Странице

_____________________UMIŠLjENA RAZMIŠLjANjA JEDNOG ZAMIŠLjENOG NAMĆORA___________________

недеља, 25. јануар 2015.

Nazdravite drugovi...


            „Bez slova poziva, društvo se sastalo, pod istom ikonom za starim švapskim astalom...“ Da... astal nije švapski... pravljen je po porudžbini za nas... ali liči. A i nekada je društvo bilo mnogo veće. Bilo je 45 ili 50 ljudi, tamburaši i ako još neko naleti... nije problem. Sada nas je dosta manje. Ubacili smo se u neku... drugu... ili čak prvu brzinu... a i vozimo sa malim gasom... baš lagano. Kao da prećutno, tradicionalno obeležavanje kućnog sveca zaštitnika - Svetog Jovana, prepuštamo deci. Ma nisu oni još zreli za to, ali... imaju nešto što nama pomalo nedostaje... onu mladalačku energiju i izgaranje... ako se neko toga uopšte seća. I svake godine dolazi sve više njihovih drugara a sve manje naših. Tiha i skoro nevidljiva smena generacija. Potrajaće to „smenjivanje“ još dugo, ali... počelo je... i tu više nema nazad. Neko bi se možda opirao... izmišljao nepostojeća pravila o „predavanju slave sinu“ ili neki drugi izvitopereni narodni običaj, a sve u nameri da što duže sedi na čelu tri metra dugačkog stola kao „glavni baja koji se za sve pita“. Pa... ne znam šta će budućnost doneti i ne volim da predviđam stvari „na sigurno“, ali nešto mislim da se ja baš i neću boriti za tu poziciju do poslednjeg daha. A i zašto bi? Svima je jasno da dolaze... pardon... da su došla neka druga vremena i da će biti sve „drugačija“ i „čudnija“. Nama. Ali... ko smo mi? Delić sekunde u vremenu. Ne stigneš ni da trepneš.


            Baš zbog tog jedva primetnog titraja vremena i mi smo se za slavu organizovali na „matore“ i „mlade“. Nekada, dok nismo bili „matori“, naš termin je bio udarni. Od TV Dnevnika pa do prvih petlova... aproksimativno... s obzirom da nema živine u okolini. E, sada je za nas rezervisan „starački termin“... od jedan popodne pa do crtanih... ili bolje rečeno do „Slagalice“... jebiga... izbačeni su crtani u sedam i petnaest. A onda... malo mleka i keksa... „Pti-ber“, naravno... i na spavanje. Dobro... ne može se baš na spavanje, jer ako bi njima prepustio kuću sasvim, ujutru bi verovatno osvanuli ili bez krovne konstrukcije ili svi zajedno u muriji... u Kraljevića Marka. Zato, kao i svi drugi roditelji, slavski prostor ustupamo mlađima a mi se posvećujemo skoro neprimetnom nadziranju događanja. Bar mislimo da je neprimetno. I... da vam kažem... nije to uopšte lak posao... Moraš da iznosiš jelo, vraćaš ušmuljane sudove, pereš sve što stigneš i praviš se da ti je strašno drago što je sve baš tako kako jeste. Hodajući plešeš uz sjajne taktove Cece, Ace Lukasa i još ponekih čija imena nikako ne mogu da zapamtim... verovatno zato što sam mator i glup. Onda malo sedneš da odmoriš i pregledaš jel' stig'o neki mejl na računaru... naravno, bez uključenih zvučnika... glupo je da se Vindovs 7 pali uz „Ja još spavam po navici, u tvojoj majici... tvojoj majici...“ što i nije tako loše... ima i gore... „Lešće, Lešće šareno, neka vidi jutra tog, ko je mene voleo...“ Glupo je, zar ne?


            Međutim... sve to i nije tako strašno... o ukusima, posebno muzičkim, se ne raspravlja... mada sam ja uvek bio raspoložen za raspravu, ali dobro sad... Strašnija je činjenica koju sam sasvim obradio tak kad se društvo razišlo... ako se to teturanje sa povremenim urlicima može nazvati rastanak... ili odlazak... ili... jebiga, fajront... ma šta to značilo. Tek kada se društvo razišlo, ja sam shvatio da su se moje crne slutnje koje su me morile još u „toku trajanja manifestacije“, sasvim obistinile. Tri puta smo žena i ja prebrojavali flaše. Staklene, plastične, limene. Jebote... ljudi!... pa oni piju k'o smukovi. Oni su popili duplo više pića nego moja stara garda dok smo mi bili „celovečernji“. Vino... crveno, belo... ne prave pitanje, votku, Keglevič votku... što je odurni liker od koga mi je muka čim vidim flašu, rakiju, konjak, pivo... ma sve. Sve što ima alkohola u sebi. Sa što većim procentom, ako je moguće. Ja sam, i pored toga što ne pijem, imao zalihe cuge na kojim su mi zavidele mnoge kafedžije, ali ovo... ovo je teško napojiti. Ima da obnavljam zalihe do sledeće slave... s obzirom na ekonomske prilike u dragoj nam otadžbini. Ali dobro... nije problem knjigovođstveno neslaganje zaliha sa stvarnim stanjem... namincaćemo... problem je u količini pića koje su oni propustili kroz sebe. Dobro... svi smo imali 17 - 18 godina... nismo ni mi bili cveće, ali ovo... ovo je neverovatno. Ne znam u čemu je fazon... Da li se takmiče ko će više popiti a da ga ne udari ili jednostavno piju dok ima bez obzira na stanje svesti i koordinaciju pokreta. Jebote?! Došao sam do toga da zvučim sam sebi kao moji roditelji pre trideset i kusur godina, ali... valjda je to normalno. Mislim... jeste usrano, ali ne znam da li je normalno? Zato i kažem da valjda jeste. A tek je počela kalendarska godina u kojoj svi iz ćerkine generacije slave osamnaesti rođendan koji je postao najgrđa moguća zamena za sve seljačke ispraćaje u vojsku u koju oni nikada neće ići. Pa, dobro... valjda će i to proći. Samo... ima još mnogo da se čeka. Ne znam... hoću li ja to izdržati?



недеља, 18. јануар 2015.

Ko su teroristi


            Ovih dana svi pričaju, pišu, polemišu i razglabaju o terorističkom upadu u „Šarli Ebdo“, pa sam se zapitao da li vredi o tome pisati. I... na kraju krajeva... zašto? Čemu? Svi su bili, a i ostaće, podeljeni oko toga ko je u stvari pravi terorista. Ovi što su pucali iz kalašnjikova ili ovi što su „pucali“ rapidografima? Ako će već svi oni ostati podeljeni, šta bih ja dobio podržavanjem jedne ili druge strane? Zašto bih se svrstavao? Možda treba, kao Tito, ostati „nesvrstan“, pa neka oni misle za koga navijam. Ako to bilo koga zanima. Ili da iniciram osnivanje nezavisne komisije, što bi rek'o Koštunica Vojislav, koja bi sa sigurnošću utvrdila ko je terorista. To je svakako bolje nego da, kao ovi naši dupelisci od vlasti, počnem da pljujem samo po ovima što su pucali iz kalašnjikova a da u potpunosti resetujem sopstvenu memoriju kada su ovi drugi u pitanju. Ne mogu. Nisam ni računar ni mobilni telefon. Čovek pamti i ono što mašina ne može. A voleo bih da mogu. Voleo bih da izbrišem iz glave sve vojne intervencije zapada na „protivnički muslimanski svet“. Protivnički je onaj koji nije demokratski a prijateljski je onaj koji je demokratski. Kao Saudijska Arabija... ili Emirati. Potpuno uređene parlamentarne demokratije u kojima nema isključivo vlasti jednog ili par Emira... odnosno ljudi. Gde je šerijatsko pravo ukinuto otprilike kada i monarhija u Francuskoj. Ili možda i pre... konsultovaću se sa nekim drugarima sa katedre za istoriju. Nisam imao vremena pre ovog žvrljanja. A neki zlobnici su mi rekli da ono nikada nije ni ukinuto. A, valja napomenuti i to da u tim zemljama vlada i pravo na poligamiju... što za nas muške može biti samo pozitivna civilizacijska tekovina. Bar za one koji bi tu mogućnost iskoristili. A oni koji ostanu suvog kurca... pa šta ću im ja. Očigledno su nesposobni. Mislim... tako bi se vodili u službenim beleškama te demokratske vlasti.


            Koje su onda neprijateljske muslimanske zemlje? Pa sve ostale... to je bar jasno. Ili su bile neprijateljske, ali ih je zapad dugogodišnjim diplomatskim radom i milijardama dolara koje su što investirane, što date bespovratno, preobratio u prijateljske. Što znači, da su postale demokratske. Tunis, Maroko, Alžir, Egipat i mnoge druge, a posebno treba istaći Irak, Libiju i Avganistan koji su doživeli pravi preporod. Na putu da postane demokratska je i Sirija, samo... žilavi tamo ti islamski fundamentalisti... iako su u jezivoj manjini. To bar svi znaju. Mislim, to da je, po istraživanjima koje je napravio londonski „Tajms“, čak 96, 87% stanovništva Sirije za prelazak u demokratski sistem dok je za zadržavanje ovog robovlasničko-kmetskog sistema jedva nešto više od 0,67%. Ostali su neodlučni. Do sličnih saznanja je došao i „Mond“. Za „Šarli Ebdo“ ne znam. Oni su više crtali a manje prebrojavali. A karikature su im oduvek bile sjajne. Sa toliko duha i pritajene lascivne inteligencije koju treba istraživati... analizirati karikaturu danima, jer... uvek otkriješ nešto novo. Kako i ne bi kada je svaka davala toliko značenja i toliko smisla da je jednostavno nemoguće na prvi pogled sve provaliti. Zaista fenomenalne.


            Recimo... one iz 1999. godine dok je trajala intervencija „Ejndžel of M'rsi“ koju su združenim snagama vodile... jebem li ga... ne mogu više ni da se setim koliko je tu zemalja bilo... toliko su bili jedinstveni. I uspeli su. I oni i „Šarli Ebdo“. Kod nas je samo godinu dana nakon toga svrgnut Emir... ili se bar tako izjašnjavao... a narod je odmah sam postavio prave, poštene, neiskompromitovane i ničim okaljane ljude koji uspešno i danas vladaju kod nas. Dobro... trenutno je možda na snazi neki moratorijum i jednih i drugih... tako da ne znamo sa sigurnošću ko je neiskompromitovan i ničim okaljan a ko je zasran i popišan sa svih strana ali to sigurno neće potrajati dugo. Ovaj slobodarski narod je uvek znao ko je ko. I možda su baš zbog tog moratorijuma ovi sadašnji dupelisci išli u Pariz umesto da sede kod kuće i čekaju da vide kako će se stvari odvijati na dalje kad je taj terorizam i antiterorizam u pitanju i ko će u budućnosti biti terorista a ko neće. Jer, jebem li ga... ja nikada nisam do kraja uspeo da shvatim šta taj antiterorizam podrazumeva. I šta hoće. I kako se sprovodi. I ko ga sprovodi. Mislim... da li ćemo „mi“, koji smo se sada uz dupelisce izjasnili kao antiteroristi, spaliti napalmom dve trećine Sirije i konačno dokusuriti onaj nadrkani Iran do stadijuma spržene zemlje, da više ni kamen na kamenu ne ostane i da konačno svinja može komotno da šeta Teheranom k'o čovek... ili bar onim što od njega ostane, ili ćemo samo da aplaudiramo onima što to budu radili umesto nas. Kao i do sada. Sem kada smo mi bili teroristi pa su pržili nas. Uh... ta uloga je stvarno zajebana... biti ispod napalma. Zato mi je uvek pomalo i žao terorista. I verovatno zato i ne mogu da se odlučim šta sam i ko sam. Terorista ili antiterorista. I u čemu je razlika? Ovaj... kad se malo bolje sagleda... mislim da je i nema. Sve je to isto. Zato je i bolje o tome ne pisati i ne pričati. Pa i neću.    



недеља, 11. јануар 2015.

Srpsko-albanski sudar na bulevaru 2. deo


            Kada mi je čovek koji je ležao na haubi Daevua rekao da ga „maljo bolji gljava“ već mi je laknulo. Jebote.. živ je. Čak je dosta priseban... mislio sam. U stvari... on izgleda odlično. A onda mi je pogled ponovo pao na noge... odnosno stopala. Bila su savim u prednjoj masci i hladnjaku kola. Nema druge... moram da pokušam da ga oslobodim, pa šta bude. Kada sam se sagnuo i počeo polako da vučem noge napolje čovek je samo blago jauknuo... ništa strašno. Ubrzo sam shvatio i zašto. Ni noge mu nisu bile povređene?! Još malo je sedeo na haubi da bi se koji minut kasnije spustio na sopstvene noge i sa nepoverenjem prema samom sebi i svemu što se tako brzo desilo počeo da trese nogama. Kao da mu je upao kamenčić u cipelu. Bolje rečeno - u obe cipele... dok se naslonjen držao za mene. Samo pet minuta nakon karambola mogao je da trči polumaraton... zakleo bih se. Nije mu ništa?! Čovek ga je s Daevuom bez kočenja otpozadi raspizdio sa bar 80 na sat, gde ga je štitito samo zadnji točak trokolice koji je jak koliko i par stabljika slame a njemu nije ništa?! Sem što ga „maljo bolji gljava“. Ma kakva glava, mislio sam, ja sam već hteo da tražim neki veći najlon džak da mogu da ga skupim, i iz rinfuze nekako objedinim  na jednu gomilu a njemu nije ništa?! Neverovatno. Tada sam shvatio. Nikada ih nećemo pobediti. Nikada. Em se množe kao zečevi, em su žilavi kao gibnjevi na Fapu trinaestici. Kao Terminator 3. Dodouše, tada još bombardovanja nije bilo ni u najavi ali se na Kosovu pržilo poprilično, pa mi je to prvo palo na pamet. Mada... čovek, u stvari nije ni bio s Kosova... brzo mi je rekao da je iz Tetova... ali... zar postoji bitna razlika? Eto... to se zove brza promena raspoloženja u napetoj situaciji. Prvo se uplašiš, pa ohrabriš, pa obraduješ... i na kraju se skenjaš... iako se cela stvar dobro završila.


            Tada smo svi, nekako u isto vreme, shvatili da čovek iz Daevua sedi, ne miče se i mirno posmatra šta se događa. Kao da je slučajni prolaznik... Pa i prolaznik bi pritrčao da vidi šta se desilo, a ovaj... Došao sam do vozačkih vrata Daevua, otvorio ih i pitao; „Prijatelju, jesi dobro?“. Glasom koji je još od prvog otvaranja usta govorio o apsolutnoj alkoholisanosti od bar 5 promila krvi u alkoholu odgovorio je; „Ne.... da... dobro sam... samo čekam da dođe policija“. Taj odgovor je, čini mi se, trajao bar pola minuta. Oduzet čovek totalno. Nesposoban za bilo šta što je ljudsko. Video sam da taj neće skoro izaći iz kola i zatvorio vrata. Ali istog sekunda stigao je prvi auto policije sa dva policajca. Gužva koja se stvorila je već bila ogromna jer u pitanju je jedna od najprometnijih raskrsnica u gradu. Verovatno zato, ubrzo stiže još nekoliko kola policije. Panduri izlaze napolje i veći deo njih pokušava da, regulišući saobraćaj, bar malo napravi reda. Jedan prilazi meni i pita da li sam vozio neka od oštećenih kola, kao i ko je sve učesnik u nezgodi. Brzo shvata sve i preko radio stanice zove još pandura. Mislim se... „šta će ti još pandura, ionako je dovoljna gužva?“... „samo nam još vi sa vašim organizacionim sposobnostima falite.“ Ali, ovaj nije bio ni malo glup. Primetio je da se uz ivicu bulevara već skupila grupa sunarodnika povređenog čoveka sa trokolice. Oni su tih godina, i inače , stajali kod starog katastra u Jevrejskoj ulici, što je svega stotinak metara dalje i tu, sa svojim trokolicama, čekali da li će ubosti neki posao. Vrlo brzo, počeli su otvoreno i na glas da negoduju... „Šta... sad nećete ništa ovome što je udario koljima... zato što je Aljbanac najeb'o, jel da... Uvek tako... Zašto?... Jel' mi nismo ljudi?... Neka izađe taj iz besna kolja... Da, neka izađe da ga vidimo...“ E, sada već ni meni nije bilo svejedno. Bilo ih je dosta... bar petnaestak... I još uvek su bili brojniji od pandura. 



            Baš kada su okuraženi sopstvenim pokličima svi ti ljudi polako počeli da silaze na kolovoz, ka nama, levom trakom, u suprotnom pravcu, stižu dve marice sa još sedam ili osam pandura ali opremljnih kao za Kosovski boj... Kacige, viziri, panciri, dugački pendreci... Odmah je bilo lakše... sve se nekako stišalo. Jedino je neka baba vukla jednog saobraćajnog policajca za rukav i stalno govorila; „Ja sam sve videla“.... „Znam sve kako je bilo“. Saobraćajac je uzeo blok i olovku u ruke i rekao; „Recite gospođo, šta se dogodilo?“... A ona je nastavila; „Ovaj sa žutim Jugom je došao u rikverAc skrooooz od mosta Slobode i sve ih udario i nabio ovde!“ Saobraćajac je u neverici raširio zenice i rekao; „Molim?“. „Pa kažem ti, ovaj sa žutim Jugom je došao u rikverac tamo skroz od mosta i sve ih udario!“ Pandur se prvo okrenuo prema meni, začuđeno trepćući očima, dok sam ja samo slegao ramenima, a onda se okrenuo prema babi i rekao... „Hvala gospođo, ako vaše svedočenje bude potrebno, zvaćemo Vas“ i time dao meni do znanja da je shvatio da je baba pala ne sa Marsa nego sa tada još priznate planete Pluton. Ali nije vredelo. Baba ga je uz istu rečenicu cimala za rukav još par minuta. Verovatno ne bi nikada ni stala da se pandur namrgođeno nije okrenuo pema njoj i dreknuo; „Idi bre baba u pičku materinu! Ovde imam sranje do nosa, pola grada je blokirano, ne znam gde mi je glava i ako momentalno ne nestaneš mlatnuću te pendrekom u glavu pa se posle žali kurcu kuzmanu, ako hoćeš!“ Izgleda da je ovo bio jedini lek za nju jer je nakon toga nestala u onoj gužvi kao magla na suncu. Jadnica. Ko zna šta je bilo u njenoj glavi. U svakom slučaju situacija se smirila iako su prijatelji povređenog, koji i nije bio povređen, još uvek, ali veoma tiho, negodovali. Džabe, niko ih više nije slušao. Mene su pozvali u policijski auto u kome je već bio saobraćajac koji je prvi stigao na lice mesta i, za divno čudo, vozač Daevua koji je sedeo na suvozačkom mestu. Ne znam da li su ga vukli ili se teleportovao dotle ali bio je u policijskim kolima. Ja sam seo na zadnje sedište. Saobraćajac me pitao da li hoću da duvam. „Nema problema“ rekao sam, i naduvao dreger na celih 0.00... po običaju. Ali, problem nisam bio ja... problem je bio tip iz Daevua. Govorio je nepovezano jednu te istu mantru... „Zovi Savu i kaži da je Zečević sa tobom u kolima“.



            Ja sam znao šta je „Sava“... Sava je centrala policije u kojoj se nalazi baza podataka... bar je tada bila. Mada... baza podataka onda i sada... kao dupe i oko. Ali, očito je bilo da čovek poznaje nekog ko je „visokopozicioniran“ ili u policiji ili u državi. Par sekundi kasnije je u mantru dodao i da je direktor nekog „... Investa“ ili tako nešto. Iako sam bio dovoljno smiren ipak nisam uspeo da zapamtim. Ali jedno je sigurno... čovek je odbijao da duva. Stariji od mene... možda desetak godina... skockan... odelo, mašna, tašna... ali smrdeo je na cugu kao rakijski kotao. Neće i neće. Skupilo se već dosta pandura. Pokrajinski SUP je dosta blizu i primećujem i neke uniforme sa dosta čvaraka na reverima. Vrzmaju se dosta nervozno stalno govoreći nešto u njihove „ćurkice“. Sad već ne znam da li je ovaj Zečević stvarno neki važan lik ili je u pitanju to što je blokiran ceo Bulevar 23. oktobra, Futoška i Jevrejska ulica pa je nastao popriličan kolaps. Iz gužve izranja moj ortak koji je došao da vidi šta se događa. Kaže mi da delova nameštaja ima skoro do sledećeg semafora. Pita me za ženu... „Ma nije joj ništa“ kažem, mada... počinjem da razmišljam da je u šestom mesecu trudnoće i krećem ipak da još jednom proverim. A ona... mrtva-'ladna stoji naslonjena na Juga koga je neko od pandura sklonio malo u stranu i čeka. Kaže... „Pa gde si... 'oćemo li već ići odavde, jebote? Stojim ovde k'o bandera... niko me ne ferma ni 2 posto“. Eh... šta ti je žensko. Pored svih sranja u saobraćaju, kao i pokušaja upada šiptarske irendetističke grupe na našu teritoriju, koja je krajnjom požrtvovanošću i hrabrom akcijom policije uspešno odbranjena, ona bi još da je neko zabavlja? Rekao sam... „Pa jel' da pitam pandure da ti odigraju nešto iz repertoara „Krejzi horsa“? Stoj tu i ne mrdaj... idem da završim izjavu i idemo odavde... ako je ovo jadniče od Juga uopšte sposobno da se samo kreće?“. Cokcući ustima reče; „Sposobno je... probala sam... ide, ali jedva. Zadnja svetla su polupana a i nabijen nam je lim na točkove. U stvari, uništen nam je ceo zadnji kraj“. „Ma dovući ćemo se do kuće nekako“. I dovukli smo se. S tim što smo pre toga ipak otišli kod ortaka na kafu, gde smo i krenuli pre nego što nas je snašlo svo to sranje. Auto jeste slupan, ali... obećanje je obećanje. Otišao sam ponovo do onog jadnika i njegovih drugara koji su se sada savim utišali. Kukali su mi da su niko i ništa, da ih svi izbegavaju i da ih niko ne posmatra kao ljude... što i nije bilo daleko od istine. Dosta otupelo i već odsutno i umorno,  procedio sam... „Ma džaba priča ljudi... 'ajmo odavde... gotovo je“.







недеља, 04. јануар 2015.

Srpsko-albanski sudar na Bulevaru 1. deo


            Kasna jesen 1996. Beogradom i Novim Sadom šetaju studenti i večiti nesvršeni studenti. Dobro... i ja sam šetao. Dok sam šetao. Posle sam prestao. A u pauzi između šetnji se ponešto i uradilo. Kilavo, ali... A i odmaralo se, išlo se u posete ljudima, družilo se... Jebiga, tada tek da se pojavio Vindovs 95, a internet je radio sporije od crva koji je namerio da pređe ulicu i to uzduž, pa nismo kao sada blejali u ove monitore kao krava kroz vrata štale. DOS je kod starih kompjuteraša još uvek bio zakon, Vidovita Vanga je umrla u avgustu te godine pa nismo imali sigurne informacije šta će se sve desiti u sledećih 20-30 godina, a dinar se stabilizovao na sigurnih 3,60 za marku što je potrajalo još dugo. Moja žena i ja smo čekali prinovu. Ta prinova sada ima skoro 18 godina i zajebava nas više nego ikada do sada. Tada nije mogla. Mlatarala je malo po ženinom stomaku, ali ne puno. Još tada je bilo jasno da će biti lenja i razmažena. No... i pored njenih retkih trzaja u stomaku, mi smo živeli prilično normalno. Mislim... teško da bi se to moglo nazvati „drugo stanje“ jer smo išli gde god smo stigli, i radili šta smo stigli. Pa čak i na demonstracije, iliti protestne šetnje. Dobro... ova moja se malo prenemagala, ali... ništa posebno. U stvari, ništa više nego što se inače prenemaže. Sve do danas. I tako smo jedno veče, kao u priči, krenuli kod prijatelja... u stvari kod ortaka s kojim sam godinu dana ranije započeo ortakluk koji traje do danas. Do kada će... videćemo. Od raznih trasa koje vode od Avijacije do Limana II, ja sam izabrao Bulevar Oslobođenja koji se tada zvao, kao što i dolikuje, Bulevar 23. oktobra, po sećanju na dan kada je oslobođen Novi Sad. Od Nemaca, naravno. A oslobodili su ga partizani. Dobro... i Rusi. Ne moram baš sve u sitna crevca...


            Opušteno vozeći našu ljutu žutu mašinu, kojoj je u saobraćajnoj zvanično pisalo „Jugo 45“, stao sam na semaforu gde se Bulevar ukršta sa Futoškom i Jevrejskom ulicom. Kasno popodne, novembarske duge noći su već bacile svoju senku na nas. I pored trudne žene, ja pušim u kolima?! Zamislite kakva su to vremena bila za nas muškarce. Danas bi me istražni sudija odmah pritvorio na mesec dana... dok traje istraga... a posle... pa, bar 6 meseci mardelja. Naravno uz oduzimanje i žene i deteta. Ma, za ženu već tada ne bi bio problem, ali dete... Opušteno pušeći Malboro video sam u retrovizoru kako je jedna trokolica prepuna nameštaja od kog se vozač nije video stala iza mene. Nije ni morao da se vidi... svi smo znali ko vozi motorne trokolice i to obično stojećki jer su tovarili uvek toliko da drugačije nisu mogli da vide kuda voze. Nikada omiljeni Šiptari. Tako je kako je. Tako je bilo onda a tako je i danas... da se ne lažemo. I taman je ova moja zaustila da priča nešto o budućem vaspitanju našeg prvenca... ili prvenke... ne znam šta bi bilo gramatčki ispravnije jer nikada nisam do kraja naučio taj deo srpskog jezika, kada je odjednom nešto tako puklo da sam mislio da je pala minobacačka granata... po sećanju s ratišta. U deliću sekunde osetili smo jak udarac sa zadnje strane kao i nagli trzaj koji je pogurao napred našeg Jugića-mezimca. U isto vreme delovi nameštaja su proletali pored nas kao meteori pored „Enterprajza“, samo u istom smeru... za razliku od scena u „Zvezdanim stazama“. Cigareta mi je ispala na pod i kao da sam sekundu ili dve... dobro... možda i tri-četiri, bio potpuno dezorijentisan. A onda je nastala mukla tišina. Kao posle bitke. Malo sam otresao glavom kao da se negde na dvorištu umivam hladnom vodom sa česme, i seo usparavno na sedištu. Pitam ovu moju... „Šta bi, jebote?“... a onda vidim da je ona odsutna kao da je pobegla s časa. Kada sam video da sam s kolima duboko u raskrsnici, iako je još uvek bilo crveno svetlo, shvatio sam. Neko me je momački zveknuo s guza. 


            Bio je to onaj Šiptar s trokolicom. Ali... „kako može da me zvekne kad je stao?“, pitao sam se dok sam polako izlazio iz kola da najzad sagledam celu situaciju. Gradski autobus koji je iz Jevrejske išao pravo na moj levi bok je stao i uključio sva četiri žmigavca. Video čovek šta se događa pa je odustao od „prava“ da me očetka s leve strane i oduva k'o prdež perce. Nakon njega svi su stali... ceo saobraćaj i u raskrsnici i u ulicama koje se ukrštaju. Polako, i drugi ljudi počinju da izlaze iz kola. A ja sam već zabezeknuto posmatrao dosta jezivu sliku pred sobom. Trokolica duboko zabijena u mog Jugića, svuda okolo delovi fioka, ormana i regala a tovarni deo trokolice prazan kao da su je najurednije istovarili. Desetak metara iza trokolice stajao je „Daevu Neksia“... što je korejska verzija Opela Kadet koji se tada tek pojavo u Srbiji. Na haubi leži čovek. Ne pušta ni najmanji glas. Na sedištu trokolice nema nikoga. Ceo zadnji deo trokolice je smrskan i sedište se u stvari samo nazire. Krećem ka Daevuu iza nas iako iz njega niko ne izlazi. Prilazim čoveku koji uzduž leži na haubi a srce mi već ubrzano lupa jer pretpostavljam da neću videti lep prizor. Konačno sam shvatio... čovek koji je vozio Daevu je udario u trokolicu otpozadi i sve nas „ugurao“ duboko u raskrsnicu dok je sam Daevu ostao u svojoj traci, otprilike tamo gde smo mi stajali pre udarca. „Kako nisam čuo kočnice?“... pitam se u momentu... I odmah i odgovaram samom sebi... “Jebote... ovaj nije ni kočio... u punoj brzini se zakucao u trokolicu i tek onda stao“. Sve sam to izvrteo u glavi dok nisam došao do Daevua i čoveka koji je bio na haubi. Niko drugi od prolaznika i ljudi sa pešačkih prelaza ne prilazi ni meni ni čoveku na haubi. Dobro... prelomio sam... moram ga podići, pa šta bude. Podigao sam ga držeći ga za ruke i on je za divno čudo iz ležećeg položaja vrlo lako prešao u sedeći položaj na haubi. Pogledao sam dole i video da su mu noge potpuno upale kroz masku u hladnjak Daevua. Trepćući vrlo brzo, polako je prozborio... „Maljo me bolji na gljava gore“.