Hodočašće na Svetu Goru 3.deo

           Počeo je doručak na Hilandaru. Bar tako smo mi mislili. Šta bi drugo moglo biti u 7 ujutro. Međutim, u priči sa čovekom koji je sedeo pored mene a koji veoma često dolazi na Hilandar, shvatio sam da je ovo ručak a da je obrok koji se jede oko 3 sata popodne večera. Još jedan susret sa vizantijskim vremenom o kome sam pisao u postu o Zilotima. Kada je onda doručak? Organizovano ga nema a svako bi trebao nešto malo da „pregrize“ pre nego što krene u crkvu na jutarnje Bogosluženje. Sem mesa, naravno. Meso se ne jede na Svetoj Gori. I ne samo na Svetoj Gori nego i u mnogim drugim manastirima. U suštini, svi monasi ne bi trebalo da jedu meso, ali to ne postoji kao tvrdo, pisano pravilo pa ga se u mnogim manastirima ne pridržavaju. Samo se, što je moguće više, uzdržavaju. Ali, na Svetoj Gori je to strogo pravilo i pridržavaju ga se svi. I poklonici koji dolaze ali i radnici koji su tu mesecima a nisu monasi. Kada im se jede meso oni jednostavno sednu na brod, odu van Svete Gore i jedu ono što žele. Naravno, niko vas neće kazniti šibanjem ako unesete meso na Svetu Goru, ali... to se jednostavno ne radi. Mi smo na Hilandaru bili van posta i videli da je na jelovniku monaha, a i nas gostiju bilo svega; testo sa sirom, gibanica, pite sa sirom, veliki broj variva kao i neke vrste kolača. Sve sem mesa. Dan uoči pričešćivanja se posti. Pošto smo i mi hteli da se pričestimo dobili smo posni obrok koji je, mora se priznati, veoma oskudan. Jedan paradjz i jedno parče hleba. Isposnički, nema šta. Ispovedanje je na Svetoj Gori posebna stvar. Gosti koji dolaze bivaju upozoreni od iskušenika kako koji monah vrši svetu tajni ispovesti. Neki su veoma kruti i strogi, ispituju vas u detalje o vašem dotadašnjem životu i često se dešava da vam ne daju „razrešenje“, odnosno blagoslov da se pričestite. Zato je kod nekih „mekših“ monaha pravi red za ispovest. Šta ćeš... naš ljudi brzo pronađu „prečice“. Nema mesta na svetu gde parola „snađi se“ ne funkcioniše.

            Šta reći o osećaju koji imate dok ste na Svetoj Gori? Da se osećate isto kao da sedite u bašti nekog kafića... to sigurno ne. Čak i ljudi koji sebe smatraju ateistima, ili bar agnosticima, kažu da je to mešavina osećanja blagog nemira i leptirića u stomaku uvezanih potpunim spokojstvom što bi trebalo da je kontradiktorno ali... na Svetoj Gori nije. Teško je to opisati. Mora se osetiti. I to nekoliko dana. Mi smo na Svetoj Gori proveli 4 dana, od kojih smo prva 3 dana proveli na Hilandaru a onda još jedan dan u Kareji i okolini. Kareja je središte i administrativni centar Svete Gore. Imali smo sreću što smo naleteli na pokloničku grupu iz Uba koja je došla preko crkvene organizacije „Dobročinstvo“ a koju je vodio sjajan vodič, čovek enciklopedija za sve... ne samo za Svetu Goru, nego za sve što ima veze sa verskim turizmom ali i istorijom uopšte. Od njega smo saznali stvari koje nam verovatno niko ne bi rekao. Osim toga, jedan od zaposlenih na Hilandaru nas je odveo u kosturnicu Hilandara. Prilika koju mnogi nisu imali da vide. U Kakovu i okolini, Vlada, vodič iz „Dobročinstva“, nas je proveo kroz nekoliko skitova, odnosno manastira koji nemaju samostalnost nego su deo nekog drugog, na Svetoj Gori po pravilu grčkog manastira jer su ih zbog blizine grci „prisvojili“ ali i kroz samu Kareju kao „glani grad“ monaške države. Tako smo imali sreće da vidimo sabornu crkvu u Kareji koja se tada rekonstruisala ali isposnicu Svetoga Save u kojoj je ikona Bogorodice Mlekopitateljnice koja je jedinstvena u svetu. Naravno, bilo je divno upoznati i „čuvara“ na njenom ulazu, nadaleko poznatog oca Nikodima. Nakon toga obavezno se obiđe i skit Svetog Andreja koji je nekada bio ruski manastir kao i Kutlumuš, rumunski manastir, koji je takođe prešao u ruke Grka. Za skit Svetog Andreja se nikada ne bi moglo reći da nije samostalni manastir. Impozatna građevina još na prilazu, dobija pravi sjaj kada prođete kroz ogromnu kapiju u prolaz koji vodi u unutrašnjost do ogromne i prelepe crkve. Vidi se da je ruski. Sve je veliko, dugačko, visoko. Kutlumuš izgleda malo skromnije... dok ne sagledate sve... a onda, kada saberete sve što ste videli, shvatite da na Svetoj Gori nema manje ili više važnih manastira. Svaki je jednako važan i svaki je kao poseban mali srednjevekovni grad.

            Kako dolazi do „osvajanja“ manastira od strane grčkih monaha? Svaki manastir na Svetoj Gori mora da ima određeni minimalni broj monaha. Kada manastir ostane bez minimalnog broja monaha u njega dolaze drugi monasi da „popune brojno stanje“. To su već nekoliko vekova, a posebno za vreme socijalizma u istočno-evropskim državama, koje su mahom pravoslavne, činili Grci. Kada broj grčkih monaha pređe polovinu, oni biraju svog igumana, manastir se prisajedinjuje nekom drugom grčkom manastiru i na taj način gubi samostalnost. Sve ovo je malo komplikovanije nego što sam napisao ali bi to bio način da se najlakše shvati kako su neki pravoslavni narodi zauvek izgubili svoje manastire na Svetoj Gori. Srbija srećom nije. Za vreme Sovjetskog Saveza je samo za dlaku izbegnuto da i najveći manastir na Svetoj Gori, ruski manastir Svetog Pantelejmona, ne pređe u grčke ruke. Danas je to pravi grad sa velikim brojem zgrada i još većim brojem monaha. Nalazi se na zapadnoj obali Svete Gore i obično može da se vidi samo preko dana... za prenoćište se u Rusiji i Ukrajini čeka mesecima pa su naše šanse da i mi dođemo na red veoma male. Mi, na žalost, nismo uspeli da uđemo bar preko dana u manastir Svetog Pantelejmona, ali... daće Bog... ima vremena. Na Svetu Goru sam išao još jednom, 2009. godine sa sinom ali samo na jedan dan i samo u manastir Hilandar. Za drugo nismo imali vremena. A i bio je premlad za svetogorska pravila. Imao je 10 godina. Ali, Sveta Gora neće nigde otići a ja se nadam da ćemo, uz Božiju pomoć, imati prilike da opet sa feribota u daljini, kroz izmaglicu, ugledamo obrise Atosa. Do tada, svima koji imaju priliku, preporučujem da odu na Svetu Goru. To je jedinstveno mesto za pravoslavne, ali i sve druge hrišćane. Naravno i za one koji nisu hrišćani. Boravak na Svetoj Gori je blagodat... iskoristite ga ako možete.