Странице

_____________________UMIŠLjENA RAZMIŠLjANjA JEDNOG ZAMIŠLjENOG NAMĆORA___________________

недеља, 27. април 2014.

Silovanje u teoriji i praksi


            Čitam... ma čitam svašta. To što danas pišu po novinama za vreme Tite bi zaglavilo u zatvoru. Pa ne bi više pisalo i lagalo narod... što b' reklo u krajevima đe Srbi žive na vjekovnim ognjištima kao i tamo 'di su došli ostavljajući ista ta ognjišta koja su u stvarnosti bila jedan ozbiljan „Smederevac“. Ali, šta je tu je... čitamo to što imamo. I čitajući to što imam pronađem kako je gomila žena nadležnih za ženska ljudska prava digla dževu oko knjige iz krivičnog prava iz koje uče... a valjda i polažu ispite... studenti prava u Kragujevcu. Prvo... uopšte nisam shvatio zašto samo u Kragujevcu? Jel' u ostalim delovima Srbije važi drugi krivični zakon ili to Šumadinci imaju poseban tretman. Mada... kad razmislim bolje... u Novom Sadu svaka osnovna škola ima drugačije knjige pa što ne bi i ceo fakultet. Nego... u toj knjizi piše i to da se dešava da žene pre silovanja znaju i da pruže povod muškarcima svojim provokativnim ponašanjem. Skoro kao da ih navedu da ih siluju. E, tu je sve zapelo. Skočiše ove iz tog udruženja k'o čavke... „To je ponižavjuće za žene“, „To je čist seksistički pristup (a kakav drugi može biti kad je silovanje u pitanju?) jednoj tako osetljivoj stvari“, „Takva pravna praksa ne postoji više ni u najvećim zabitima ove naše plave planete“, „Takvo krivično delo se ne može ničim opravdati“... i tako... jebaše majku ovim pravnicima načisto. Razumem ja njih... Danas se razna udruženja oglašavaju po kojekakvim pitanjima. Od ratarske proizvodnje do promene Ustava... mirnim putem, naravno. Ja sam baš razmišljao da ova moja i ja osnujemo neko udruženje. Recimo... za pomoć svim plodnim bikovima u Vojvodini. Tu može da se kenja koliko hoćeš a da niko ništa ne po'vata. Prvenstveno zbog toga što goveda to više i ne rade seksualnim putem nego veterinari osemenjavaju krave. Da... onda ispada da su veterinari bikovi... još će i da nas tuže zbog uvrede. Ali bikovi definitivno više ne mogu da uživaju u tom činu. A zašto? Šta su tu oni krivi pa ne mogu da j... da se pare. Jel'dâ da nije u redu.



            Ali, o tome ćemo kad osnujemo to naše udruženje. Da se vratimo onim studentima i njihovim knjigama. I onim žemskim udruženjima. Ja ne mogu a da se ne složim s njima. Iako nisam žensko potpuno ih razumem. Mora neko da se založi za tu stvar... da ne kažem podmetne. Jer... ko je još čuo da je žena isprovocirala muškarca? Da se smeškala, pa treptala okicama, pa pogledala ispod oka, pa zavrckala guzicom levo-desno. Ja još nisam čuo za takav slučaj. A još manje se meni desio. Ikad. Eto... pre neki dan sam krenuo u pravcu Beograda da neke prijatelje izvedem iz grada i pokažem kako da nađu put za Beograd... prosto je neverovatno kako ti Beograđani znaju da dođu ali ne znaju da se vrate odakle su došli, jeste primetili vi to?... Neki i ostanu zauvek. Zajeban je, izgleda, taj izlaz na istočnu stranu. Zato ih ja uvek ispratim... za svaki slučaj. Ali nije sad to važno. Nego... dok sam ih pratio i prosipao malo vode iz flaše za njima... valja se... upadne mi u oči jedna fina dama koja je stajala pored puta. Tog puta kojim se izlazi za Beograd. Kad sam pogledao malo bolje... vidim ja još jednu... isto tako finu. Pa još jednu, pa još jednu... jebote... ima ih bar deset. I sve fine. Ten malo preplanuo... valjda od kvarcovanja... prelepe crte lica, figure kao izvajane... ma, prave dame. Ali... ni jedna ne daje nikakve signale, nije provokativno obučena, diskretno je našminkana, ima savršenu frizuru... ni jednom gestom da ti pokaže da je spremna na neku bludnu radnju. Mislim, ni jedna se ne ponaša kao one iz onog udžbenika za buduće sudije, tužioce i advokate.



            Doduše dosta upadljivo bulje u tebe i malo-malo pa razrogače oči kao da ti amblenduju. Pomislih... mora da je nekoj od njih pozlilo ali im je neprijatno da istrče na sred puta i zaustave te na način na koji bi ugrožavao ostale učesnike u saobraćaju. Ali kao pravi džentlmen i gospodin, stanem sam da vidim da li je i kome potrebna pomoć. I interesantno, čim sam ja stao potrčaše sve prema meni. E jebiga... ako je svima loše onda treba da amblenduju nekom što vozi autobus a ne meni. Jedna je otvorila vrata i zadihano ali dostojanstveno i veoma kulturno upitala; „Šta si hteo? Samo pušenje ili sve? Kaži, pusti ove ostale, ja sam ovde najbolja.“ U čemu li je najbolja ako im je pozlilo? „'Oćemo li... da uđem u kola?“ reče iako je već sela na suvozačko sedište. „A gde ćemo gospođo?“ upitah ja? „Jes' ti neki ludak? Kako gde ćemo. Što se praviš lud? Jedna crvena je pušenje a za ostalo... dogovorićemo se... neće biti puno.“ Sad... dal' prodaju cigarete i uz to i još nešto drugo... to oko čega ćemo se dogovoriti... ne znam. Ali to mi je bio jedini logičan zaključak. Rekoh „Hvala gospođo, ne pušim, a i ne treba mi ništa od tog drugog repromaterijala na koji verovatno mislite. Ja sam mislio da Vam je pozlilo“. „Ti si garant neki manijak... kome bre pozlilo... Ee, jel ti 'oćeš il' nećeš“? „Šta god da je... neću gospođo... ne treba mi ništa“. Izašla je napolje i zveknula vratima tako da sam sutradan morao da idem kod „Opel Ace“ da mi našteluje šarke na vratima. Rasklimala su se. Dobro... to ne umanjuje gospođinu odmerenost i učtivost... pre bi se moglo pripisati tipičnoj ženskoj nesuptilnosti kada je u pitanju tehnika. Posebno automobili. Iako... posle te gospođe se uvukao neki čudan miris u kola... Teško ga je opisati... Nit' smrdi nit' miriši. Mada teško bi se moglo reći da miriši. Jedva sam izluftirao kola. Dva dana sam vozio sa otvorenim prozorima. Treći dan me zabolelo levo uvo pa sam morao da zatvorim prozore. A da. Dok je odlazila od kola počela je malo da trta-mrta guzicom. Vidi... pa izgleda da je ovo neka koju su opisivali u onoj knjizi... možda takve stvarno i postoje, samo ih ja do sada nikada nisam sreo. Eto, čovek se uči dok je živ. Ali... ipak mislim da su oni u onoj knjgi malo preterali. Nema toga u stvarnom životu. Žene nikad ne rade tako nešto. Možda samo na filmu. I u sudnici.




недеља, 20. април 2014.

I Uskrs i Vaskrs



            Ne znam zašto, ali nekako volim kada se poklope pravoslavni i katolički Uskrs. Kao da mi taj praznik bude još veći, značajniji i lepši. Nema „naš“ i „njihov“, nema situacije u kojoj zecovi troše tabane i dolaze dva puta, nema čestitanja i slanja SMS poruka dva puta, nema razmišljanja kada čiji pada i kolika je razlika između. A i mi u takozvanim „multikonfesionalnim“ porodicama ne moramo dva puta u nabavku, što priznaćete u današnje vreme nije mala stvar... nema se. Doduše nema se svakako kad god da Vaskrs padne. Mada... za to uvek nađemo... iskopamo a da ne znamo ni sami odakle. I naravno pečemo prasad, jagnjad a neko i telad... ili bar delove ovih nabrojanih životinja. Oni se, jadni, Uskrsu ne raduju. Pa, dobro... ne može svima da bude lepo. A Vaskršnje pečenje zna da bude slatko kao nikad. Posebno za onog ko je postio ceo post. Uspeo i ja jedno dva ili tri puta... pre par godina. Od onda mi nešto ne ide. Zapnem posle prve nedelje, padnem i dignem se tek kada post stigne do poslednje nedelje. Onda tu poslednju izguram sve u nadi da ću opet jesti pečenje za Uskrs od koga se prsti toliko ulepe da ne možeš da ih opereš do kraja dana ali ne vredi... ni blizu tog medenog osećaja u ustima. Vaskrs, inače, dolazi dosta tiho. Nema kao pred Božić naduvane pretpraznične atmosfere u kojoj svi pičimo kolicima po supermarketima dok sa zvučnika gde god da si po ceo dan ubija „Džingl bels, džingl bels, džingl ol d vej...“ i to obično neka davež-instrumentalna verzija za koju se ne zna da li više nervira nas, vozače kolica, ili kasirke koje već otupljeno zure u red do kase i mrmljaju bez prekida nešto sebi u bradu. Srećom ne moraju, kao na zapadu, da se veštački iskeze uz mantru „srećan Božić“ koju ponavljaju svakome ko im u tom trenutku daje pare ili ono platežno parče plastike.




            Ali, apropo prve rečenice, nikako da ukapiram zašto se taj Ekumenski sporazum već jednom ne donese, pa da svi slavimo sve zajedno. Čuo sam da je jedan od predloga i pre samog sabora bio da pravoslavna crkva pređe na gregorijanski kalendar (ili Milankovićev... kako kome odgovara... na isto izlazi, svakako), a katolička da počne da računa datum Uskrsa po metodi po kojoj to rade pravoslavne crkve... najviše zbog fenomena koji se na Hristovom grobu dešava baš na pravoslavni Vaskrs. Ali... ništa od toga. Bilo je tu „prečih“ stvari za rešavanje. Ko će se i kako spominjati za vreme službe, da li će to biti služba ili misa, ko će se venčati sa ženom a ko sa crkvom, ko će nositi bradu a ko neće, da li je veća titula arhiepiskopa ili kardinala i još dosta baš „suštinski važnih stvari“ zbog kojih nisu mogli da započnu ni prvu rečenicu. Da su svi Srbi razumeo bih, jer mi bi se razišli na deset strana i zbog nijanse boje sveštaničke mantije, ali nisu... pa me baš to i čudi. Mnogo mudrih glava, ali... džaba. Gordost, koja je kod svih najveći i prvi smrtni greh, je nesavladiva a politika je preuzela najviše mesto. Vera? Pa... to postoji svakako. Zašto bi oni zbog toga nešto menjali. Oni koji veruju - veruju i zajedno i odvojeno, a one koji ne veruju svakako boli uvo i za crkvu i za ekumenizam i za veru. Ili se bar tako izjašnjavaju. A što da im ne verujemo ako tako kažu? Ali... ja i dalje imam neodoljiv utisak dojma da bi bilo lepše kada bi svi slavili u isto vreme. Vaskrs. U stvari Uskrs. U stvari sve. Možda bi onda i ovi što ne veruju slavili sa svima ostalima? U društvu je lepše.



            Znam da će mi mnogi protivnici ekumenizma zameriti na ovoj želji. Većina njih i dalje misli da je pravoslavni Božić sedmog januara. Odavno sam prestao sa pokušajima da ljudima objasnim da je i naš Božić 25. decembra ali da smo se samo malo razišli u kalendarima. Matematički... astronomski. Džaba je pričati. Veliki broj njih mi kaže da ćemo se „pokatoličiti“, „pounijatiti“ i „nestati sa lica zemlje“ ako prihvatimo kalendar koji smo u običnom životu ionako prihvatili. Na žalost veliki broj njih je u poziciji da odlučuje baš o tome. Malo je poznata stvar da je kralj Aleksandar praktično postigao dogovor sa patrijarhom Varnavom, a pre toga sa patrijarhom Dimitrijem da Srpska Pravoslavna Crkva pređe na gregorijanski kalendar jer je malo pre toga, u januaru 1919., i sama država prešla sa julijanskog na gregorijanski kalendar. I to veoma lako... doneta je odluka da će posle 14. januara nastupiti 28. januar. I rešena stvar. Isto su uradile i druge pravoslavne zemlje; Rusija, Rumunija, Bugarska i Grčka. Turci su, po običaju, malo zakasnili, ali oni ionako nisu pravoslavna zemlja. Samo su tu... blizu nas. Činjenica je da se prihvatanjem novog kalendara ne bi prihvatilo i računanje Uskrsa na isti način pa danas imamo čudnu situaciju da Grci, Rumuni i Bugari slave Božić zajedno sa katolicima i protestantima a Vaskrs sa nama. Smešno, zar ne? Ne znam ko bi mogao da reši svu tu zapetljanciju i da li je rešiva, jer znamo da i mnogo manje uvezane čvorove još niko nije razvezao, ali... možda ne bi bilo loše da neko proba. Možda i uspe. A do tada, Sreтan Uskrs  i ...  Христос Воскресе.




недеља, 13. април 2014.

Dabogda ti se slomio...



            Reče mi žena da je čula od druge žene koja je sve čula od jedne druge-druge žene, pa čak i da je bilo u novinama, da se jedan poznati ginekolog šlogirao u kolima dok je uz pomoć „Afričke šljive“ trpao neku... sad... koju nisam najbolje zapamtio, ali u svakom slučaju mlađu od njega 30 do 50 godina „ženicu“. Naravno, pacijentkinju.  Eto... ženska zluradost. „Nek' mu se slomi dabogda“. I to sam isto sad skoro čuo. Kao... nekom se, samo on nije ni ginekolog ni urolog ni bilo koji drugi član lekarske komore, „slomio“ dok je... Pa, ljudi moji... Pa dokle ide ta zloba? Slomio mu se... penis (znam i ja da nađem prave reči ako to silno želim) jer ga je pričkinjio... u stvari upao mu u makazice (k'o da je s njim preticao nekoga na putu za Zrenjanin) i... slomio ga? Eto šta ti je ženska pamet? Slomio ga? Pa nije to 3 meseca neoprana čarapa iz vojske pa da se slomi? Nije držalje od lopate, majku mu. Kako to može da se slomi? Al' ne vredi. Jeste i gotovo. Ma, mislim se, dobro ako ti kažeš nek se i slomio. Nek živi u ubeđenju da i to može. Ali zašto se onda raduju što se onaj jadni čovek šlogirao? Jel' zato što je ginekolog pa je nastradao od onoga što je ceo život razvlačio? Ili zato što je bio s nekom drugom s kojom nije na istom venčanom listu, pa onda... nek crkne skot muški. I još tvrde da je to zbog šljive? Mislim „ Afričke šljive“? Kao prvo, to sranje uopšte ne deluje. Od toga nije mogao ni gasove u stomaku da dobije. Kao drugo, šlog se dobija od pucanja krvnog suda u mozgu a ne u ku... penisu. Tamo nema šta da pukne. Kao treće otkud neko uopšte zna da je koristio šljivu. I to afričku. Možda mu nije trebalo ništa. A i ako se pripomogao s nečim... pa šta... Jebiga, pripomažemo se mi u životu s čim stignemo i za važnije stvari... ako od tih ima nešto važnije. Mada sumnjam. Bar za neke od nas.



            I od onda razmišljam... što je ovaj svet zloban. Šta zloban... zao. Ljudi se opušteno raspojasali u kolima... i desi im se takva stvar, ako je to uopšte istina, i odma' svi poskakaše... uaaaa eto... tako mu i treba! Mada mi nikako ne ide u glavu da je jedan ginekolog to radio u kolima... pa bar on zna s koje strane treba prići a sa koje pridržati. A on se lomata po kolima? A ima para. Što nije uzeo sobu u hotelu... ako je preko dana onda dnevni boravak i... lepo, opušteno i sa uživanjem testerio sve izvirujući preko njenog ramena u LCD TV na kom su pustili neku pornjavu sa američkim MILFačama i njihovim samonosećim silikonskim sisama. Mislim... ako je on dole a ona gore... što bih očekivao od čoveka tih godina. Ne samo tih nego i ovih mojih. Manje se umara. Zato i ne verujem u celu tu priču. Ko zna šta je tu sve u stvari bilo. Možda je samo vozio tu gospođu... ili gospođicu, s posla kući i snašlo ga to što ga je snašlo. Jer stvarno ne verujem da bi čovek tog iskustva tester... vodio ljubav u kolima. Ne mogu da poverujem u to. Jedino ako ga nije uhvatilo neko „bekfiling“ ludilo pa 'teo da se malko vrati u mlade dane... k'o Šon Pen i Šarliz Teron pre par meseci. Mada... kad je on bio mlad bilo je samo zaprežnih kola... ova druga su bila retkost... što je još jedan razlog da sve takve priče odbijem s gnušanjem, prezrivošću, indignacijom, gađenjem i ignorisanjem. 




            Ali eto šta ti je varoš koju zovu grad. K'o da živimo u Smederevskoj Palanci a ne u Novom Sadu... izvinjavam se ovima iz Palanke ako se nađu pogođeni spominjanjem njihovog naseljenog mesta. Rastrube svi sve za pola sata. Njega valjda nisu odneli ni do urgentnog a oni Vučićevi kojoti u „Kuriru“ već kucaju tekst. Još im na ruku ide napredak tehnologije koja je napravila računare, u njima  „Vord“, a u štampariji mašine koje to odštampaju za 2 sata. Videli bi oni kada bi to izašlo u novinama da svoju ljigavu storiju čukaju na staroj „Olimpiji“ a majstori slažu slova za štampanje sledeća dva dana. O fotografijama da i ne govorimo. Doduše ni u ovom današnjem slučaju nema fotografija. Sreća za čoveka ma koliko da je ginekolog. Samo je još falilo da izbace i fotografiju kola sa registarskom tablicom i brojem šasije u kojima je došlo do „užasne preljube“. Mislim... tako to većina kiselih malograđana naziva. Za mene je to herojski podvig u kome je glavni junak bio spreman da dâ i svoj život. Posle ovoga sam počeo da se pitam gde uopšte pošten čovek i nešto manje poštena žena mogu da se švaleraju. Spominjao sam hotele... nije loše... ali nije baš ni najpametnije. Tamo ostavljaš čak i pisani trag. Čak ti oni kreteni sa recepcije i fotokopiraju ličnu kartu. Jebote... to ja kao da si ostavio putokaze do mesta za je... sastanke. Šuma, priroda... pa tamo ti je kao i u kolima s dodatnim nedostacima u vidu mrava, paukova, smrdibuba i ostale gamadi kojih se ove... partnerke... gade pa malo-malo pa vrisnu, ciknu i skoče k'o oparene i sjebu te tako da ti sladeća tri sata ni trostruke doze „Cijalisa profesional“ ne mogu pomoći. To je onaj što se koristi za snimanje pornjava. Zato se i zove „Profesional“. Logično, zar ne? Ne znam da li je ostalo još neko zgodno mesto za te vannastavne aktivnosti? Sem... da ideš negde u inostranstvo... negde daleko... kao... Švedska, Island, Tenerifi... ili Farska ostrva. Ali, za te pare bih ipak ostao kod kuće i ako ništa drugo bar bih bio bezbedan. Bezbedan jer sa sopstvenom ženom ne možeš baš jako da se uzbudiš. Ili se i uopšte ne uzbuđavaš. A i zašto bi? Pa radio si to već... bar 2.000 puta. Da si toliko puta hvatao i Crnu mambu golim rukama ne bi se više uzbuđivao. A ne zbog... žene. Sopstvene.





недеља, 06. април 2014.

Opet Novi Sad


            Opet mi je nešto ovaj grad na pameti. U stvari, on je meni uvek na pameti samo što me nekad brine više, a nekada manje. Ali me brine svakako. Kako da me ne brine kad u njemu živim već skoro 50 godina a razne su se budale o mene češale. Slučajno i u prolazu ili namerno i direktno u glavu. Za ove u prolazu nikada nije bio veliki problem, mada ne mogu da kažem da mi nije zasmetalo, ali ovi što tuku čelom u čelo su ono što me probada do kore malog mozga iako sam svestan da ne mogu baš puno da promenim da bi ih se oslobodili jednom za uvek. Uostalom, svi znamo da je to svakako i nemoguće. Ali... svi se još uvek zalećemo na vetrenjače. Neko manje neko više. I onda ih Don-Kihotovski opomeneš a oni te ili otkače ili ti se smeju kao budali koja još uvek misli da Drina može da teče pravo. To je što se tiče budala. A što se vlasti tiče... ne znam da li iko od njih smatra da jedan obični, usrani i pišljivi građanin ima pravo da razmišlja o bilo čemu a kamoli o nečemu što bi spadalo u njihov „reon“... konobarskim jezikom rečeno. Tačnije rečeno, čak ni mnogo pametniji i poznatiji usrani i upišani građani nemaju šta da kritikuju kod njih, jer oni (vlast) ne greše... to je opšte poznata stvar. Eto... prođoše još jedni izbori na koje smo izašli ili nismo, a izgleda da više nismo nego što jesmo, i posle njih bi trebalo da proizađe neko čudo... valjda da Miljacka mostove odnese, što bi otpevao tehnički premijer Ivica, u srcu Bosanac ali slučajno rođen u Žitorađi - Arkanovoj tazbini, ali čuda se ipak ne događaju. To znaju sva deca starija od 10 godina, ali izgleda da neki odrasli ljudi nisu postali Kenguri kad su odrasli pa su sami sebe zbog toga isfrustrirali. I sad se svi prebrojavaju, kalkulišu i misle da li ići i na lokalne i pokrajinske izbore ili oćutati najjačoj stranci sve premetačine koje bi da napravi u takozvanoj „lokalnoj samoupravi“. Inače... stečaj. Ili... prinudna uprava, pravnim jezikom rečeno.



            Nemam ništa protiv premetačina, samo nek više neko uradi bilo šta da zaustavi ovo ludilo koje vlada u ovom gradu. Koliko čujem, Cigani... pardon, Romi sa točkom kao logom na majicama, su vedrili i oblačili od kada se na jedvite jade izguzila i skrpila aktuelna vlast. Bar se na njih vade. Ali ima tu još bisera koji su u međuvremenu preletali iz jata u jato pa danas jata ne izgledaju ni približno isto kao dan posle Đurđevdana 2012. Neki su i potpuno nestali... izumrli, da kažemo. Ali ako odete na sajt grada pa pogledate ko nas zastupa... po obrazovanju, političkom opredeljenju, struci i nauci... zaista se ne treba čuditi ničemu što se događa u Novom Sadu. Pravni tehničar? Stručni saradnik? Dva kuvara... izgleda da skupštinski restoran baš i nema neku klopu? Jedan magacioner?... jebem li ga ako znam šta on magacioniše? Trgovac?... taj valjda pravi dogovore o preletanju? A, ne... za to ima gomila raznoraznih menadžera... viših, nižih, sportskih... Vaspitačica?... njoj metodologija rada baš i nije na nekom nivou... Fotograf?... pa... nije na odmet... ima tu često raznih after-parti druženja, pa da se to ovekoveči nekim zanimljivim snimkom. Medicinska sestra? Dobro... ako nekom pozli u toku zasedanja... možda i nije zgoreg... mada, ima i par doktora... možda su oni kompetentniji?... Da, ali zaboravio sam da oni samo pregledaju... s pacijentima radi niže medicinsko osoblje. A studenata ima više nego onih na budžetu na bilo kom fakultetu u Srbiji. Eh, da... jedina simpatična riba je penzioner??? Il' su majstori na komjuteru koji su ih metuli na sajt nešto zajebali? U svakom slučaju interesantno društvance, zar ne?



            E, sad... kako od polovnih delova sastaviti nov auto? Možeš da ih premećeš 10 puta uvek dobiješ neku drtinu kao što je kod nas još uvek neprevaziđena „Golf dvojka“. S tim što svakako imaš viška delova. Jer, šta će Novom Sadu 78 odbornika? Šta oni uopšte rade? Dobro, plate im nisu neke, to je tačno, ali njima i ne trebaju plate. Oni sve ionako završavaju na trange-frange. Ali... 78 odbornika? Doduše i u republičkom parlamentu ih ima 250. Jedva nešto manje nego u ruskoj Dumi ili američkom Kongresu. K'o da imamo 50 miliona stanovnika. Ipak ostaje interesantna činjenica da među gradskim odbornicima nema ni jednog viđenijeg ili bolje reći „čuvenijeg“ imena iz grada. Ni jednog. Nema čak ni šefova stranaka za Novi Sad ili Vojvodinu. Oni su valjda „ljudi iz senke“. Ili misle da jesu. Mada, znajući ko su šefovi stranaka, možda je i bolje što nisu u toj jadnoj gradskoj skupštini. Velike su to budaletine. Čim zinu nešto zaseru se od dupeta do vrata. Kad vidim nekoga na TV, odmah stisnem „mute“ dok ne prođe. Mada je ipak najsigurnije promeniti program. Prebaciš na „Pink“, upadneš na „Trenutak istine“ i u momentu zaboraviš na sve brige. Jer tamo je baš tada neki šmrljonja priznao da je sem žene kresao još i čistačicu, kuvaricu i servirku. I naravno popizdiš jer kod tebe u okolini nema ništa od tih profila. Ali bar shvatiš zašto je Zdravko Čolić preferirao baš takve. Ima nešto u njima što privlači kao magnet. Ali... ja nisam od gvožđa. Ne deluje na mene. Šteta.