem šta god da radim. A probao sam. Pamtim poneku sliku, ali i u to malo slika što je trebalo da ostane iz tog udarnog soc-realističkog perioda 1964. - 1974. sneg mi se izbrisao sa harda i ne mogu ničim da ga povratim. Uz tešku muku i naprezanje setio sam se nekoliko batina što sam dobio od ćaleta i sve razmišljao da li da ga sada zbog toga razbijem k'o bubanj ili... ma ne ide... bar da je malo mlađi pa da oseti nešto... Nego, da se vratimo na sneg. Bilo je zima kada ga je bilo malo sve do februara a onda je navaljao pa smo bili kao snežno selo u onim staklenim kuglama. Sećam se februara 1984. Svi iz generacije smo mahom tada bili vojnici pa nismo bili u Novom Sadu, ali i tamo gde smo bili je bilo do vrata. Načistili smo ga se... baš lepo. Dok je ženski deo generacije ovde lelemudao po diskotekama sa... Ma dobro, nije to sad važno. Ali i te godine ga je bilo i pre februara. Ne puno, ali ga je bilo. A ovo sada... Kao da živimo na severu Afrike. Prošle ili pretprošle godine je padao i na moru, pa su se oni ludi Dalmoši i sankali i kupali na splitskoj rivi istovremeno. Sad ga nema ni u tragovima ni na Garmiš-Parterkirhenu... Mora čovek da ide na zimovanje na Menhetn... ili Floridu. Kažu... okrenulo sunce polove. Pa okreće ga svakih 12 godina, što znači bar 4 puta u mom životu, pa nisam primetio da to ima neke veze sa snegom.




            Kod Rusa treba da počne olimpijada i sve mislim, kako su ludi, ako ni tamo ne padne sneg, zveknuće Saudijsku Arabiju ubeđeni da su im to oni namestili. U stvari, Ameri su im sve to namestili, ali truba im je da odmah zveknu njih pa da za sat vremena odemo svi u pičku materinu... ovako ćemo se mrcvariti koju nedelju... ko zna... možda i leto dočekamo. Mislim, ako krenu prvo od Saudijaca. A možda i navuku sneg negde iz Sibira. Avionima. Onako... kao kanaderi... Zaite, dolete i ispuste. E sad, gde padne koja tona više... Bar oni nikad nisu brinuli o preciznosti. Ruknu ga i šta bude. Važno da je pao na zemlju. Ko im je kriv. Ko je još pravio zimsku olimpijadu na moru ma kako da je Crno?! Nego... išao sam da gledam cene smeštaja u tom mestu i okolini... Kako oni znaju da šopaju cene ovo i nije tako ni strašno. Dve osobe mogu da nađu smeštaj na 10 dana za nekih... 2.000 evra. Najjeftinije. A video sam i cene o kojima bi i vlasnik „Er Emirata“ porazmislio. Ja razmišljao da gospođa i ja odemo na par dana. Da je upoznam sa Volođom. Mada ona takve providne tipove nikada nije volela, ali... jedan je Volođa. Možda da sa njegovom snajkom izmenja iskustva o pletenju. Mislim... sa onom starom snašicom... ne sa ovom novom mlađom... Od te bi trebala ona da nauči neke veštine za... Dobro, sad... teško je staro drvo kalemiti... a i zašto bi kad ima mladog voća gde god se okreneš. Ali, bilo bi lepo prodefilovati malko tim Sočijem za koga sam prvi put čuo kad je dobio organizovanje olimpijade. A možda baš i ne bi? Gruzija je na puškomet odatle a ja baš i ne bih da izigravam glinenog goluba. Iako lično poznajem selektora naše reprezentacije u gađanju glinenih golubova. Ali ni oni ne idu u Soči. Ne znam... jel' ide uopšte neko od naših tamo?! Sem onih za bauštele, ali ti se vraćaju kad olimpijada počne. A vidim i ranije... i to o državnom trošku. Valjda zbog preteranog gostoprimstva. Toliko su ih nutkali svim i svačim da više nisu mogli da izdrže. Mada, kažu da su neki ostali još koji dan. Da izvade po neki zaostali ekser da se neko, ne daj Bože, ne nagrdi.




            Ali, i pored svega, ostasmo i mi i oni bez snega. Sem, kao što sam spomenuo, jadnih Amera koji ne znaju šta će s njim. Ne bi me čudilo da ova moja kaže da će sve to oni preko tog HAARP sistema prebaciti u Soči. Već sam vam pričao da je po njoj taj HAARP kriv za svaki grom koji zvekne na manje od 5 kilometara od naše kuće. Čim počne da grmi ona mrmlja u sebi neke psovke, Ameriku i HAARP. I za ona dva-tri tornada kod nas, veličine i snage osrednjeg prdeža, opet - HAARP. Pa da mogu s njim sva ta čuda da naprave, valjda bi ih prvo iz svoje zemlje eliminisali. Zaustavili sneg, oluju, kišu. Katrinu, Sendi, Galveston, Okičobi, Veliki Majami i sve ostale oluje kojima su davali ta poetična imena. Da mogu, prebacili bi ih Rusima već sutra. I to u Soči, da im useru i šefa i stanicu. Ali... nešto ne ide. Sem u njenoj glavi. Al’ ne vredi gluvom na uvo drečati. Samo, gadno je što kad živiš s nekim i sam postaješ pomalo takav. Nije džabe ona “s kom si onakav si”... ili tako nekako. I ja sve podozrivije gledam na svet oko sebe. Čak i na decu. Lažu čim zinu. Sve više ih hvatam u tome. Stručno i pedagoški, naravno. Oduvek sam imao suptilan i sistematski pristup svemu. Još od kad sam se na prvoj priredbi u mesnoj zajednici zajebao i zaboravio svoj deo teksta pa je Mikavica morao da deklamuje i svoj i moj. Eto... tako se polako kreće u aktivnu i miroljubivu koegzistencijalnu politiku. I zato, od onda pazim na sve i hodam kroz život k’o po jajima. Nego... sneg? Sada znam što ga sve do sada nije bilo. HAARP. Sigurno. Šta bi drugo moglo biti? Izgleda da je ipak ona u pravu.





недеља, 19. јануар 2014.

Parcela 3992/4


            E, što je bilo daleko došlo blizu. Došlo je vreme da obnavljamo dozvolu za rad firme. A ona se obnavlja svake treće godine... čisto da ne zaboravimo da imamo državu. Inače se čovek zanese kao da živi na nekim za to poznatim ostrvima gde se dozvola za rad dobije jednom i doviđenja. Pa... da ne bi mislili da živimo tamo, mi to radimo svake treće godine. Malo se isproveravamo, skupimo nešto malo dokumentacije (mislim da ima 28 dokumenata), potrošimo par hiljada evra, pređemo par hiljada kilometara, skratimo par kilometara živaca i dok lupiš dlanom od dlan (tri-četiri meseca) sve je spremno i licenca je produžena. Čista formalnost, moglo bi se reći. Ima tu zaista značajnih i važnih stvari. Recimo izjava da si prethodne tri godine radio sa pozitivnim saldom iako se prilažu bilansi stanja za prethodne godine. Dobro... bilansi su bilansi, ali izjava... e to ima posebnu težinu. Ima tu još par izjava u kojima potvrđujemo da je topla voda topla iako smo „doneli dokaz iz laboratorije koliko tačno stepeni ima voda“. Ali, nije ovo neka banana država i ja to razumem. Ozbiljna država ima ozbiljne prohteve i kontrole i to tako mora, ali nam ona zato uzvraća jednim od najbolje uređenih poreskih sistema, uređenim zdravstvom, još uređenijim školstom, policijom pored koje ne može ni muva da prođe, mrežom autoputeva na kojoj bi joj i pauk pozavideo, malobrojnom ali efikasnom i jeftinom administracijom i mnogim drugim atrbutima ozbiljne države o kojoj mnogi mogu samo da sanjaju. Recimo u Africi. Ponegde.





            Jedan od tih sitnih dokumenata, koji nam treba samo da bi stigli do jednog ozbiljnijeg od onih 28 je izvod iz katastra nepokretnosti. Rešimo da krenemo od toga jer to ide po automatizmu... dobro... imamo i drugara koji tamo radi pa će nam to završiti. Zašto kvariti stare dobre srpske običaje? Prijateljstvo, kumstvo, rodbina... sve su to legalni mehanizmi za što brže savladavanje prepreka. K'o u Nemačkoj. Na primer. I tako je i bilo. Dobili smo izvod za jedan dan. Ma lažem. Jedan sat! I izađem ispred zgrade katastra, za čitavu okolinu vidno raspoložen, pa samim tim raspoložen i da se ode negde na neko piće. Ako se nađe i neko meze... nije loše. Na putu do nekog samostalnog ugostiteljskog objekta čitam izvod, zapinjem o ispupčenja na ivičnjaku, sudaram se sa prolaznicima... ni sam ne znam šta oni rade tu dok ja slobodno i razdragano idem trotoarom... i odjednom stanem. Na izvodu piše moje ime, stoji i broj parcele, vidi se i moja kuća, ali stoji i da živim u nekoj ulici Radivoja Milina Kairca. Sad... ja znam jednog Milina, ali on nije Radivoje, moje godište je, jer smo išli zajedno u razred, i čisto sumnjam da je do sada zaradio da se ulica u Novom Sadu još za njegovog života zove po njemu ma koliko da je na kraju sveta (grada), što sam odmah proverio na Gugl-mapi. A sve i da jeste, ja ne živim u njoj... a ne bih ni voleo... mislim... kad sam na mapi video gde je. Pa... onda ništa od pića i povećanja prometa u nekom sur - bife - kafeu, ma koliko da su mi ti objekti draga mesta za provođenje slobodno ulupanog vremena. Gvožđe se kuje dok je vruće i zato... pravac nazad u katastar da to časkom ispravimo.



            „Ajao brate mili“ prolomi se iz grla mog prijatelja sa stalnim zaposlenjem u službi nepokretnosti - katastarskom zavodu Novi Sad (čisto da se zna da nisam baš sasvim nepismen). „Pa ovo je žešći najeb“ reče, a nije mi izgledalo kao da me „loži“. Kakav najeb, kakvi bakrači? Pa taj plac, znam pouzdano jer po njemu šetam svakodnevno, nije u toj ulici nego u ulici Alberta Ajnštajna. Znaš to i ti, rekao sam mu. Posle njegovog kao u agoniji ispuštenog krika, skupilo se oko nas podosta njegovih kolega, inače geodetskih inženjera, koji su zavirivši u izvod samo coktali i vrteli glavom, kao da gledaju kako me šibicar navlači na kutijice i kuglicu. „Koji vam je kurac svima?“... diskretno viknuh, dok se moj umilni glasić probijao kroz zgradu katastra. „Šta je ovde problem?... neka neko sedne za računar, ispravi ulicu, da mi novi izvod i da idem odavde jer već počinjem da se osećam kao svinjče u Teheranu“. Posle jednominutnog začuđenog buljenja u mene kao da sam četrnaesto prase jedan od njih mi reče da je lakše prodati kuću i kupiti drugu na želejnoj lokaciji nego ispraviti pogrešnu ulicu koju je komjuter u sebe „uvukao“. Nije komjuter ništa uvukao... neko je ulicu sa Klise prabacio na Avijaciju, ljudi!... rekoh sada već dosta nervozan. „Ne znaš ti kakva je to procedura... tu mora da se pravi zahtev za promenu ulice, sve to ide na neku malu komisiju, a onda treba da potpiše načelnik“. Ama ne menjam ja ulicu... vi samo treba da ispravite pogrešno uneseno ime ulice... ja ostajem tu gde jesam... Nemojte me terati da odem kući, odvrnem tablu sa nazivom ulice i donesem vam je ovde. Ma vidimo mi, rekoše, ali kompjuter ne vidi, kako ne razumeš?! Sad... ja nisam baš profesionalni programer, ali o računarima toliko znam... neko samo treba da ispravi naziv i to je sve. „Dobro, dobro...“ rekoše polako se udaljavajući od mene k'o oseka na Severnom moru. „Podnesi to za ispravku... rešićemo“, a glas im je već zvučao kao kod onog što proziva, ispituje i daje zadatke u „Velikom bratu“... mojoj obožavanoj emisiji svih TV programa, dok se polako gubi u daljini. Bilo je to 18. decembra. Od onda svaki dan idem u katastar kao da je i mene u međuvremenu „zaposlilo“ u toj tzv. instituciji. Još uvek nisam dobio novi izvod. Najeb je to žešći... Izgleda da stvarno jeste.





недеља, 12. јануар 2014.

Zvončići na prasencetu


            Pripreme za Božić tekle su normalno. Sve kako treba i dolikuje. Doduše, mi u gradu baš i nemamo neke velike pripreme sem nervoze po marketima u borbi za što bolju startnu poziciju u redu za kasu. Ali ja taj takmičarski deo uspešno, već par godina, prepuštam ženi. Ako joj već ne dam da vozi veliki auto (imamo veliki - moj, i mali - njen), onda neka sa zadovoljstvom kao vihor juri s kolicima po supermarketima i sve ih obiđe. Mada mislim da je i tamo među poslednjima. Dobro... neko mora da bude i među poslednjima. Nije to ništa strašno. Iako, moram da priznam, nabavka mesa za Božićno pečenje je uvek bila moj deo. A i za novogodišnje. A i Uskršnje. I za slavu... u stvari, kad malo bolje razmislim, uvek ja kupujem meso za praznično pečenje. Pa čak i za roštilj. A i kad još malo bolje razmislim, ja kupujem sve najvažnije namirnice. Što znači da sam ja mazga koja vuče sve. Čim završim ovo pisanije moraćemo da sednemo i „malo se porazgovaramo“. Da vidimo ko piša čučeći a ko stojeć(k)i. Izgleda da smo nešto izbrkali a da ja to nisam ni primetio. Podvali ti kukavičije jaje a da i ne primetiš. I guslaš li guslaš a ne znaš da vučeš za četvoro. E... nećemo tako... nećemo tako. Nego... da se vratima pripremama za Božić, kako sad svi k’o spikeri sa TV ponavljaju “najradosniji hrišćanski praznik” iako većina i ne zna šta se pod tim podrazumeva. Ali ne može se reći da ne zvuči dobro, zar ne? E pa, razmišljajući koju vrstu domaće divljači koja raste po oborima i torovima da serviramo i zajedno konstatujući da nam je sve dosadilo na kraju se ipak odlučismo za... prasetinu, normalno. Nismo je jeli još od Nove godine. Prošlo je već 5 - 6 dana. Dovoljno dugačka pauza za takav „Balkan-spacijalis“ delikates.



            Na to moja “domaćica” skoči kao oparena izvukavši iz malog mozga memoriju pamćenja o nekoj prasetini koju je videla u zamrzivaču. I to više komada. I odma’ me spopala da ja izvršim veterinarsku i zapreminsku inspekciju iste. Ona kao nikad ne zna koliko treba, pa da to ipak ocenim ja... stručnjak za raspoređivanje pečenja u svežem stanju u gramima po osobi slavlja. Izbacim nekoliko komada leda neobičnih oblika i kao Nikolas Kejdž u „Nacionalnom blagu“ ma’nem malo rukom po njima i otkrijem veliku tajnu... „prasetina-plećka“, „prasetina-rebra“... i tako par komada. Eto nama Božićnog pečenja bez gurke u mesarama i gore navedenim marketima. Ju-hu! I to još plećka! Iskusniji će znati da je to lepše od zadnjeg buta. Ko zna da spremi, naravno. Ali, skeptična neodlučna sumnjičavost moga bića mi nije dala mira. Gladni Srbi se uvek boje da će ostati gladni pa i ja sa njima. Na Badnji dan zaređam ja po mesarama tražeći neki preostali komad prasetine da obogati garnituru iz zamrzivača. Ali... šipak. Za razliku od prethodnih godina kada su mesari poklali sve što je bilo teško do 20 kila a zvalo se domaća životinja ove se nisu dali prevariti. Prasetine nigde ni parčenceta. Ni pola praseće glave da nađeš. U jednoj mesari vidim mesom prošaranu svežu slaninu od bekona... to vam je manja svinja ili matoro prase... u narodu poznato i kao „nazime“, „kezme“... kako ko voli. U trenutku smislim da bi to moglo da bude dodatak na praesetinu koju smo našli u duboko zamrznutom ledu. I, naravno, kupim.



            Na Badnje veče sam sa decom išao manastir Beočin na jutrenje... koje tamo bude uvek u ponoć. Idemo, a smišljamo šta ćemo sutra uz prasetinu da tarupiramo i da li će ono parče slanine ičemu poslužiti. I dođe i Božić. Peče se prasence iz našeg “nacionalnog trezora”, a moja žena vrti glavom, pukće i duva sama sebi u nos. Nešto joj ne valja... smrdi... ne oseća se dobro... ne ona... prase. Ja ne osećam ništa. A nisam se mnogo ni uplitao u pripremu. Pa može bar da ispeče pečenje ako ja sve ostalo radim! Deca su postavila sto... svečano... koliko su oni u mogućnosti da to urade. Samo da se servira. A kada se serviralo, nastalo je malo komešanje. Nikome se ne sviđa miris... ali dobro... ne mora biti „i miris i ukus“. Važan je ukus. A tek ukus... Spustismo noževe i viljuške na pola koplja. Prasetina smrdi kao ispišani lav u kavezu. Stariji deo porodice (baba i deda) s gnušanjem odbijaju i samu pomisao da prasetina može biti “nejestiva”. Ima bolje i lošije pripremljene, ali “nejestive” nema. Oni na takvu nisu naišli u svom podugačkom životu. Probaju da jedu, bore se, ali... zalogaji sami zastaju u grlu. Ukus? Pa, otprilike, puna usta užegle masti prošarane prokislim pasuljem u jačim i slabijim talasima. Ko proguta, aferim mu (što bi reklo u Sarajevu). Bacismo se na našu poslednju nadu... slanina od bekona. Za divno čudo - odlična. Samo nje nema dovoljno za sve. Ali, izgleda da se moja sumnjičava skeptičnost isplatila... nećemo jesti samo rusku salatu kao glavno jelo uz ostale salate. Slanina se deli kao partizani cigare... do poslednjeg parčenceta. Ma, uostalom, kao da je važno šta ćemo jesti za Božićni ručak. Napravićemo bolju večeru. Slanine i jaja... recimo. A bilo je i nešto božićne pogače. Preživelo se. A možda da od sada ipak stavljamo datume na pakete koji idu u zamrzivač? Nije to ni tako loše. Bar nećeš za Božić 2013. jesti prasetinu iz 2007. Mislim... kada smo malo razabrali po mislima došli smo do zaključka da bi prase moglo biti, otprilike, to godište. Ali je garažirano. I nije puno prešlo. Ma samo da smo mi živi i zdravi. Božić je. Ješćemo kolače.



недеља, 05. јануар 2014.

Pobeći negde, daleko, još dalje



            Usrano je pisati o nikakvoj budućnosti za decu koju nam ova, nazovi država, velikodušno pruža. Deca su nam najvažnija pa tu valjda najviše boli. Svi manje-više razmišljamo kako njih na neki način obezbediti nečim u životu a da se ne računa na tetku iz Amerike za koju svi jedva čekamo da odapne i ostavi debelu kintu, jer je nemamo. O sedmici na lotou da i ne govorimo. Ali, uz sve to, negde u vazduhu lebdimo i mi. Dobro... deca i sve to što je vezano za njih... a mi? Šta je s nama? Moja generacija ima pet banki i oseća se usranije nego ikada do sada. I sa Titom, i Slobom i posle njih. Nikada veća govna nismo jeli za tako male pare. Spominjem pare jer neki dignitet ne treba ni spominjati. To je nestalo još pre dvadeset godina. A i ne tražimo ga... tražimo samo pare jer nas samo to i interesuje a onda i ne može biti reči o nečemu tako nebitnom u životu kao što je ugled, poštovanje, dostojanstvo, samokritičnost, želja da se pomogne drugom, poštenje, iskrenost. To nas ne interesuje. Interesuju nas, kao što sam rekao, samo pare. Ali ako nam je to premisa možda bi valjalo razmisliti i kako doći do njih. U ovoj zemlji? Pa, bojim se nikako. Zato sam i rekao da naša generacija lebdi negde u vazduhu, nemajući nigde ništa za čega bi se, bar na kratko, uhvatila da ne blebne od zemlju. I onda, sa pedeset, počneš da pregledaš na internetu šta sve treba za rad u Kanadi. Predlagao si i preseljenje ali su te svi u kući ispljuvali, jer... taman su našli dobro društvo u razredu. Džaba tvoja priča da će društvo potrajati još godinu ili dve a onda... viđaće ih jednom u pet ili deset godina, a možda i tek za 25 godina mature. Kao i mi sada. A sa sedamn'es sam se čudio ćaletu kada negde u gradu sretne starog prijatelja pa u isti glas kažu „ gde si... nismo se videli... pa ima... 15 godina sigurno!“ Danas, ja neke prijatelje nisam video više od trideset.



            I baš zato tražiš preko interneta neki posao u Americi ili Kanadi. Zanosiš se time da je još uvek moguće otići negde, zaraditi 150 ili 200 hiljada zelembaća i vratiti se za par godina nazad a da još uvek nisi skvrčen i neupotrebljiv k'o polomljeni 'ofinger. Tražiš, a znaš da se bajke više ni deci pred spavanje ne čitaju. Gde da odeš i kome trebaš? Šta ti to znaš što oni tamo ne znaju? Sem da radim na nekoj kanadskoj „bauštele“, ili da se podmladim u glavi 30 godina, „zajašem“ neki „Mack“ kamion, iscrtam po njemu neke ludačke crno-crvene plamenove sa svih strana, dam mu originalno ime „Mamojebač“, po čemu bih bio prepoznat od sličnih budalastih zanesenjaka iz bivše nam zajedničke domovine koji kao i ja traže Eldorado po američkim putevima, a adresa im je upravo to originalno ime  „aždaje“ s kojom jurcaš, jer u njemu radiš, prdiš, jedeš, smrdiš, spavaš i živiš. Da... za nekoga ko ima 25 zaista sjajan način da se zarade pare i na ventil ispusti malo viška adrenalina u mladalačkoj želji za avanturom. Za mene je već odavno avantura svaki odlazak u inostranstvo ako nisam obezbedio hotel sa bar tri zvezdice, ili mi je na „Bukingkomu“ promaklo da je kupatilo zajedničko... ništa mi se ne dira... ni sapun, ni tuš, ni umivaonik, a o peškiru i WC šolji da i ne govorimo. Avanturizam mi je u krvi od deset pre podne do pet popodne, a onda... neka lepa hotelska soba. To znači da mi je od „avanturizma“ ostao samo drugi deo reči... „turizam“... i to bar srednje kategorije. I zato se ovde, kod kuće, u svojoj... ili čija li je već... zemlji, državi, kazamatu, logoru, getu... osećam poražen, ponižen, popišan i posran.


            Da li je kasno za barikade? Na slavi kod ortaka sam naišao na istomišljenika... u stvari na više njih, ali samo on ima prave ozbiljne planove. Mnogo ozbiljnije od mojih bejzbol palica. One mu deluju malo „prostački“, što ima logike, ali ko danas ima veze s logikom. Kaže da u podrumu u Kamenici skuplja eksploziv, pešadijsko naoružanje a i ponešto više od toga. Jebiga, ako ne može drugačije onda „pušku pa u Frušku“. Ne zbog hajdučije i presretanja kamiona na Iriškom vencu, nego zbog ozbiljnog pokreta otpora... mnogo, mnogo ozbiljnijeg nego u čuvenoj seriji „Alo, alo“. Protiv koga? Pa nabrajao sam to već više puta na ovom blogu... protiv svega što ima veze sa ovom lopovskom, pljačkaškom i idiotskom državom koja neće mirovati sve dok nam ne uzme i poslednjih pet dinara iz novčanika. Upis zaintersovanih za učlanjenje  je u toku a broj nije ograničen. Naprotiv, poželjna je što veća masovnost. Samo na taj način možemo zauvek eliminisati svakoga ko je imao bilo kakve veze s vlašću još od... pa, bar 1989. Najbolja lustracija je totalna lustracija. Svih. Jer svi su prevazišli govnjivu motku. Ostaje samo efikasniji način... rafal iz puške M-70a, u narodu poznat i kao „Kalašnjikov - srpska verzija“. Šta ako kao „vođe pokreta za nasilno rušenje ustavnog poretka“ budemo uhapšeni i pre početka ustanka? Kao onaj padobranac Aleksandar Cvetković kome je „namestilo“ da je planirao atentat na druga Vučića? „Odlično“, rekao je moj istomišljenik i budući saborac Mile... „imaćemo papir da smo proganjani kao politički neprijatelji a onda nam je politički azil obezbeđen svugde u svetu“! A ja sam dodao „a onda pravac Kazablanka - u Kanadi“.