Hodočašće na Svetu Goru 1. deo

            Sveta Gora. Toliko priča, slika, fotografija, surfovanja po internetu i ronjenja po enciklopedijama da bih tek sa 43 godine uspeo svojim očima da vidim ono što sam želeo da vidim mnogo ranije, ali... znate već... ne odlučujemo baš o svemu mi sami. Ima i nečega što je jače od nas. Čim stignete u Uranopolis, koji je na samoj granici sa Svetom Gorom, počinjete da osećate neko treperenje za koje nemate objašnjenje, neku blagu uznemirenost koja vam prija i koja vas drži budnim i bistrim i pored umora. Ne znam zašto, ali i pored bezbroj malih primorskih mesta u svetu, Uranopolis sam zapamtio kao jedno od najlepših. Odatle malim feribotom „Sveta Sofija“ krećete u pravcu nekoliko luka iz kojih se kreće put raznih manastira rasutih po celom poluostrvu koje je i zvanično prava monaška država. Da bi došli na Svetu Goru treba vam dozvola koju izdaje i overava manastir u koji želite da idete, ali i uprava Svete Gore. Ta dozvola ili pasoš se zove „Diamontirion“ jer je Sveta Gora skupina manastira „Avaton“, što znači da se u njih ne može doći bez najave. Kada ga dobijete možete slobodno da se krećete po celoj Svetoj Gori. Imaju svoju policiju koja je dosta stroga kada je u pitanju unošenje mesa i mesnih prerađevina na Atos, ali i kamera i fotoaparata. Kamere su na Svetoj Gori strogo zabranjene. Mi smo je, naravno, uneli. A i fotoaparate. Čuli smo nekoliko priča zbog čega je to tako ali su nam sve delovale dosta nesuvislo. Čini mi se da je ipak u pitanju pokušaj očuvanja autohtonosti Svete Gore, odnosno onoga zbog čega je i nastala... molitve i monaštva, a to bi uz kamere, fotoaparate i gomilu turista polako prerastalo u komercijalni cirkus. Nama je, naravno, prvo mesto na Svetoj Gori koje smo posetili bio manastir Hilandar kao jedini srpski manastir.

            Feribot staje u luku „Jovanica“ koja je na zapadnoj strani Svete Gore ili trećeg prsta na Halkidikiju, a odatle se minibusom i jednim starim Land-Roverom ide na istočnu stranu gde je smešten manastir Hilandar. Od istočne obale Svete Gore je udaljen oko 3 kilometra što znači da se minibusom mora preći cela Sveta Gora sa zapada na istok da bi se stiglo do Hilandara. Interesantno je da mornari ne vole da plove istočnom stranom Svete Gore odakle bi pristanište za Hilandar bilo neuporedivo bliže i obično to rade samo u letnjoj sezoni i uz izuzetno mirno more. Kažu da je pri uzburkanom moru veoma opasno prilaziti Atosu sa istočne strane. Leti postoje turističke vožnje oko Svete Gore ali bez pristajanja uz Svetu Goru. Obično ih nazivaju „ženske ture“ jer je ženama zabranjen ulaz na Svetu Goru pa je to jedini način da iz bliza vide bar one manastire koji su smešteni na obali. Verovatno je mnogima čudno da mesto koje je posvećeno ženi - Majci Božijoj bude zabranjeno za žene, ali tako je. Čak ni odluka Evropskog parlamenta u Strazburu da se time krše ljudska prava nije pomogla. Sveta Gora je svoju autonomnost i neutralnost zvanično dobila u Londonu, na mirovnoj konferenciji 1913. godine i onda je tu zabranu unela u svoj Ustav iako ni do tada niko nije kršio tu odluku donetu još 1050. godine a koja se primenjuje i mnogo pre tog datuma. Kažu, od kada je Bogorodica boravila na Svetoj Gori pre svog odlaska na Kipar i blagoslovila je rečima "Neka ovo mesto bude Moj udeo, predat Meni od Sina i Boga Mojega...“. Od onda se smatra da bi dolazak bilo koje druge žene na Svetu Goru bio skrnavljenje uspomene na boravak Bogorodice. Zabrana se odnosi i na golobradu decu i evnuhe kao i na sve životinje ženskog roda. E sad, taj deo zabrane je dosta teško održati jer na Svetu Goru uđe i poneka mačka ili kuja kao i dosta divljih životinja, ali ih monasi, kada ih pronađu, spakuju na prvi feribot koji pristane i pošalju van granica Svete Gore.

            Skoro svi manastiri na Svetoj Gori izgledaju kao srednjovekovne tvrđave. Crkva i unutrašnjost manastira su opasani visokim zidom na koji su naslonjeni konaci kao i mnoge druge radne ili gostinske prostorije. To je bilo veoma praktično sve do pre stotinak godina jer su svi manastiri na Svetoj Gori bili više puta pljačkani od strane razbojnika a najčešće pirata koji su sa egejskog mora brzim napadima pokušavali da poharaju manastirske riznice, podrume kao i zalihe hrane. Zato su monasi nekada pri procesu monašenja prolazili i neku vrstu vojne obuke jer je to bilo presudno za odbranu manastira. Nekada su uspeli da se odbrane a mnogo puta i nisu uspevali u tome. I pored toga, manastiri bi se ponovo obnavljali iako su svaki put počinjali praktično iz pepela. Svaki manastir je imao i neko svoje tajno sklonište u koje su pri napadu razbojnika skrivane najdragocenije stvari koje ni po koju cenu nisu smele pasti u ruke razbojnika. Ikone, svete mošti i kivoti, jevanđelja, krune, žezla, rukopisi i druge važne stvari su u mnogim manastirima sačuvane do danas i prenose se vekovima od monaha do monaha i od igumana do igumana. Danas srećom niko ne napada svetogorske manastire s namerom da ih opljačka... ako se u to ne računaju turisti koji nekada znaju da budu dosadni, agresivni, netolerantni i neodmereni jer se manastirski tipici, odnosno pravila manastira, stara stotinama godina moraju poštovati i od strane monaha i od strane gostiju. Nije redak slučaj da neko od turista „prisvoji“ neku stvar iz manastira misleći da će mu, ako je ponese kući, doneti sreću, zdravlje, blagostanje ili ko zna šta drugo, ne shvatajući da može da se desi upravo suprotna stvar. Sem toga, svetogorska policija pri odlasku sa Svete Gore na izlasku sa broda dosta detaljno pregleda turiste... baš zbog toga. A kazne nisu uopšte male. Nekada se mere godinama zatvora. Srećom, mi nismo ni razmišljali o tako nečemu pa nas to nije ni plašilo. Interesovalo nas je samo da vidimo i budemo na tom svetom mestu. Počevši od Hilandara, naravno.