Dan oslobođnja ili...

           Nešto vijam ovih dana po bankama... pos'o je u pitanju... ako to još postoji u ovoj državi a da nije državni. I svima se nešto najavim za ponedeljak, jedanaesti novembar, a oni odgovaraju potvdrno da bi me malo kasnije nazvali sa konstatcijom; „ne može u ponedeljak... praznik je, ne radimo.“ Kakav praznik, pitam se... Sveti Dimitrije je u petak osmog novembra, a sumnjam da svi ovi novopečeni vernici i demokrate znaju kada se slavi Sveti Dimitrije a još manje ko je bio i zašto je postao svetac. Ali, praznik nije osmog... u petak, nego u ponedeljak jedanaestog, pa znači da nije Sveti Dimitrije... A šta je bilo jedanaestog novembra? Dal’ sad da istražujem ili da pitam ženu? Ona je karlovački đak, a tamo su začeti mnogi istoričari pa možda je nešto čula od njih dok je blejila tamo dve godine. Mada... od kad je na dijeti, i od kada je skinula desetak kila izgleda da joj je s kilama otišlo i puno gigabajta radne memorije pamćenja, ali... pitaću, ništa ne košta. Uhvatio sam je u kratkom periodu dobrog raspoloženja kada se ne vrti po kući ne kuka zavijajućim tonom „gladna sam“, da mi kaže zna li nešto o tome. Kao i uvek, rekla mi je da sam prljava šoferčina i da nemam pojma, a ja njoj da nataknem i nju i Karlovce i sve tehničke analfabete koje su odande izašle sa bilo kakvom diplomom a plaše se sijalice više nego moja prababa. E, ti karlovački đaci... samo seru o tim školskim danima k'o da su svaki dan džabe dobijali 300 grama svežih čvaraka. I svaki put kada vidi Karlovce na TV, iskezi se k'o ker na slaninu i neizostavno kaže; „vidi... Karlovci.” Tako i moja keva... svaki put kada na TV vidi radijski orkestar TV Novi Sad, uvek nam pokazuje nekog violinistu koji je dolazio kod njih u hotel „Vojvodinu“ i kaže; „Ee, ovaj… on je Rumun i svaki put je jeo prazan slatki kupus“, pri tome kažiprstom dodirujući ekran na mestu gde je glava tog jadnika. Ona to već toliko ponavlja da sam bio u iskušenju da odem u TV Novi Sad i tražim da ga oteraju u prevremenu penziju... ja ću platiti... nije problem.

            Nego, da se vratimo na praznik... kao seljak i prljava šoferčina, a oni su na ceni kada je seks u pitanju... sa ženama, naravno, ne sa onima što nose šarene barjake, saznao sam da je praznik jedanaestog ali i  devetog novembra i da je na taj dan oslobođen Novi Sad. Majku mu, ako je tada oslobođen Novi Sad, zašto se Bulevar zvao Bulevar 23.oktobra? Ceo život sam mislio da je to bio dan oslobođenja. Mislim se... dobro mi je i rekla da sam seljak i da ništa ne znam. A onda posle mislim... ma sigurno su oni zapeli za julijanski kalendar k'o i za ćirilicu na autobusima GSP i sad slave po julijanskom kalendaru... to se otprilike uklapa. Uzmem kalendar, dodam 13 dana... nije to. Da jeste slavili bi šestog a ne devetog. Ma,... mislim se, oni i ne znaju kolika je tačno razlika između ta dva kalendara... nisu dobro izračunali. A i zašto se ne bi radilo na dan oslobođenja? Pa pre smo uvek radili 23. oktobra. Sem kad je nedelja, naravno. Oni dramoseri iz socijalističke vlasti jesu držali neke govore, doduše i ovi isto rade, ali mi smo radili normalno. Pa jebote, ne možeš da ne radiš stalno. Partizani su tih datuma imali tri puta više nego što ima crvenih slova u crkvenom kalendaru... samo ofanziva je bilo sedam ili osam... uvek to brkam... a gde su ostale bitke i razna zasedanja nekih partijskih ćelija... zamisli da sve te dane i važne datume iz NOR i revolucije nismo radili? Pa onda nikada ne bi ni radili. A, koliko se sećam, onda smo radili bar duplo više nego sada. Ako danas neko uopšte i radi? Ali dobro... bar dolazi na posao... državni naravno. I onda, počnem da kopam po Guglu sve dublje i dublje i nađem da je to ustvari dan oslobođenja grada iz prvog svetskog rata?! E, jebiga sad. Pa za mene je nezamisliva prošlost i 1944. a kamoli 1918. Ali kad jednom zaronim u istoriju ja ne stajem do Cara Dušana. Ako je već tak'a stvar moglo se ići na datume iz tog vremena. Bar da malo proširimo i teritoriju i moralna načela.

            Malo kasnije, kada smo sklopili mir, ova moja mi reče da se ne slavi dan oslobođenja Novog Sada, nego potpisivanje primirja u prvom svetskom ratu, ali da ja to ne znam jer se takve stvari ne uče u saobraćajnoj tehničkoj školi. Rekao sam joj da je u pravu, ali se uči kako da u rikverc parkiraš kola na paralelni parking iz cuga a ne iz desetog puta a i tada da na svako treće parkiranje zakačiš auto pored sebe. To joj je u životu trebalo par desetina hiljada puta a dan primirja…evo sada prvi put. Uostalom, ako se ja dobro sećam, mi smo pobedili u tom ratu. Ili sam pobrkao nešto. Ako smo pobedili, zašto slavimo dan primirja a ne dan pobede? Ko zna… možda zato što smo ga mi i započeli. Bar tako kažu na nekom od “Histori” kanala svako drugo - treće veče. Jebem ti tu istoriju. Ti učiš jedno, oni u Nemačkoj drugo, a oni u Francuskoj nešto treće… i posle onaj karlovački đačić što misli da živi sa mnom kaže da sam promašio školu. Pa matematika je svugde ista… nema tu ni đokista ni mikista... vektor sile pomnožen dužinom kraka je podatak koji je u celom svetu isti. A ko je pobedio u kom ratu… to je postala veoma rastegljiva stvar. Tim danom primirja što ga spominju nije potpisan i mir. Mir su potpisali sledeće godine... osam meseci nakon primirja, pa mi i dalje nije jasno šta se tu slavi? Vrduljava mi je ta novija istorija. Svako piša sam i puni svoj ćup. A ako su već smišljali praznik te vrste, što ga ne pomeriše za još dve tri nedelje... da malo za’ladi pa da se počne sa svinjokoljama. Ovo je malo rano. I za salamuru i za kobasice. Znao je Drug Tito kada treba zakazati zasedanje AVNOJA. Dal‘ je prvo ili drugo nije važno... sve je pikirao na kraj novembra. Taman kad i treba.