Kolači za štrikanje

            Koliko sam vam samo puta pisao o mirisu sveže pečenih kolača u kući? Ni sam ne znam. Ili sam ipak malo preterao u proceni? Nije važno... miris pečenih kolača ne može da zameni ni jedan usrani „Ambi-pur“ ili „Aost“ ili bilo šta od tih električnih ili sprejastih mirisa koji svi po malo vuku na „Pokošrno seno“... ludački miris s kraja sedamdesetih koji je svaka dobra domaćinska kuća posedovala. Naravno, uz „Bum“... sprej za muve i komarce. Sve pozamašne zalihe tih „apsorpčivača neugodnih mirisa“ koje posedujem, a one nisu male verujte mi, menjao bih za miris sveže pečenih kolača. Žerbo kocke, Doboš torta, Buškani kolači, lenje pite,  razni Japanski i drugi vetrovi... sve su to najbolji osveživači prostorija za svako domaćinstvo dobronamerno prema svojim ukućanima ali i putnicima namernicima koji bi još više namerno navraćali kad bi tih mirisa bilo više. Miris kolača nas je nekada privlačio više nego vuka miris ženke. Ili bar isto... jebem li ga. Nisam nikada bio vuk. To sam samo čuo. Valjda od Memedovića. Ne znam od koga bih drugo? Sve u svemu, magnetna sila koju stvara miris kolača jača je od magneta na generatorima u Đerdapu, u to sam siguran. Što ih ređe osećam iz rerne, sila je sve jača i jača. To se, valjda, zove obrnuta proporcionalnost... ako se dobro sećam. A izgleda da se bolje sećam matematike iz drugog srednje nego mirisa Princez-krofni dok se peku. Mislim na kore... o filu da ne pričam. Eh... a kakve je sve kolače moja mama pravila... Pravi ona njih i danas ali ja ne živim više s njom. Danas živim s ovom... što najviše voli da pravi, a i to jednom godišnje... kolače po metodu „smućkaj i prospi“... ili „umuti i baci“... ili... ma ne znam ni sam kako ih sve zovu. Samo da se ništa ne peče. Rerne se boji kao da je aligator iz Misisipija ušao u nju. U rernu mislim. Mada... i za nju nisam siguran, ali...

            Situacija se dosta izmenila od kada su ona i one njene štrikerke odlučile da njihove sastanke na kojima kao štrikaju, a u stvari se bolje zajebavaju nego mi kada zaglavimo u kafani... negde do pola tri noću, prave kod nas u dvorištu. Kažu... letnja šema. Nešto ih vreme nije htelo, jer je sve do avgusta svake srede padala kiša i to baš negde oko pet popodne kada se one skupljaju... kao majstori velike lože Srbije. Zato su svoje aktivnosti prebacile na našu terasu. Mada, nisam primetio da su bile nešto potištene zbog toga. Ma... sedele bi te i na sred Bulevara Oslobođenja i još bi bile srećne što zbog njih sav saobraćaj mora da ide preko ostrva i trotoara. Sad bi neko pomislio da mi smetaju? Ma kakvi. Od kada su njihovi „jadranski susreti“ kod nas, ova moja svake srede pravi kolače. Sad... nekad one „umuti pa baci“ a vrlo često i one prave... što mirišu. K'o kiflice od sala. Mada mislim da su za nju kiflice od sala isto što i za mene da konstruišem novi Žeželjev most. I napravim ga. Sam. Al', mislio sam možda neka od štrikerki napravi salenjake. A posle se setim... otkud salenjaci u sred leta? Ali, dobro... ima tu još raznih lepih, čisto letnjih kolača, pa sigurno će pasti i neka dobra tura. Međutim... evo prođe već pola avgusta a ja se još nisam osladio s nečim... onako baš dobrim. Sve se svodi na ono njihovo „smućkaj i prospi“. Recept pročitaš za 10 sekundi a kolače napraviš za 15 minuta? Pa moja keva se za pravljenje kolača sprema ceo prethodni dan. Masira ruke, pucka prstima, malo provrti glavom kao na jogi, recept koji ionako zna napamet pročita još jednom pred spavanje... tada se najbolje pamti... To je prava domaćinska priprema za pravljenje kolača.

            Dobro... ne mogu da kažem... par puta je i zamirisalo... Ali kratko. Miris se razišao pre nego što su se i one razišle. Ni jedna košulja ili majica mi se nije na'vatala ni malo mirisa. Izluftirale se za pola sata. Kakvi su to kolači? Nigde mirisa vanile, čokolade, lešnika, kakAa, pečenih oraha... samo neka smesa iz nekih kesica koje nikad nisam u životu video. Bar da su onaj... „Doktor Etker“... uvek zaboravim kako se to piše... Taj je mirisao do Limana. Njemu, čoveku, svaka čast. Njega je i moja keva koristila. Te njegove kese su mirisale i dok su zatvorene. U samoposluzi samo prođeš pred rafa sa njegovim proizvodima i već ti je dosta. A ove nove za to „umućivanje i prosipanje“... Pa to nema dušu... nema šmek... nema ništa. Jebem ti ovu globalizaciju. Sjebali su nam i kolače. Nego... sve se nadam... dok traju ove njihove letnje „igre bez granica“ sa štrikaćim iglama raznih debljina... da ne kažem Fi-jeva... što je, nadam se da znate, međunarodna oznaka za prečnik (ᶲ)... da će doći neka nova štrikerka. Nova članica. Nisu primali „novo meso“ bar pet godina... ili više. Ako dođe, možda bude iz neke domaćinske kuće gde se s kolena na koleno, odnosno s ruke na ruku, prenosilo kako se prave kolači. Ma, ne samo kolači... sve kako valja i kako Bog zapoveda. Ali trenutno su mi samo kolači na pameti. Toliko su me „smutile i prosule“ da nemam volje da mislim na bilo šta drugo. Već sam počeo da razmišljam da zastaklim terasu i uvedem grejanje... pa da i preko jeseni i zime ostanu ovde. Ko zna... možda jednom i zamiriši... bar oko Božića. Katoličkog. On prvi dolazi. Jer ni jedna od njih mi ne deluje kao da slavi Mitrovdan ili Aranđelovdan... Pa onda, kad već ne slave jesenje svece... čekaću... do Božića. Katoličkog. Šta se može?