Pirsing na... muda labudova

            Odmah na početku da kažem da ne mislim da smo mi slepo slušali svoje roditelje. Nismo. Nosili smo jaknu koja je po njima bila neprikladna, obuću koja je, po njima, takođe bila neprikladana... imao ja neke kaubojke... strava... al' 'ladno u njima zimi u pičku materinu... ali... nešto se moralo i istrpeti zbog modnih detalja... i uopšte uzev, imali smo dosta oprečne stavove oko mnogih pitanja. O pitanju „šta će s tobom biti jednog dana?“ ne bih ni da pričam. Verovatno znate sve. Taj takozvani jaz između generacija nikada nije premošten. A još se nije rodio ni arhitekta koji bi takav most napravio. Ni u mislima. I sve je tu meni jasno. Znam da moja deca neće nositi ono što bi im mi predložili, mada isto tako znam da bi ono što bi im mi predložili bilo fenomealno, i znam da će nositi baš suprotno od onoga što mi nosimo. Mada je bilo perioda kada smo i mi kačili ćaletovu kravatu a i po neki sako... u nekim prilikama... za neke posebne žurke koje tada još nismo zvali „tematske“... verovatno zato što nismo imali dovoljno mašte... i elokvencije. Ali oni baš neće. Baš 'oće da budu totalno drukčiji od nas. Njima nije fora da budu totalno drukčiji od drugih, kao što je nama vrlo često bilo, nego da budu totalno drukčiji samo od nas. Oni međusobno izgledaju k'o klonirani. Isto su našminkani, imaju iste frizure, jakne kupljene u istoj radnji, cipele mogu da razlikuju samo po broju ili da ih markerom negde zabeleže... da ne uzmu tuđe... jer deca znaju red... u tuđoj kući se izuva. K'o nekad kod braće Karić ispred njihove viletine u mermeru, staklu, koži i drvetu... cipela ispred ulaznih vrata brdo. Zna se red. Još od predaka nam turskih.

            Ali ima nešto što i nije od turskih predaka. Minđuša u levom uvu. Nosili su je nekada davno sinovi jedinci. Biti jedinac je nekada bila retkost, pa... da se zna. I zbog sebe i zbog drugih. Kad se nasrće na nekoga, uvek se znalo... nikako na jedinca. Od tada je prošlo mnogo, mnogo godina, običaji su se silom socijalističkih prilika zaboravili, pa je ja, iako sam jedinac, nisam nosio. Bila je to dosta „neprilagođena“ stvar za kraj sedamdesetih i početak osamdesetih godina, sad već prošlog veka... još uvek ne verujem samom sebi kada kažem da sam rođen u prošlom veku... deluje mi kao da sam rođen 1864. a ne sto godina kasnije. E pa, baš zato što nisam rođen 1864., nisam mogao ni da je nosim (minđušu, mislim). Zabranilo u Titinoj državi. Nije baš „zabranilo“ ali moglo bi se reći da nije bilo baš moralno-politički podobno. Nisam ja nikada ni pikirao na neke „položaje“ da bi mi trebala bilo kakva „podobnost“ ali... i bez toga, bilo je nekako... teško prihvatljivo. Bio sam toga svestan pa nisam ni pomišljao na tako nešto. Uostalom, moj Janko bi lakše podneo da čučnem kad pišam nego da stavim minđušu u levo uvo. Teško da bi me bilo kakva ograda na terasi odbranila od kataklizmično-pogubnog pada sa četvrtog sprata uzrokovanog Jankovim rukama. Na glavu... da se ne mučim. Znao se red. Danas... teško.

            Danas vas deca ništa ne pitaju. Urade, dođu kući i kažu „vidi?“... i očekuju da ti kažeš „jao, što je dobro... baš je strava“. Kako da kažem da je „strava“ za nešto za čega nisam ni znao da će biti urađeno a i sviđa mi se kao Amerikancu Bagdad. Tako mi je pre nekoliko dana došla starija ćerka i rekla... „vidi... napravila sam pirsing“. Ne možete ni da zamislite koliko sam bio oduševljen i koliko mi se svidelo. Od sreće sam sav blistao. Kao štedljiva sijalica. Tinja i gori iznutra a spolja daje onu hladnu plavo-neonsku svetlost što štipa za oči i sve ti titra pred očima. Valjda zbog tog titranja prvo nisam ni primetio gde je pirsing, a onda sam shvatio da je dva santimetra ispod usne. Kaže; „moja drugarica je stavila na pupak... a meni je to bilo bez veze“. Ma da... jeste. Ne znam šta je gore. Doduše onaj se vidi samo na Štrandu i na moru a ovaj stalno. Ili ja to samo mislim. Ma... mamicu vam isfoliranu i seratorsku... pa šta sam ja ovde?... Betonski potporni stub? Mene niko ništa ne pita u kući. Dobro... setio sam se mejla koji sam dobio dan ranije a u kome je neki pametnjaković napisao da starost počinje onda kada prestaneš da kritikuješ stariju generaciju i počneš da kritikuješ mlađu... ali boli me uvo i za mejl i za pametnjakoviće i za stare i za mlade... Ko normalan može sebi da probuši obraz i stavi minđušu na njega? Kaže... „nije to minđuša“... Ne, nego je narukvica možda!? Šta je pirsing nego minđuša na pogrešnom mestu? Zajeb'o se majstor za 15 santimetara. To je još dobro... kod one njene drugarice se zajeb'o za više od pola metra. Taj je zrikav k'o Ivica Dačić čoveče. I sad kad se setim svega moram da popijem pola Rivotrila... da se spustim bar malo u normalu. Ako u ovoj zemlji a i u ovoj (mojoj) kući uopšte ima ikakve normale?! Ma ne vredi... samo se iživciram. Ali... staviću i ja pirsing. I to na mošnice (što sam fin?)... ali ću birati kome ću ga pokazivati. Pa i nije to za svakoga. To će biti samo za fine dame. Ako ima zainteresovanih da vide tu atrakciju... dogovorićemo se. Naknadno.