Странице

_____________________UMIŠLjENA RAZMIŠLjANjA JEDNOG ZAMIŠLjENOG NAMĆORA___________________

недеља, 24. мај 2015.

Stimulansi za one stvari


            Nobelove nagrade su do sada dobili i Kurta i Murta... foliranti, generali, ministri, predsednici... nema ko nije. A dodeljuje se za nauku i... mir?! Pre desetak godina zamalo da je dobije i drug Vesli Klark... za mir, naravno. A za čega bi drugo? Ko određuje ko će da je dobije? Komisija. Ko je u komisiji?... a jebem li ga... po meni, sve neki sumnjivi likovi i to već godinama. Jer... toliko epohalnih stvari je otkriveno u poslednjih 25 godina a niko od izumitelja nije bio ni spomenut a kamoli nominovan za Nobela. Recimo... toalet-papir sa Sudokuom na sebi, pa pakovanje šnicli za roštilj a u pakovanju i konzerva piva, pa onda naočare za sečenje luka, varjače koje su istovremeno i palice za bubnjeve, providna daska za WC šolju, kaiš za pantalone sa cantimetrom na sebi i svakako štap za pravljenje selfija... i ništa od toga niko nije uzeo ni u razmatranje. Tužno. Pa onda medicina... Medicina je otkrila... ili napravila... nisam siguran... toliko novih bolesti za koje tek treba da se otkrije lek da su ti drugovi iz komisije mogli nekom od tih medicinara da bace bar po neku kosku od nagrade. Ali nije medicina otkrila samo nove bolesti. Otkrila je i jedan lek. Ne lek... to je lekčina! Epohalno, univerzumsko-svetsko otkriće naše galaksije sa kojim ništa od svih Nobela ne može da se meri. Čudo nad čudima za koje niko nije mogao ni da sanja da će ikada biti otkriveno. Posebno mi muškarci. Vijagra. A odmah iz nju i Cijalis, Levitra i naravno... Kamagra. Ma u stvari sve što diže, drži, podupire i učvršćuje.


            Mislite da se zajebavam? Ni najmanje. To čudo je unelo više samopouzdanja muškarcima nego sve dosadašnje narodne umotvorine, vezane za tu oblast, i to na kvadrat. Od mladića, preko nas, sredNjovečnih, pa sve do ovih starijih. U stvari... da li ja spadam u sredNjovečne ili starije? Moraću da pitam ženu. Ili onaj njihov sabor štrikerki... one to bolje znaju. Znaju da ocene čoveka an-pasanT. Za sekundu. Ali... nije ni važno u koju ja grupu spadam... važno je da to čudo medicine deluje na sve grupe. Dobro... nama... recimo starijima... treba nešto više a ovim mlađima nešto manje... ali radi. Diže. 'Ajd što diže, al' što drži... k'o drška od lopate. K'o rasparene nun-čake... bez lanca... a i koji će ti lanac?! Od ništavila do gromade za sat... sat i po. Od pokunjenog i snuždenog jadnička do moćnog galebana za isto toliko. Toliko vremena, mislim. Milionima je preokrenulo život. Doduše, kada kupuju, onda uvek uzimaju za... drugara, burazera, kuma... ili poznanika... nikad za sebe, ali... kao da je to važno... Važno je da ljudi delju k'o drvoseče. Skoro pa kao šoferčine. Dobro... šoferčina je ipak status koji je teško dostižan, ali ako ovako nastave da razvijaju te stvarčice, stiće će i nas. Mislim, šofere. A kažu da je počelo tako što su tražili lek za poboljšanje periferne cirkulacije. I onda slučajno dobili ovo. Ma jebeš perifernu cirjkulaciju i 'ladna stopala... koga boli uvo za to kad ima ovo. Doduše, izgleda da deluje i na perifernu cirkulaciju jer se „korisnicima“ obično zacrvene uši, ali... ko gleda u uši ako ima u nešto drugo da gleda? Nešto... mnogo značajnije.

 
            I opet ćete misliti da se zajebavam. Ne, stvarno se ne zajebavam. To je opako dobro otkriće. Da je postojalo ranije spaslo bi se 70% rastavljenih brakova. A ko zna koliko novih veza bi bilo započeto? Može svako da priča kako to pravom muškarcu nije potrebno... mora da radi prirodna dizalica... Mogu žene da se razočaravuju koliko hoće... kao... ne pali se na mene... pali ga Kamagra... Sve su to priče. Činjenica je da njime upravlja glava a glava je najglupaviji deo tela i lako može da zajebe stvar. Trema, umor, strah, sujeta... Šta god od toga poraste on počinje da pada, a... muškarac ne može da odglumi... ne može da isfolira... Sve je, što bi rekli ovim savremenim rečnikom, vrlo transparentno. A, uz ove „dodatke“ možeš potpuno da isključiš taj zabrinuti deo mozga i da se potpuno prepustiš suštini. Zašto bi nešto radio u grču i napeto kada može lagano i opušteno... pa ko duže izdrži. Svako ko misli da nisam u pravu neka dođe... daću mu jednu da proba, sabere utiske, i onda mi ih prepriča svojim rečima. Što se žena tiče... može i manja demonstracija... i degustacija... diskrecija je zagarantovana. Jedino... molio bih ove starije od 40 da se ne javljaju za degustaciju kod mene... Neka nađu testera. Uspeh je zagarantovan. Ako baš bude reklamacija... pa dobro... moraću onda ja. Što se mora, mora se. U svakom slučaju, probajte... Tvrdim... Najveći izum u istoriji. I nemoj da me pljuju ovi što nisu probali. Prvo proba pa onda kritika. Pošteno, zar ne? Eh, da... zajebite one Afričke šljive i ostalo začinsko bilje... To je kao bezalkoholno pivo... ili... pornić na radiju.



недеља, 10. мај 2015.

Švercerski


            Jedan poznanik, drugar mog ortaka, je još pre tridesetak godina napravio vizit-karte, na kojima je stajalo „Diplomirani švercer“, što tada nije bila baš bezazlena stvar. Čovek je godinama tražio proizvod dovoljno mali da može da se prošvercuje veliki broj komada i dovoljno skup da se na njemu može zaraditi dosta. San svakog švercera... zar ne. Dok nije stigao do toga, švercovao je sve i svašta. Krpice iz Turske... ili iz Singapura, kaiševe, bižuteriju, pa čak, jedno vreme, feferone u teglicama... i to iz Turske. A onda je jednog dana „uhvatio“ pravu stvar. Turpije, odnosno burgije za zubare, koji su tih godina tek počinjali sa privatnom praksom. Našao je na Tajvanu odličan izvor i sjajnu cenu. Burgije su bile dovoljno male da se moglo u jednom odlasku preneti i po par hiljada komada. Razlika u ceni... bar 3:1. Idealna stvar. Bar tako je on mislio. Zubari to troše kao čačkalice, nabavna cena je dobra, roba nije velika... bilo je i neke „šeme“ na carini na aerodromu u Beogradu... Sve u svemu, idealan i profitabilan posao koji je obećavao lepu budućnost. Već u prvoj turi je doneo par hiljada komada i veoma brzo ih „utopio“ gomili novosadskih i beogradskih zubara. Sve je ukazivalo na to da je na pomolu lep biznis. Dva-tri meseca kasnije, počinje da zove sve zubare kojima je prodao burgije da bi saznao koliko im treba u sledećoj turi. E... tu je naišao na ono „ali“. Našim zubarima, tada, to nije bila baš potrošna roba. Oni su sterilizacijom burgija jednu istu burgiju koristili sve dok se ne istupi i postane neupotrebljiva. To je značilo da sledeće narudžbine neće biti bar... 2 godine. I opet se srušio švercerski san. Ono što se ne može prodavati stalno nije prava stvar. Jer... šta da radiš dok zubari ne istupe svoje burgije. Ubio ga je prvi član nepisanog švercerskog pravilnika... ako nema kontinuiteta - nema posla


            Upravo zato je poznata stvar da šverceri promene toliko vrsta robe koju šveraju u toku te vrste biznisa, da se sa njihovim asortimanom ne mogu porediti ni zalihe robnih rezervi. Jedan naš drugi prijatelj je još davno i zvanično postao „diplomirani švercer“ iako mu nikada nije palo na pamet da pravi vizit-karte. Nije imao ni potrebe... Zna ga ceo južno-bački okrug. Kome god šta zatreba... eto ih kod njega. Šta je predmet njegovog interesovanja?... Prosto rečeno - sve . Kosačice, televizori, frižideri, telefoni, veš mašine, agregati, grejalice, monitori, sir, salame, ćuretina... Sve. Zemlja „uvoza“... - Mađarska. I mada se čini da nema toliko stvari koje možeš da švercuješ... to je varka. Uvek ima i postoji gomila stvari koja je u jednoj državi povoljnija i na kojoj se može lepo zaraditi. Naravno, uz rizik. Rizik je sastavni deo švercerskog posla. Nekad čak imam utisak da oni u tom osećaju adrenalinskog straha na granici pomalo i uživaju. Jer, i pored toga što većina njih ima neke svoje „šeme sa carinom“, uvek postoji velika mogućnost da će se nešto iskomplikovati i stvar krenuti po zlu... nema tvog carinika trenutno a ti si na redu, vanredna kontrola iz carinske centrale, prijava od strane ljubomornog komšije, tvog carinika su namerno sklonili jer ste provaljeni... Nikada ne znaš šta te čeka, jer granica je uvek bila granica. Zato se valjda tako i zove.


            A šta je zapravo šverc? Mislim na ovaj bezazleni... sa stvarima koje sam već nabrojao. Nikako na šverc narkotika, oružja ili, što je najgore, ljudi... To i nije šverc... To je krijumčarenje i opasna rabota i za to se dobijaju ozbiljne zatvorske kazne. Što je i normalno. Nije isto švercovati 3 LCD televizora ili 20 kila kokaina. Iako su televizori uvek vidljiviji od kokaina... bar na prvi pogled. Šverc je oduvek bio način da ljudi zarade novac od koga, u 95% slučajeva, samo žive malo bolje nego da se njime ne bave. S druge strane, niko švercerima ne može da ospori sposobnost, visprenost, snalažljivost i sve ono što gomila drugih ljudi nema kao karakternu osobinu. I zato su često predmet osude ogromnog broja ljudi iako, po pravilu, niko od tih ljudi nije probao da preko granice prošvercuje ni par gaća čija je vrednost 2 evra. Ali šverc smatraju jednim od najvećih krivaca za krizu koja kod nas traje od... pa... otprilike od 1918. ... sa manjim prekidima. Kao što sam već rekao... pod švercom ne smatram prolaz čitavih kamiona cigareta, goriva, narkotika, alkohola, ljudi... to je krijumčarenje i to sigurno spada u stvari koje urušavaju državu. Ali... nekoliko televizora na kojima ćeš ukupno uzeti 200 evra? Nekoliko mobilnih telefona sa sličnom zaradom? Par kosačica za travu? Smešno. Jasno je da se granice ne mogu sasvim izbrisati, ali bi je za ovakve mini-švercere zaista trebalo ukloniti. Mada... onda bi sve pomalo izgubilo draž i više to ne bi bio šverc nego običan transport. Nego... ima li neko ideju šta bi mogli da šveramo iz Srbije u EU, ili obrnuto... Na čemu može da se uzme neka lova... ne mora biti velika... samo da je redovna.



недеља, 03. мај 2015.

Gastarbajterski


            Jedan moj poznanik, mnogo mlađi od mene, je nedavno odlučio da više neće da se zajebava u ovoj vukojebini od države i da kao sjajan elektroničar, specijalizovan za mobilne telefone, proba da bude ono što su bili naši stričevi, ujaci, pradede, čukundede... gastarbajter, pečalbar, radnik na privremenom radu u inostranstvu. A možda i ne samo na privremenom... zašto ne i stalnom? Zašto se vraćati ovde posle nekog vremena? Zašto da svog klinca, koji ima 3 godine, osudi na tako tešku i praktično doživotni kaznu života u ovoj usranoj zemlji u kojoj uspevaju nepismeni, primitivni i ljigavi poltroni i dupepresvlake a tonu pametni, obrazovani i ozbiljni? U kojoj samo traže a ništa ne daju. U kojoj samo lažu i prikazuju potemkinova sela a ne stvaraju ništa ni materijalno ni duhovno. U kojoj su upropastili sve što je moguće upropastiti i uništiti i u kojoj su zatrli svaki tračak nade da se više ikada, sa bilo kim na vlasti, ovde može živeti iole normalan život. Čemu povratak na ovo smetlište?... Nostalgija? Pa... moguće je da nekoga i trese... ali čim kroči nazad u ovu baruštinu bez imalo kiseonika, toliko neophodnog za život, i čim počne da vozi po našem autoputu imajući osećaj da se vozi u gliseru koji poskakuje po talasima, nestaće mu taj osećaj... ubeđen sam. 
 


            Pre par dana kada smo se zajedno vraćali iz Minhena, on na svega 3 dana prvomajskih praznika, a ja... hmmm... ja mogu do kada hoću... ili... tako već nekako, a ni sam ne znam kako... rekao mi je da je onog dana kada je pre skoro mesec dana kada je izašao iz busa na minhenskoj autobuskoj stanici doživeo pravi mali nervni slom.... „Gde sam to ja?... šta tražim među gomilom ovih ljudi koje ništa ne razumem?... kako ću naći stan?... kako ću naći mesto gde treba da počnem da radim?... imaju li u tom stanu čistu posteljinu?... da li bar malo miriše kao moja kod kuće?... gde prvo da krenem?“... Seo je na prvu klupu u nekom parkiću i zagledao se u daljinu. Bez obzira na to prema kojoj strani sveta je tada bio okrenut on je bio ubeđen da gleda na jugoistok... Pravo ka Novom Sadu. I dok sam gledao u kao crveno, dugačko, trepćuće, novogodišnje led crevo za jelku, na čega je izgledala beskrajna kolona automobila ispred mene, koja se spuštala u blagu dolinu u kojoj se autoput od Minhena do Degendorfa utapa u autoput A-3, koji negde sa hladnog severa ide ka toplijem jugu, probao sam da zamislim taj osećaj. Osećaj kada si stigao negde gde treba da ostaneš a nije ti se ni kretalo odande odakle si pošao. Meni je ipak bilo lakše... ja sam otprilike u isto vreme seo u kola i krenuo ka najrazvijenoj oblasti Evrope sa nekim zamislima šta bih i s kim bih mogao da sarađujem...  i umesto hladne autobuske stanice, stigao sam kod dugogodišnjih prijatelja gde me je čekalo pečenje, vino, smeh i podsećanje na neke dane iz mladosti. Mnogo drugačiji dolazak u Nemačku od njegovog... zar ne? Ali i pored toga, i ja sam znao da sam u suštini običan gastarbajter.



            Zašto otići u Nemačku... po mogućnosti u njen najrazvijeniji, južni deo? Da bi radili mnogo više nego što ovde radimo? Da bi plaćali skuplje nego što ovde plaćamo? Da bi spavali manje nego što ovde spavamo? Da bi bili manje  sa decom nego što ovde budemo? Da bi imali manje slobodnog vremena nego što ovde imamo? Da bi se manje družili sa ljudima nego što se ovde družimo? Ili... možda zato što... ćemo biti plaćeni onoliko koliko zaslužujemo. Zato što ćemo živeti u državi koja će brinuti o nama kada se razbolimo. Zato što ćemo živeti u državi koja će brinuti o našoj deci. U državi u kojoj će njihovo školovanje imati smisao. U državi u kojoj i mi i oni možemo da planiramo bar deo budućnosti. U državi u kojoj stoji stotine nezaključanih biciklova ispred železničke stanice, a da niko ne zna čiji su niti ih interesuje. U državi koja proizvodi najbolje automobile na svetu, najbolje kućne aparate na svetu, najbolju čokoladu, najbolje posuđe, najbolji escajg i najbolji toalet papir? U državi u kojoj je skoro sve najbolje na svetu. Treba odlučiti... ili jedno ili drugo... Sve ne može. Ne može takav standard uz našu zajebanciju. Ne može takvo zdravstvo uz naš lopovluk. Ne može takva budućnost uz našu beskrajnu malodušnost, lenjost i pesimizam. Uz naše ljubomore, kukavičluk, zavist, ksenofobiju i tvrdoglavost. Ne verujemo nikome, ne volimo nikoga, ne radujemo se ničemu, ne živimo ni za koga. Mi smo već odavno mrtva nacija, samo... samo nam to još nisu javili.