Novosadski komšija

            Već dugi niz godina, a moja generacija još od rane mladosti, ima u komšiluku čoveka koga ogroman broj ljudi smatra pravim genijem stihova, a samo jedan mali broj mu ne prišiva baš lepe epitete. Komšija?... Pa... komšija si na pijaci i to bilo kojoj u gradu, marketu ma gde da se nalazi, buregdžinici ili pekari, frizeraju i svugde gde se sreću „komšije“ iz celog grada. Zato sam i ja napisao da nam je komšija.... iako nikada nisam živeo blizu dela grada u kome on živi, i mada sumnjam da je to bilo kome važno. Ne znam ni sam kako, ali pre nekoliko dana sam, slučajno misleći na njega, pustio pesmu koju dugo nisam čuo... na računaru.... onako bez veze. Slušajući stihove te pesme koju je napisao pre čak 30 godina, mnogo, mnogo pre ovog društva što liči na kapitalizam a u kome se batrgamo k’o Bandar kad ga otreseš od obalu jer si mu jedva izvadio udicu iz usta. Još u ono vreme kada je i posle Tita bio Tito i kada nas nisu morile nikakve velike brige. I tek sada sam shvatio koliko je, ili video unapred, ili i tada video ono što niko drugi nije. Možda neki i jesu, ali nisu rekli... Ne naglo, selajčki i primitivno, nego onako... lagano provučeno kroz pesmu, i to pitku... pevljivu.... koja može da se odzviždi. Iako pripadam generaciji koja je odrasla uz rok muziku, sa kojom on baš i nije imao nekih dodirnih tačaka, mi smo ga, uz veoma mali broj izuzetaka, smatrali ne samo ravnopravnim tadašnjem rok i pop miljeu već i pomalo iznad svih njih. Bio je i ostao nešto posebno.... sa malim padovima i velikim usponima.... nekad samo na trenutak dosadan, ali već sledeći put bravurozan, genijalan, simpatičan, lucidan, diskretno direktan, blago namćorast, pametno duhovit, pomalo uvijen i jako emotivan. Iz njegovih stihova mirišu pomešani mirisi nostalgije, sete, memle iz starih vojvođanskih kuća - nabijača, zapaljene suve palacke, ustajalost iz starih teških ormana od orahovine, blago pomućena svežina sa starih visokih kreveta sa nebrojenim prekrivačima iz soba koje stoje netaknute već... decenijama. Mirišu i sve mane, ljubavi, mržnje, sujete i surovosti ovih krajeva koji su nekada bili jedna, bar mi se čini, srećna zemlja.

            Slušajući pesmu u kojoj je životinjski svet mutnih reka u potpunosti izjednačio sa ljudskim, još jednom sam samog sebe uhvatio da taj čovek kao da govori umesto mene... ili nas.... samo da ima neograničenu moć upravljanja rečima. Ja je nemam. Bar takvu ne. Niko ih ne može složiti u idealan red bolje od njega. Od svake reči mogla bi se napisati cela pesma, a od svakog stiha knjiga... poezije ili... manja novela... svejedno je. A njegova cela pesma? Cela pesma je kao jedan veliki roman, ili... fenomenalan film. Dugačak, ali interesantan, bez ijedne scene viška, od koga se usediš, ali ga i dalje netremice gledaš.. Film o celom jednom životu.. Kao Bertolučijev „Dvadeseti vek“, ili.... ma, glupo je da filmove upoređujem s tim. Zameriće mi neko. I jasno je svakome da se takav rodiš. Ne uči se to ni u jednoj školi, niti će takva škola biti ikada napravljena. To je dar od Boga koji je on nesebično podelio s nama. Da, znam.... znam da će mnogi reći da baš i nije neki prijatelj, da mu žena švrlja i vrlja, da je sebičan, da baš i nije dobronameran kada je Novi Sad u pitanju, da su njegova deca iskoristila očevo ime.... i još više prezime, da ovde laje na druge a tamo na nas.... reći će. Ali.... i da je sve to tačno, mada, iskreno, mislim da je sve po malo preterano, kakve to ima veze sa onim što on najbolje radi.... piše pesme? Probao sam tekstove njegovih pesama da čitam kao poeziju.... na „suvo“.... bez muzike, i dobio brdo pesama na kojima bi mu zavideli veliki srpski pesnici od prve polovine devetnaestog veka pa do danas. Čak i oni savremeni.... kao Miroslav Mika Antić, ako je on savremeni pesnik jer, na žalost, nije među živima već više od 27 godina, bi verovatno bili po malo ljubomorni na stihove napisane rukom našeg „komšije“. Doduše.... i Mika nam je bio komšija.... i to u pravom smislu te reči.

            Da li ne vidimo, ili nećemo da vidimo, da su napolju, a napolju je sve što je izvan ove osakaćene zemlje, ljudi poput njega prave mega zvezde. Nose sunčane naočare i u deset uveče, pokušavaju da, kao, izbegavaju novinare, prave skandale kojima navrću medije na sebe, u retkim intervjuima uvek kažu nešto zbog čega posle svi toroču još par meseci, voze skupa kola, paparace izbegavaju ustvari nadajući se da će što duže biti meta njihovih objektiva i uopšte uzev.... prave su „zvezde“. Dobro.... i kod nas je „takvih“ sve više, ali.... ne možemo promeniti sve budale ovog sveta. Naš komšija živi u ulici Jovana Cvijića, kroz koju prolazim i ne obraćajući pažnju da li je komšija tu ili nije, ne zanima me koji auto vozi.... ni on ni žena ni deca, nikada ne vidim ni novinare ni paparace (ko li je samo smislio tu reč) ispred njegove kuće, ponekada ga vidim negde u gradu i uvek skoro da mu se javim sa „zdra’o Đole“ .... pa komšija je jebote, nikada nisam imao želju da „poznajem Đoleta lično.... dolazio je kod mene kući gomilu puta“.... i uopšte uzev, stvarno je običan novosadski komšija koji ne živi u mojoj ulici.... nego pedesetak ulica dalje. I još uvek ne shvatam zašto je i čime navukao na sebe mržnju tolikih ljudi? „Dođoši“ ga mrze jer je „mJeštan’“, Novosađani jer je „kvaran“, muškarčine jer je njanja, sirotinja jer ima para, bogati jer nema dovoljno para, muzičari jer je bolji, žene jer živi s „onom oštrokonđom“, a ovi novi klinci jer „drombulja neke bezvezne baladice“. Svi su našli razlog. Upoređuju ga sa Oliverom Dragojevićem, Džibonijem,  Goranom Karanom.... Vladom Georgijevim.... A malo ko hoće da prizna da on uopšte nije za poređenje, da je jedinstven, da piše najlepše stihove, da jednostavnom muzikom pogađa pravo u grudi, da dok slušaš njegove pesme uvek imaš osećaj kao da si popio koju, da ga izvan ove bivše zemlje ne razumeju ali da ga mi savršeno razumemo i da kako god da se osećaš njegova pesma ti nikada neće zasmetati. Ja priznajem. Priznajem, i priznajem još mnogo toga što nisam ni znao ni mogao da napišem. Neće vam ni trebati.... znate sve.... Pustite „Miholjsko leto“, uživajte i.... poželite komšiji dobro zdravlje i bistru glavu.... nije on još završio svoje.