I paor i ratnik 1 „Poziv za besmrtne“

            Ležimo u polumraku male sobe u stanu u kom živim sam već neke... dve godine. Gledamo „Dnevnik“. Dnevnik je početkom devedesetih bio kao lektira... obavezno štivo. Ne verujemo im skoro ništa ali opet, kao hipnotisani, gledamo. Otme nam se po neki komentar, ali većinu pratimo bez priče... nekada mi se činilo da i ne dišemo. Tako je otprilike izgledala i spoljašnost... kada se izađe iz jednoiposobnog stana na četvrtom spratu zgrade u kojoj sam živeo od... da... 1978. Svugde je mračno i sivo... tmurno... naglovito... Gde god da odem i šta god da radim. Većina ljudi neprijatno ćuti ili odsutno maše glavom... kao u neverici. Bilo je... nije da nije... i onih koji su ludovali... Sami od sebe ili povedeni drugima. Psovali su nekome majku ustašku, zaklinjali se na vernost otadžbini i kleli da će im se krvi napiti. Kafane su prepune. Od dima koji curi iz najjeftinijih cigareta jedva se diše. Smrdi. Čini mi se da u gradu srećem neke nepoznate ljude koji, zakleo bih se, nemaju nikakve veze sa Novim Sadom. Prepoznajem ih na ulicama, u kafićima, u rupama na kojima piše „Sur“, u martketima, na pijaci. Često nose neke maskirne uniforme bez obeležja, čina, karakteristične boje. Izgužvani, sa bradom od desetak dana i dahom koji je mešavina neke jeftine rakije i još jeftinijeg duvana. Oni ne gledaju „Dnevnik“. Obično slušaju neki stari izanđali i od ljudskih ruku zamašćen i prljav radio koji pomalo deformiše glas dok škriputavo pomera opnu nekog „Iskrinog“ zvučnika duboko zavučenog u njegovu unutrašnjost. Taj škriputavi i metalni glas besomučno i neprestano ponavlja stanje na svakom mestu „ratnih sukoba“... što je bio ulepšani sinonim za klanicu koja je počela pre par meseci. Ljudsku klanicu.

            Zvono na vratima nas je trglo iz polu hibernacije u koju smo zapali zureći u snimke sa ratišta koji su nas napadali sa mog, kao telefon crnog televizora. Krenuo sam polako ka vratima... skoro neodlučno... jer... znao sam ko je ispred vrata. Imao sam 27 godina i bio sam kao stvoren za topovske šrapnele koji otkidaju i meso i kosti. Veliki broj mojih prijatelja je već otišao... na „vojnu vežbu“... kako se to tada nazivalo, iako smo svi znali da je prava reč za to „rat“. Stojim ispred vrata nekoliko sekundi bukvalno raspolućen mislima. Da li da ne otvorim? Mnogi nisu. Krili su se dosta uspešno, menjajući stanove ili čak i gradove. Nisam istrajao. Otvorio sam vrata. Ispred vrata je stajao čovek sa svežnjom papira u rukama koji su podsećali na odreske od plate kakve su nekada davno dobijali moji roditelji. Spuštenog pogleda procedio je neku, valjda službenu rečenicu... da li sam ja onaj pravi ja koga oni traže. Hvatajući na trenutak njegov pogled, shvatio sam da je to komšija iz susedne zgrade. Mogao sam da osetim hladnoću koja je na trenutak protresla i mene i njega i koliko je i njemu taj čin uručivanja poziva bio strašan. Uz sleganje ramenima, skoro bez reči, pružio mi je poziv a zatim i neku svesku u koju sam trebao da se potpišem kao dokaz da sam „poziv uredno i na vreme primio“. Pogledao me je još jednom, izvinjavajući se pogledom, i skoro bešumno okrenuo i otišao. Stajao sam pored vrata sa svojom tadašnjom devojkom, a današnjom ženom, zureći bez ikakvog smisla u vrata preko puta mojih. Kao da sam nemo viknuo tako da me čuje ceo ulaz, cela zgrada, ceo grad, cela tadašnja Jugoslavija...  „Zašto?!“... „Zašto, majku vam jebem pokvarenu?!“ 

            Imao sam na raspolaganju još jedan dan mirnog života jer već prekosutra sam morao da se javim u „Majevicu“... kasarnu udaljenu od naše zgrade svega par stotina metara. Pa... dobro... bar mi prevoz neće trebati... tešio sam i sebe i svoju devojku, pokušavajući da bar malo razbijem kamen težak nekoliko tona koji se u roku od par minuta svalio na nas svom svojom težinom ne dozvoljavajući nam da dišemo normalno nego... sitno... kratkog daha... kao pred sudnji čas. Još jedan dan. Jedan dan da odlučim da li da se javim i stavim na raspolaganje krvnicima i manijankalnim ubicama koji su se igrali rata, ili da... pobegnem negde, daleko, što dalje od te sveopšte ludnice koja je vladala u svakom atomu svega što se kretalo, mislilo, živelo, disalo, hodalo. A gde i da pobegnem? Kod rodbine u Banja Luci je bilo još žešće sranje. Rat u Bosni još nije počeo, ali se osećao kao miris paljevine... kilometrima u krug. U Zagreb? Jebote... pa protiv njih ratujemo? U Evropu?... Da li će me pustiti na granici? Primio sam poziv. Uhvatiće me kao leptira mrežom. Majci pod suknju? Zašto da ne... samo... ona nije tu. Sa ćeletom je u Banja Luci. A onda mislim... zašto bih uopšte bežao? Neću ni da bežim ni da idem. Neka me hvataju kao Gestapo po Novom Sadu, Beogradu, Užičkoj Požegi, Subotici. Neka bude šta bude, ali neću da idem u njihov jebeni rat. Nemam ja ništa s tim. Nemam neprijatelja ni na jednoj strani. Neću ni da ih imam. Neka svoja sranja rešavaju u kafanskim tučama ili na nekoj livadi, u nekoj zabitoj vrleti, daleko od svih nas. Šta ti je život. Koliko god da smo na književnosti analizirali likove iz književnih klasika nikada nismo dovoljno pronikli u njih. U onoga koji je bio raspolućen, rastrzan, prepolovljen, izbezumljen, ozbiljno uplašen. Sada smo mi sami postali ti likovi. Sada nam je mnogo jasnije zašto je Dostojevski ispisao desetine stranica opisujući samo Raskoljnikova razmišljanja. Ali... to mi sada nije nikakva uteha. Ja moram da olučim. Zajebi Dostojevskog, Tolstoja, Šolohova... Daleko je ruska stepa odavde. A još dalje devetnaesti vek. Odlučio sam. Idem. Idem, pa neka bude šta bude. I smrt je normalna pojava. Kažu.