Странице

_____________________UMIŠLjENA RAZMIŠLjANjA JEDNOG ZAMIŠLjENOG NAMĆORA___________________

недеља, 26. октобар 2014.

Ćata, advokat, notar, beležnik, lelemud


            Ovih dana, ili možda još bolje, ovih meseci, štrajkuju advokati. Šta 'oće? Jebem li ga ako znam. Poslednji za koje sam mislio da će ikada štrajkovati. Grupa ljudi koje ostali ljudi zovu ajkule, hijene, lešinari, strvinari... i verovatno ima još tih pridevsko-opisno-metaforskih sinonima za tu krvožednu grupaciju, a štrajkuje? Zbog zašto? Šta njima može da fali u ovoj zemlji govnara na brdovitom Balkanu? Ovo bi trebalo da je raj za njih. Ili... bolje rečeno pakao... oni više vole pakao... njima je tamo kao ostalima u raju. U stvarnom raju bi im bilo dosadno... takav je to svet. Ali, pošto sam ljubopitljive prirode, nazovem ja ovog našeg krvopiju advokata, koga plaćamo mesečno... k'o da je zaposlen kod nas u firmi, jebote... ili... k'o da nam je knjigovođa... al' dobro sad... nazovem ga da pitam šta to oni hoće. Ispričao mi je... onako... k'o kisela voda... jedva priča... Digli im paušalni porez trostruko... ili beše četvorostruko... ne znam ni sam... Ja bih im dig'o petnaestostruko... Šetaju se od kancelarije do suda pet puta na dan i to im je sve. A s kancelarijama se natakli sve na 200 metara od suda. U Radničkoj, Maksima Gorkog, Vase Stajića, Pavla Simića i još nekim ulicama se ne vide fasade od njihovih tabli „Advokat“ i „Advokatska kancelarija“. Stacionirali su se tako da im ni Crvena armija u oslobodilačkom naletu ne bi mogla ništa. I veliki im paušal? Sad su našli... Baš sad kada je novoj vladi krenulo... Povlači potez za potezom... maestralan... a njima veliki paušal? Pa i meni je veliki porez, al' ja znam zašto ga plaćam. Vidim da treba da se strpimo još godinu-dve... najviše tri i... kada onda uzletimo, više nećemo ni sletati. Ni kao država ni kao nacija. Krov sveta je naš... a pritom' nisam mislio da će nas sve iseliti na Tibet... mislim... lepa je to i zanimljiva zemlja, sa vrlo lepim običajima... doduše nama ne tako bliskim, jer... tamo prasetina i nije nešto visoko cenjena, a mi ipak najviše volimo baš... ma dobro... opet sam malo odlutao. Da se vratim na one krvopije advokate.


            Kaže meni ova naša krvopija od advokata da se bune i zbog notara. Za te notare... javne pisare... i kako ih već zovu, sam čuo u Nemačkoj. U stvari, i bio sam kod nekih. Meni su delovali baš kao fini ljudi. Al' dobro... to su nemački notari. Mada... ne vidim razlog zašto i naši ne bi bilo fini. Uopšte uzev, to je vrlo lepo zanimanje... ako ga ugrabiš. U svakom slučaju, ti notari... verovatno oni znaju nešto i da sviraju... što bi se inače tako zvali... da, oni su po rečima našeg advokata dobili od države ovlašćenja... da se usereš. Mogu sve. Mogu da ti daju i potvrdu da si doktorirao a da u stvari nisi doktorirao... ili da si prepisivao... ili da nisi prepisivao... ma mogu sve. Tako on kaže. Ma ljubomoran što i on nije postao taj notar... sto posto. Šta bi drugo bilo. Advokatska posla. I čim sam završio razgovor s njim, slučajno bacim pogled na TV, na koji baš i ne bacam često pogled, kad ono... drug Selaković, naš dragi ministar pravde, baš priča o advokatima i njihovom besmislenom štrajku. Lepo je čovek sve objasnio... da ti notari olakšavaju rad sudovima, mesnim kancelarijama i naravno - nama... građanima ove zemlje. Kako? Jednostavno. Oni će biti odgovorni za sve. I za tri puta prodavane stanove... čak će biti obavezni i da prevarenim vlasnicima vrate pare... i overavaće nam sva dokumenta koja smo do sada overavali u sudu, opštini ili gradskoj kući.... pa će onda vršiti i kupoprodaju kola... pa overu diploma... ma sve... sve će raditi. Ne, neće izdavati diplome i doktorske disertacije nago će ih samo overavati... Znači da onaj naš što nam svaki mesec otima pare laže da bi nam i dalje otimao pare Znao sam. Tačno sam znao. A u to sam se vrlo brzo i uverio. Pa ne bi valjda Selaković lagao?



            Malo nakon svih tih razgovora mi je stigla brisovnica iz banke. Razvojne banke. Vojvodine. Dali mi dozvolu da mogu da izbrišem hipoteku sa stana. Nisam diz'o kredit da kupim ženi mašinu za štrikanje, kao što sam pre pričao, nego mi je trebala bankarska garancija. Za pos'o. I... mogu vam reći da je tu brisovnicu Razvojna banka... ona se na nama razvijala... vrlo brzo uradila. Neobično brzo. Predao sam sve papire prošle godine... nekako... u jesen... čini mi se. Kad ono... septembar naredne godine i... gotovo... uradili su celu brisovnicu. Neverovatno. To je jedan ogromni papir A-4 veličine na kom ima... pa ima bar 20 redova. I to gusto kucanih. Možda rade tako brzo što su u stečaju? Jebem li ga. No... odem ja da to lepo odnesem u katastar da se to i stvarno izbriše kao teret... meni na vratu što je visio... k'o kamen. A u katastru su me baš lepo primili. Baš lepo. Kao i uvek. Tamo su uvek nekako razdragani, veseli, poletni... prosto ti unesu optimizam u telo. I dušu. I vrlo, ali baš vrlo ljubazno mi kažu da od prvog septembra brisovnice moraju da se overavaju kod notara pre nego što ih oni prime. Super. Eto... znači nisu notari džabe izmišljeni... Vidiš da postoji razlog. I... odem ja kod jednog notara... po preporuci... kažu, jako fin čovek. Ljubazno me primi... ne on... njegova sekretarica... on nema vremena... radi čovek, a ne kao ovi džabalebaroši od advokata što se samo šetaju od kancelarije do suda. I... kaže mi pisarsko-notarska sekretarica da notar ima toliko posla da može da mi zakaže za... 17. novembar. Divno. Baš na moj rođendan. Kao da je znala. A nije. Koliko treba da se plati... Nešto sitno... par hiljada dinara. Jedino... pita... ne znam da li će Vam biti problem stečajni upravnik? Zašto bi bio, draga... rekoh joj nametljivo šarmantno. Pa... kaže ona... treba da bude prisutan i stečajni upravnik banke da potvrdi kod notara da je tu brisovnicu on stvarno potpisao. Ja stanem... razmislim... Pa stvarno. Kako bi notar znao da je stečajni upravnik Razvojne banke Vojvodine zaista potpisao brisovnicu... on i još tri referenta... i sekretarica koja je udarila i dva pečata... ako taj upravnik ne dođe da ga notar vidi sopstvenim očima? Logično. Pitam, jel' treba i ove referente i sekretaricu da dovodim... mislim... referenti su nikakvi... ali sekretarica... avion. Ako treba... dovešću ja i njih... kažem, očekujući da ću je ostaviti bez daha... a možda i notara koji sluša kroz vrata. Ne treba, kaže... dovoljno je samo upravnika... jedino... znate, on živi u Beogradu. Pa šta, rekoh, da živi i u Zagrebu dovešću ga. Pa to mi je građanska dužnost... Ako notar kaže dovedi upravnika, onda on ozbiljno i misli... Ne zajebava se, sigurno. Posle toga sam odmah nazvao ou našu gulikožu od advokata da ga pitam jel' može da mi završi da dođe stečajni upravnik Razvojne banke u Novi Sad, 17. novembra tekuće godine u 11.00 sati... nije zajebancija, kažem... rek'o notar, jebote. A on... onako advokatski kvarno kaže... može. Ja pitam, kol'ko to košta?... kaže, ništa. To mi je drugar. E pokvaren svet ti advokati... Ništa ne treba da platim? Pa gde to ima, jebote? Ma samo da ovi notari preuzmu stvar u svoje ruke da ih više u životu ne vidim. Advokate, mislim. E, Selakoviću... svaka ti se pozlatila. Ma Vučićev je to čovek... vidi se.






недеља, 19. октобар 2014.

Naša jadna stara kravica


            Bila jednom jedna zemlja na brdovitom Balkanu  ali na žalost postoji još i sada. Mada, ja baš ne živim u tom brdovitom delu, ali to sad i nije važno jer to je uvek bila neka vrsta alegorije. I to zato što niko nikada tu zemlju ni jednom pravom metaforom nije mogao da dočara. Stalno su raznim metaforama dopunjavali i sebe i druge. Otadžbina, postojbina, kolevka, ognjište, kamen, domovina, gruda, zavičaj, zemlja praotaca... i pramajki... i tako u nedogled. Jedino je nisu nazivali kravica-mučenica. Valjda nikome nije tako izgledala. U svakom slučaju njeni mravići od stanovnika je više vole verbalno nego onako... zapravo... odistinski. Toliko je vole da nikada ništa, ni najmanju sitnicu nisu uradili za tu siroticu koju su izmuzli do kraja pa sad gledaju da nađu neku zabačenu klanicu, da baš ne bode oči, i da je dokusure sasvim. Da se rasproda još i to malo starog žilavog mesa a da se koža proda negde daleko gde nisu ni čuli za nju. Mada... to bi onda moglo da se utrapi jedino nekim malim zelenim sa druge strane kosmosa. Dijagonalno gledano. Ovi bliže su dobro upoznati sa našim slučajem. Temeljno su analizirali našu ljubav i sve aspekte te ljubomorno-bolesne veze. Oni znaju da mi nju u stvari ne volimo nego da samo mislimo da je volimo, ali im je žao da nam to kažu odjednom, iznenada... da se ne posramimo i ne potresemo previše. A ne znaju da mi to već znamo nego se samo pravimo ludi i više nego što to stvarno i jesmo. A jesmo... jesmo... dobre budaletine smo mi. To je bar jasno svakom usranku iz ove nedođije koji to hoće da prizna. I sebi i drugima. Ali... to nekada nije bilo tako. Nekada, dok nismo poprimili taj gen hijene ukrštene sa šakalom i lešinarom, znali smo da volimo. I nju i njene ljude. Ne mi... Naši preci. Da je vole tako da uvek ostave više nego što su dobili. Da kravica uvek bude deblja nego što je bila kada su je dobili. Mi smo to pravilo preokrenuli. Lakše je. I ne treba da se trudiš. Samo guslaš. I tako guslamo već 25 godina... otprilike.



            Krčmimo sve ovo što imamo jer... jednom se živi, pa onda daj da taj život bar lepo provedemo. Jeste da u tom krčmljenju neko ćôpa više a neko manje, ali... važno je da se ćôpa. Dobro... ima i onih što uopšte ne ćôpaju, ali... „sela vi“... što bi rekli Španci. Ili tu negde okolo. Oko Španije, mislim, ne oko nas. Sve zavisi od želja i prohteva. U stvari, više od mogućnosti da se približiš toj jadnoj staroj kravici na izdisaju i zgrabiš što više možeš. I to što pre. I onako su samo papci i rogovi ostali. Ali, ko zna... možda i to zatreba. Pa što onda ne uzeti? Ako već možeš. Opominjale su nas komšije zbog toga što radimo toj mučenici. I oni s kojima smo pričali i družili se a posle i oni s kojima baš i nismo bili nešto dobri. Prvo su nas opominjali, a onda su se i oni pridružili tom grabežu. Šta ćeš... to je zakon prirode... ništa ne propada u divljini. Sve se iskoristi pa čak i papci. A mi smo posle, sve te komšije, bilo bliže bilo dalje, optuživali da su nam sve to oni zamesili i da je sve to njihovo delo zato što su hteli da se dočepaju mleka koje daje naša kravica-mučenica jer, po našem skromnom mišljenju, ni jedna krava na svetu nije davala tako lepo mleko kao ova naša. Čak smo tvrdili da je nekada davala čistu slatku pavlaku. Direktno iz sisa. Sedneš ispod i nacediš koliko ti treba... za kolače... ili kafu, ako neko voli. Ali crče naša kravica-mučenica. Nama pred očima.



            A ko bi i izdržao sve ono što smo od nje očekivali? Ili, bolje reći zahtevali. Mleka nikad dosta, zato što smo jeli mnogo kolača. Volimo slatko, jebiga. Posebno slatku pavlaku. Jer ili neko pije kafu ili neko pravi kolače. Stalno. Uz to, kravica je morala da radi i poslove jednog klasičnog vola. Da vuče kola do kasno u noć dok smo mi na kolima pevali, svirali i pijani se ludirali, da ore, da šparta, da je jašu... E sad... ako je bilo, a verovatno jeste, nekih od nas sklonih sodomiji... verovatno je dobila često i pod rep. Sve u svemu, dobro je i izdržala. Posebno što joj nismo davali ni da jede ni da pije. Ona je trebala da crkne još davno, ali smo je do sada nekako uvek oporavljali i dizali iz mrtvih. Odnosno, taman stigne pred neku staru i izanđalu klanicu a neko se smiluje i vrati je nazad. I to samo zato da bi je i dalje muzli, jašili i... ovi nastraniji i ono radili. Ne znam ni sam kako se uopšte oporavljala? Ja sam zaključio da je ona medicinski... ili bolje rečeno, veterinarski fenomen. Ne znam kako je još uvek uopšte živa i dalje izdržava sve to što joj rade. One simentalke iz Holandije ili Danske bi već davno završile u kobasicama zvanim sudžuk... ako je za tursko tržište. A ova naša bušica - preponašica još uvek živi. Ili bar mrda nogama. Ponekad malo trzne levu nogu. A čim ona malo trzne nogom odmah je dižu i uprežu. Gomila njih. A druga gomila odmah počinje da muze. Sad više nema pavlake... ide mleko... i to vodnjikavo i sa sukrvicom... ali nema veze. Sve dok ide dobro je. Isisaćemo je mi do poslednje kapi. I tek onda, kada ostanu samo kosti i koža, onda neka je nose gde god hoće. Valjda ćemo naći novu. Ako i ne nađemo... imaju komšije. Daće nam nešto, sigurno. Neće nas ostaviti samo da gledamo. Nije red.




недеља, 12. октобар 2014.

Sezona ubijanja za Srbe i Amerikance


         Poznato je da ja ne volim umetnost. Ni jedan vid umetnosti. Ni slikarstvo, ni pozorište, ni književnost, ni balet, ni vajarstvo, a posebno ne muziku i film. A, da... ni štrikanje. Mada ne znam gde bi to uopšte spadalo. Ako je u umetnost onda je to najgori oblik „naivne“ umetnosti. Ali, dobro sad... A ova moja i pored toga što to zna uvek me tovari da skoro svako drugo veče gledamo neki film. Ne sa TV, nego da skinem nešto novije sa interneta, zakačim titl i gledamo... kao u bioskopu. Zato sam i kupio veliki LCD televizor. I još moramo da ugasimo svetla u sobi. Kao Bosanci. Dobro... nismo ni daleko od toga. Nikada neću shvatiti zašto ja moram da sedim pored nje dok gleda film. Da li zato što kao mlad par nismo dovoljno išli u bioskop ili je to ženama u krvi... da nameste mužjaka pored sebe da mogu malo da gledaju film a malo bace pogled na „svog jedinog“ i trepću k'o Nada Blam. Ako je taj njihov jadnik stvarno i jedini. Ali to samo one znaju. No... da zanemarimo sad to i da se vratimo ovom kućnom bioskopu. Ona je kao veliki pobornik i obožavalac svih umetnosti, a posebno te „sedme“ iskopala neki novi film iz 2013. godine sa De Nirom i Voltom... Džontra Voltom. „Sezonaubijanja“. Pa, dobro... pomislio sam, bar su glumci OK... Ako i mogu da pogledam nešto od te bljutave „sedme“ umetnosti onda volim takve filmove u kojima se krlja, lomi i razvaljuje. E, onda    ovde fale još i Šrafciger, Stiven Sigal i Brus Vilis ali, dobro... nekad moraš da pogledaš i nešto što je intelektualne sadržine, iako nisi intelektualac. Mada, ja nisam ni daleko od toga. Bar mislim. A i mama mi je dva ili tri puta rekla da jesam. Valjda ona zna koga je rodila.




            U svakom slučaju, skinuo sam i film i titl, ubacio titl u film... da slova budu lepa i krupna... „Arial Narrow“... k'o u pravom bioskopu, i krenusmo u avanturu uz veliku sliku i saraund zvuk. Ali kako su prošle naslovne scene i počelo „krljanje“ ukapiram da sam se žestoko zajebao. Počeo Džontra da priča srpski... ma ljudi to je bilo za plakanje. Aj' kad izvrću sve na ruski, kao svoje mrske neprijateleje, ali ovih par reči je baš mogao da nauči k'o čovek. Pa, dobro... možda smo im i mi mrski neprijatelji... ali nema veze... pa glumac si čoveče... Zašto ja nisam odmah „zaustavio projekciju“ i rekao da je pukla traka... sećate se toga iz bioskopa naše mladosti... ni sada mi nije jasno. Ostao sam kao lud zaslepljen glupostima kao dete kada gleda u bogalja... da Bog oprosti. A gluposti... sve se nadovezuju jedna na drugu. Recimo... nisam znao da je na Manjaču stigla železnička pruga. Koliko se ja sećam, dok sam bio u vojsci i vozio bezbroj puta od Banjaluke do te vukojebine, jedva da je postojao i neki makadamski put po kom sam svaki put istresao celu utrobu da bih se popentrao na vrh te planinčine, a pruga nije bila ni u pedesetogodišnjem planu one bivše, dosta solidne države. E, pa... ima je. Zna čovek... Mark Stiven Džonson... taj majstor je i režirao i pripomagao u pisanju ovog grandioznog projekta. Dal' je on bio na Manjači na letovanju, ili mu je Pedi Ešdaun pričao, jebem li ga... nisam savim siguran. Ali on je prugu, i to brzog koloseka, umetnuo na Manjaču i to sa američkim specijalcima iako svaka budala u Bosni zna da Amerikanci nikada nisu Manjaču pogledali ni iz vazduha, a kamoli čizmom stali na tu, ne baš po lepom, poznatu planinu. Pa, đe onda nađe inspiraciju brate Stivene...



            Ali, bio je to tek početak. Najgore je tek stizalo. Džontra je opaki Srbin a De Niro još opakiji Amerikanac. S tim što De Niro i liči na Amerikanca a Džontra više podseća na nekog lika iz Al Kaide, samo bez turbana. Ima i šmekersku jaknu... i u Beogradu i u Americi... da baš ne bude pljunuti Osama Laden, za prijatelje Bin. Mada, čini mi se da sam i njega viđao u sličnoj... ili se varam? A onda, udari junak na junaka ali bez vatrenog oružja... samo luk i strele. S tim što je Džontra doneo luk i strele iz Srbije gde mu ih je još prađed napravio. Original luk iz 1894. Crnogorski. Ekološki. Pa kad su počeli da se „streličaju“... izbušili su se međusobno više puta nego što one ženine štrikerke za vreme njihovih... „druženja“... ukupno probodu iglom one njihove, nazovi umetničke radove, za celo veče. I nikom ništa. Kako ko koga zvekne strelom, ovaj je izvadi iz sopstvenog tela kao ja čačkalicu iz usta posle bele vešalice... ona mi nekako najviše zapada za zube. I samo udri dalje. I udri, i udri, i udri... jedva dočekah kraj. Sve sam mislio, sad će ovaj Amer da krljne onog Srbina među rogove, kao što i dolikuje stoki, ali... nije. Kad su se međusobno izboli k'o Vilerov goblen, sedoše na neku liticu i konstatovaše zajedno, a to je i poAnta filma, kako je rat jedno veliko sranje, i kako ga, kao, treba izbegavati u širokom luku kao ja kiseli kupus... kuvani, mislim. I vratiše se pošlije svak' svojoj kući... Amerikanac ode da obiđe sina jedinca-mezimca i tek rođeno unuče, a Srbin... kuda bi drugo nego u neku kafanu u Beogradu da pije duplu lozu kao što je i pre radio, ali sada sa sasvim drugim filmom u glavi. Kako mu se film promenio, izgleda da mu se i vera promenila jer... prekrsti se Džontra na kraju kao da je Nadbiskup Beogradski, Kočevar, celom šakom i to u tako krupnom planu da samo 100% slep to ne bi primetio. E... otišao je taj Holivud u pičku materinu. Pa zar nema tamo više ni jednog savetnika, asistenta, etnografa... da se ne blamiraju više. Ma... u stvari... jebe se njima za autentičnost. Nikada nisu ni vodili računa o tome, samo mi to nismo znali. A i nama se izgleda jebalo za to. A za film... šta da vam kažem. Petar Luković je, nekada davno u „Džuboksu“ u svojim komentarima za neke smrdljive singl-ploče na kraju kritike voleo da napiše; „Kupiti pa uništiti“. To je ovde teško izvesti, ali ako će vam biti lakše, skinite film sa interneta pa kad ga skinete stisnite ne tastaturi „delete all“. I to je neko zadovoljstvo. Ja sam kod sebe već prebrisao. Zauvek.





недеља, 05. октобар 2014.

Stvaranje je lek... za sve


            „Jedini lek protiv tragičnog osećanja života je stvaranje“... piše na zidu u delu radne sobe u kom bivakuje moja žena. Kod mene nema takvih stvari. Kod mene stoje neke fotografije, štampači, fotokopir, faks, kanta u kojoj stoje pajalice za prašinu... koje naravno ja koristim... njoj se gade... muvalice za nanošenje smrtnih povreda muvama i ostalim insektima, telefoni, ruter za vajerles, papir za štampanje... i sve ono što je mnogo prozaičnije od tako velikih misli kao što je ova sa početka teksta. Ali dobro, i ja sam mnogo prozaičniji od žene. Ja sam tu za ove tehničke stvari. Ili fizički posao. Mada... i to je neko „stvaranje“, što bi rekao taj pametnjaković koji je izbacio tako epohalnu misao. I ja nešto stvaram. Pa čak i ovaj post je neko stvaranje. Mada ne znam čega. Mrsomudim i palamudim po običaju jer nemam ništa pametnije da radim. A šta danas čovek uopšte može pametno da radi? Sem da prodaje „belo“. Ili da se zaposli u žandarmeriju pa mlatne jednom brata Andreja... po leđima. Iako... i to je kratko zadovoljstvo... Mlatneš ga, on se malo izvije, malo isfolira k'o fudbaler, i sve prođe za deset sekundi i... posle toga opet kao običan žandarM sa 20 kila opreme na sebi blejiš u ulice prestonog nam grada. Skupo zadovoljstvo. Ili, bolje rečeno, previše zajebancije i maltretiranja za malo zadovoljstva. A i ne tučeš ga ti sam... Tuče ga još deset njih zajedno s tobom. To mu dođe k'o redaljka... koju ja lično nikada nisam nešto... najviše obožavao, ako bi se moglo tako reći. To mu dođe kao da pišamo svi u istu već prepunu nošu... naravno pod uslovom da sedimo na njoj.


            Ali, ne misle svi kao ja. Neko u gradskoj vlasti ovog bivšeg prestonog grada jedne male pokrajine očigledno ne misli tako. Mora da i on ima na zidu uramljenu ovu misao. Mada... ja bih pre rekao da ima dvadesetak takvih ramova sa istim tekstom. Neki sa manjim slovima, neki sa većim... u zavisnosti od „projekta“ koji „stvara“. A ovih dana „stvaralačkih projekata“ po ulicama ove kasabe koju od milja nazivamo Srpska Atina ima više nego posle bombardovanja. Već danima kod kuće pravim itinerer puta pre nego što se kolima zaputim i do samoposluge. Moraš dobro da proveriš trasu jer je, po mom subjektivnom osećaju, bar svaka treća ulica u gradu zatvorena. Stoje one šarene tarabe, gomila znakova, žuto-narandžasta svetla koja trepere, žute trake kao da murija pravi uviđaj posle oružane pljačke i tako na sve strane. Taman kreneš, dođeš do 50km/h, kad ono... beskrajna kolona ispred tebe i svi čekaju da se na knap provuku pored nekih radova na putu. Bilo je toga i pre, ali u ovolikom broju, nikada. Ma kakvom broju... ovde su, čini mi se, desetine u pitanju. I sve bi to bilo lepo kad bih ja, ili možda neko drugi... ne moram to uvek biti ja... primetio da se nešto radi na svim tim mestima. Izbušili su i raskopali ceo grad i sad sve stoji tako, kao deca kad se igraju u pesku pa ih vaspitačica zove na užinu. Kao da sam u Rimu. Tamo čim nešto počnu da kopaju nalete na tri stare cigle, skupi se gomila arheologa, obustavi radove, stave onu narandžastu mrežu oko „iskopina“ i ćao... stoji i čeka „bolja vremena“. Dobro... možda ta bolja vremena u Italiji nekad i stignu, ali kod nas...



            Nego... analizirajući sve te rupčage po gradu koje oni nazivaju gradilištima došao sam do zaključka da su se oni dohvatili majstorske filozofije poslovanja. Znate to... svaki majstor obeća i počne posao na dvadeset strana... čisto da bezecuje mesto... a onda zajebava i razvlači sve mesecima. A ti ne možeš ništa. Započeo čovek, nije završio i rekao dolazim sutra... Drugi majstor neće posle njega ni da pipne... „Zovi onoga ko ti je to radio neka on i završava“... znate tu majstorsku izreku moćniju od one s početka ovog teksta i tom otrcanom pričom o stvaranju, životu i tragediji. I šta mu možeš? Ćutiš i čekaš da te se majstor seti. Tako su, ubeđen sam, i ovi naši gradski lelemudi uradili. Zakopali na 20 mesta i sad jednu istu ekipu sele od rupe do rupe a svaki dan na drugo mesto. K'o Hitler 1934. godine kada je rešavao pitanje zapošljavanja Nemaca. Jedni pre podne kopaju neke rupe a drugi ih popodne zatrpavaju. I svi rade. A u stvari sviraju kurcu. Ovi naši gradski „oci“ izgleda sviraju u bar 20... tih organa. I, ne brinu mene oni... znaju oni šta rade... mene brine šta ću ja. Dobro, malo me brine i šte će drugi Novosađani... ako takvih još uopšte ima... Mislim, kako ćemo mi da se krećemo kroz ovaj takozvani grad uz sve te prepone. Kao da smo konji. Jedino biciklom. „Spojite lepo, zdravo i korisno“... rekla bi gradska vlast. Ma jebeš takvu lepotu. Kiše samo što nisu počele... ako su ove godine i prestajale... i samo još da dočekamo sneg.  Onda će nam uz te „radove“ biti super do proleća. Sedećemo kod kuće i gledati kablovsku. Ili možda pisati ovakve gluposti kakve ja pišem. Ko zna... možda neko od njinih i pročita pa se trgne. Mada ne verujem. Može da se trgne samo ako mu neko izvuče 100 evra iz džepa. Ili više. Za ostalo se oni ne trzaju. A i što bi?