Tara, nepripitomljena divljakuša

            „Ima jedna krčma u planini, vide joj se svetla noću u daljini“. Iako nije baš tamburaška pesma, a jedino tamburaše mogu da slušam (ako se ne računaju rok kncerti) skoro uvek počnem niz svojih pesama baš sa tom pesmom. I nekako sam noću uvek zamišljao tu planinu iz pesme, kao u crni plašt zamotanu zaspalu aždaju, sa koje treperi jedno jedino slabašno prigušeno svetlo. Kao dete sam skoro svako leto išao u Bosnu, u Lijevče Polje kod Banja Luke i uvek bio fasciniran gustinom mraka koji je tamo padao, činilo mi se, i brže i lakše nego kod nas u Novom Sadu. Bio je to mrak u kome nema ni tračka svetlosti. Nečija cigareta se videla na par stotina metara... i znala da razbije strah kada sam po mraku morao da odem od jedne do druge babe. Pa svi smo se kao deca plašili mraka. Ili tog nečega što je u mraku a što ne možemo da vidimo a znamo sigurno da je tu. Ili smo bar mislili da je tu i da će nas zgrabiti kao moćna ogromna ruka iz koje ćemo samo jednostavno nestati zauvek. Ono o sopstvenim sahranama na kojima svi plaču i strašno im je žao zbog svega što su nam bilo kada uradili, svi znate. Nego... zašto je taj mrak toliko mračniji negde daleko nego kod nas kući. Nedavno sam nekoliko dana bio na Tari i pokušavao da raspletem to klupko. Ali, desila se obrnuta stvar. Tih dana je bio pun mesec i prisustvovao sam drugoj krajnosti... Onoj pesničkoj „mesečini“ koja osvetljava puteve mnogim bećarima, svircima, konjima-atima, junacima, pijancima... Na jezeru Zaovine na Tari, u jedanaest uveče se moglo videti kao da je sumrak. Sa nekoliko metara ste mogli prepoznati čoveka iako nigde nikakve ulične rasvete nije bilo. Prosto je sve blještalo... kao da smo blizu severnog pola i da imamo „Lenjingradske bele noći“ u sred zemlje Srbije. Dobro, možda ne baš u sred jer Tara je na krajnjem zapadu zemlje i dosta duboko se uvlači u teritoriju Bosne... vizuelno, naravno... ali je i dalje u Srbiji. Nije severno od Sankt Peterburga gde bi ovakva pojava leti bila normalna stvar. Doduše ne u avgustu nego dva meseca ranije, ali bi bila isto što i nama malo jača grmljavina.

            A Tara... Tara je jedna od retkih planina divljakuša u Srbiji koje su sačuvale svoju lepotu i šta god čovek da uradi ona bude još lepša i divljija. Jezero Zaovine je veštačko jezero koje je napravio čovek krajem sedamdesetih godina 20. veka. Po nekima, to je zauvek promenilo i naružilo izgled takozvane „Ravne Tare“, a po drugima, u koje bih i sebe ubrojao, je Ravnoj Tari dalo još veći sjaj i lepotu. Naravno, iseljavanje ljudi iz sela Zaovine i Vežanje koji su potopljeni i pokušaj da se isto to napravi na drugom mestu su prošle dosta traljavo, ali se stvaranjem jezera na takvom mestu puno i dobilo. Jezero nema karakterističan izgled akumulacionih jezera nego više podseća na zvezdu sa puno manjih ili većih krakova. Kao da se desetak reka sliva na jedno mesto. Ali lepota mu je zaista nestvarna. Kao da ga nije stvorio čovek nego kao da je Božije ruke delo. Nekoliko dana sam sa sinom proveo na jednom od planinskih grebena koji se kao mala poluostrva uvlače u jezero. Ovo na kom smo mi bili je dobilo ime „Samar“ jer neodoljivo podseća baš na magareći samar. Sa njegovog vrha po kome ide put se dosta strmim padinama spuštate pravo do jezera. Ali prilaz jezeru na tom mestu nije nepristupačan i divlji. Naprotiv. U vodu se ulazi po travi... kao po tepihu koji vas vodi pravo u biserno čistu vodu koja na nekim mestima ima boju mora sa plaža u Kanu ili Nici... boju azura. Azurna obala na vrhu Tare. Šta ti više treba od toga?

            Nadmorska visina od oko hiljadu metara ima veliki uticaj na prirodu. Mi iz ravnice i urbanih krajeva teško možemo da proniknemo u stvarnu lepotu života na tom mestu. Naš dolazak od par dana je samo bledi pokušaj da probamo da doživimo istinsku lepotu ove divlje planine. Istinska i stvarna gostoljubivost ljudi koji ovde žive je nama skoro neshvatljiva. Kada vam neko napravi i donese ujutru toplu pitu savijaču sa sirom i domaćim kiselim mlekom... to zna da bude ekskluzivnije od doručka serviranog u hotelu „Ric“ u Parizu... ili se to meni samo tako čini. Nema izveštačenih osmeha, nema uvijanja dok se priča niti tema koje se ne dotiču. Odmah se pita odakle ste, koliko imate dece, kolika su vam deca, koliko imate godina... i žene se pitaju, ne brinite... jeste li zdravi ili, ne daj Bože, imate neku bolest i kako vam oni mogu pomoći da se izlečite... ili kako da vam u bilo čemu drugom pomognu. Najinteresantnije je što imate utisak da je njima žao što vi morate da živite u ovom košmaru i ludilu koje se zove Beograd, Novi Sad, Niš, Kragujevac... Gledaju vas sažaljivo i kao da kažu... „izvini prijatelju... pomogao bih ti, ali ne mogu... a znam kako je tamo teško...“ I, na žalost, vi shvatate da su u pravu. Nemamo nikakvu prednost u odnosu na njih. Blizina samoposluge, restorana, kafića, pozorišta, bioskopa, pešačke zone prepune lokala... šta to zaista znači? Kod njih je sve pešačka zona, sve je pozorište i sve je samoposluga. Za onoga ko zna gde da traži. I sve je zabava, ako hoćeš da se zabaviš. Koji je to film zaista bolji od izlaska punog meseca na Ravnoj Tari dok se u svoj svojoj veličini oslikava u Zaovinskom jezeru? Koji direktor fotografije može da napravi da to bude lepše na platnu nego u živo? Ko može da napravi pozorišnu predstavu u kojoj se to samo za tebe događa? Ti i još par ljudi oko tebe, bez kupljene ulaznice gledate svako veče premijeru najboljeg režisera i scenografa na svetu... prirode. Prirode na Tari. Planini koja je ostala divlja... zbog nas... zarobljenih u ovom životu.