Svi naši strahovi

            Čitajući post jedne blog drugarice iz komšiluka, a pod komšilukom mislim na ceo Novi Sad, koja je pisala o našim strahovima, počeo sam i ja da razmišljam o svemu što me je plašilo nekad kao i o onome što me plaši sada. Odmah sam shvatio da je ono što me plašilo nekada, dok sam bio dete, sada potpuno smešno. Doduše, ja se nisam plašio mraka, već nekih raznoraznih bića i spodoba koje sam video... šta mislite gde... na televiziji, naravno. Jedna od prvih stvari je bilo „Biće iz crne lagune“ po kome je, pretpostavljate, i film dobio ime. Ta nepoznata organska tvorevina, sada nakon svih ovih kompjuterskih igrarija u novijim filmovima, izgleda kao da su je deca, i to moja, napravila za jedan veliki odmor... ali onda.... govno mi se smrzavalo još na početku debelog creva pri samoj pomisli na to, pa makar to bilo i u sred letnjeg popodneva a o noći da ne pričam. A onda je došla famozna „Leptirica“ i to iz domaće produkcije. Možda jeste naša, ali je meni bila kao da su je napravili svi filmski studiji sveta koji se bave horor filmovima. Tada nisam znao da je rađena po pripoveci Milovana Glišića.... a i da jesam ne bih bio ništa mirniji zbog toga. Taj TV film je u sebi sublimirao sve strašne priče koje smo od starijih čuli u našem, do tada veoma kratkom životu, o raznim karakondžulama, vampirima, vukodlacima i ostalim spodobama. Snimljen je 1973. a emitovan 1976. Imao sam dvanaest godina a pamtim ga sve do danas, što znači još tri moja dotadašnja života. Toliko mi je i preseo. Svakog leta kada se posle mora ode kod babe i dede.... dobro, i stričeva, ujaka, tetaka, strina, teča i ostale familije... i kada padne noć.... a ne znam jel’ znate kako izgleda noć na selu.... to nije noć, to je crni čaršav omotan oko tebe iz koga jedino što vidiš jesu zvezde kojih na nebu ima bar pet puta više nego obično.... ali ti one ne pomažu. I kada kreneš nekim seoskim putem, i sopstveni koraci te plaše više nego da je već nešto iskočilo iz žbunja i počelo da te cepa kao krmača masnu krpu. Čak misliš da je to i bolje.... da prekratiš sebi muke. A kada vidiš svetla od nekih kola koja su zalutala tuda, obraduješ se više nego da si video ćaleta naoružanog sa par automatskih pušaka i dve - tri „zolje“, kojima će da razjebe u sitne parčiće to što te prati, a ti ćeš mu posle toga potrčati u zagrljaj kao prema Švarcenegeru. Šta ti je dete?!

            U mladosti nije bilo puno novina.... i dalje smo se sećali Leptirice. Taj Đorđe Kadijević je bio mnogo zajeban lik kada su horori u pitanju. Mislim da bi i Džon Karpenter napravio brdo boljih filmova, ako oni uopšte mogu biti dobri, da je njega zvao da mu bude bar asistent, ako ne čak i scenarista i režiser. Sve one „Magle“, „Petkovi 13.“, i „Noći veštica“ su bile urnebesne komedije za ovo naše čudo od filma. Možda zato što je u većini od njih igrala Džejmi Li Kertis.... pa smo imali malu satisfakciju. Doduše ona je svoje prirodne lepote nagurala na maksimum malo kasnije.... recimo u „Istinitim lažima“.... S njom, to je veoma „uzbudljiv“ film. Nego, da se vratimo na strahove.... ako nastavim o Džejmi počeće da mi se sviđa i sopstvena žena što je za nas muškarce u dvadeset petim godinama braka nemoguća stvar. Valjda zato i volimo porniće. I sa mlađima i sa MILF damama.... to su vam dame srednjih godina.... samo.... mlađim i lepšim srednjim godinama nego ove ovde kod nas. Kao što sam i rekao u mladosti nije bilo nekih strašnih momenata koji bi nam zagorčali život.... sem jednog.... bar za mene. Ne znam kome je i kako jedne noći palo na pamet da prizivamo duhove. Znate... ono.... krug, čaša, prst na čaši i sve ostalo kao u pesmi „Atomskogskloništa“. I delovalo je kao dobro zezanje... tada. A posle.... Svi smo počeli da imamo gadne noćne more, neki su i mesečarili, izgledali izgubljeno.... bili smo k’o sluđeni više od mesec dana nakon toga. Naravno nikada nam više nije palo na pamet da to radimo.... ne znam da li smo to više ikada i spominjali. Dobro smo se usrali. Tek kasnije sam od nekoliko sveštenika i monaha čuo da to nije baš pametna stvar i da preporučuju svakome da to obiđu u što širem luku. Džabe... mi nismo zaobišli nego... u klin. Eh, mladosti, uvek prerano dolaziš....

            A još kasnije, naravno, došao je onaj jebeni rat u kome smo skoro svi učestvovali a koji nam je urezao duboku grafičku matricu u mozak koja je teško bledela i posle hiljade i hiljade otisaka. Svi su kao originalni - prvi. I ne blede ni danas. Posebno.... bio sam pre neki dan u Vukovaru.... poslom.... kud sam i išao, jebem ti.... Ko nije čuo minobacačku granatu kako zviždi dok pada.... ma.... i bolje... nije ništa ni propustio. Gomila pijanih ludaka naoružanih do zuba se igra rata, predvođena rezervnim oficirima koji o ratu znaju koliko i ja o štrikanju.... ma serem.... ja o štrikanju znam više.... učila me žena.... mislim, tražila je da snimam kamerom neke njene klot-frkete, da bi to stavila na Ju-Tjub, pa sam nešto i zapamtio. Ovi o komandovanju sigurno nisu ništa. U isto vreme, Novim Sadom i Beogradom gomila aktivnih oficira šeta u svečanim uniformama.... nisu se udostojili čak ni čizme da obuju, nataknem ih na.... Ma jebeš sranje. Samo kada je prošlo. Bar da je. Ali nije! To nam je posle napravilo najgore strahove.... i racionalne i iracionalne.... strahove i od smrti, i od bolesti.... i od života. Šetajuće hipnotisane hipohondre koji neće to sami sebi da priznaju. Dok jednog dana ne puknu k’o lubenica.... a lubenicu još niko nije ponovo sastavio. I onda.... Deliš život na onaj pre toga i onaj posle toga. To je neka apsolutna nula od koje kreću dve linije na dve strane. Ali ne u beskonačnost kako smo to učili. Život nije matematika. Mi smo to shvatili pa nas brine gde se ta linija u životu prekida i koliko nam je još preostalo do te tačke gde se seče sa nekom pravom.... linijom, naravno. Na sve to ova govna od političara nam je nasula so na ranu i to u kilama, pa ne da peče nego izjeda do kosti. I njih nataknem sve.... I leve i desne i srednje i prednje i republikance i monarhiste i demokrate i autokrate i žute i zelene i plave i pacifiste i crvene i bele i poštene i lopove i .... Jebiga.... i od njih me je strah. Prezirem ih a strah me je. Strah za sebe, strah za decu.... čak i za ženu.... dobro, za nju me najmanje strah jer ona može da preživi i udar komete veličine Srbije. Ali ipak me je strah. Neki lagani, podmukli, tupi, neodređeni strah. Skoro stalno. Valjda zato što sam živ.