Ko su teroristi

            Ovih dana svi pričaju, pišu, polemišu i razglabaju o terorističkom upadu u „Šarli Ebdo“, pa sam se zapitao da li vredi o tome pisati. I... na kraju krajeva... zašto? Čemu? Svi su bili, a i ostaće, podeljeni oko toga ko je u stvari pravi terorista. Ovi što su pucali iz kalašnjikova ili ovi što su „pucali“ rapidografima? Ako će već svi oni ostati podeljeni, šta bih ja dobio podržavanjem jedne ili druge strane? Zašto bih se svrstavao? Možda treba, kao Tito, ostati „nesvrstan“, pa neka oni misle za koga navijam. Ako to bilo koga zanima. Ili da iniciram osnivanje nezavisne komisije, što bi rek'o Koštunica Vojislav, koja bi sa sigurnošću utvrdila ko je terorista. To je svakako bolje nego da, kao ovi naši dupelisci od vlasti, počnem da pljujem samo po ovima što su pucali iz kalašnjikova a da u potpunosti resetujem sopstvenu memoriju kada su ovi drugi u pitanju. Ne mogu. Nisam ni računar ni mobilni telefon. Čovek pamti i ono što mašina ne može. A voleo bih da mogu. Voleo bih da izbrišem iz glave sve vojne intervencije zapada na „protivnički muslimanski svet“. Protivnički je onaj koji nije demokratski a prijateljski je onaj koji je demokratski. Kao Saudijska Arabija... ili Emirati. Potpuno uređene parlamentarne demokratije u kojima nema isključivo vlasti jednog ili par Emira... odnosno ljudi. Gde je šerijatsko pravo ukinuto otprilike kada i monarhija u Francuskoj. Ili možda i pre... konsultovaću se sa nekim drugarima sa katedre za istoriju. Nisam imao vremena pre ovog žvrljanja. A neki zlobnici su mi rekli da ono nikada nije ni ukinuto. A, valja napomenuti i to da u tim zemljama vlada i pravo na poligamiju... što za nas muške može biti samo pozitivna civilizacijska tekovina. Bar za one koji bi tu mogućnost iskoristili. A oni koji ostanu suvog kurca... pa šta ću im ja. Očigledno su nesposobni. Mislim... tako bi se vodili u službenim beleškama te demokratske vlasti.

            Koje su onda neprijateljske muslimanske zemlje? Pa sve ostale... to je bar jasno. Ili su bile neprijateljske, ali ih je zapad dugogodišnjim diplomatskim radom i milijardama dolara koje su što investirane, što date bespovratno, preobratio u prijateljske. Što znači, da su postale demokratske. Tunis, Maroko, Alžir, Egipat i mnoge druge, a posebno treba istaći Irak, Libiju i Avganistan koji su doživeli pravi preporod. Na putu da postane demokratska je i Sirija, samo... žilavi tamo ti islamski fundamentalisti... iako su u jezivoj manjini. To bar svi znaju. Mislim, to da je, po istraživanjima koje je napravio londonski „Tajms“, čak 96, 87% stanovništva Sirije za prelazak u demokratski sistem dok je za zadržavanje ovog robovlasničko-kmetskog sistema jedva nešto više od 0,67%. Ostali su neodlučni. Do sličnih saznanja je došao i „Mond“. Za „Šarli Ebdo“ ne znam. Oni su više crtali a manje prebrojavali. A karikature su im oduvek bile sjajne. Sa toliko duha i pritajene lascivne inteligencije koju treba istraživati... analizirati karikaturu danima, jer... uvek otkriješ nešto novo. Kako i ne bi kada je svaka davala toliko značenja i toliko smisla da je jednostavno nemoguće na prvi pogled sve provaliti. Zaista fenomenalne.

            Recimo... one iz 1999. godine dok je trajala intervencija „Ejndžel of M'rsi“ koju su združenim snagama vodile... jebem li ga... ne mogu više ni da se setim koliko je tu zemalja bilo... toliko su bili jedinstveni. I uspeli su. I oni i „Šarli Ebdo“. Kod nas je samo godinu dana nakon toga svrgnut Emir... ili se bar tako izjašnjavao... a narod je odmah sam postavio prave, poštene, neiskompromitovane i ničim okaljane ljude koji uspešno i danas vladaju kod nas. Dobro... trenutno je možda na snazi neki moratorijum i jednih i drugih... tako da ne znamo sa sigurnošću ko je neiskompromitovan i ničim okaljan a ko je zasran i popišan sa svih strana ali to sigurno neće potrajati dugo. Ovaj slobodarski narod je uvek znao ko je ko. I možda su baš zbog tog moratorijuma ovi sadašnji dupelisci išli u Pariz umesto da sede kod kuće i čekaju da vide kako će se stvari odvijati na dalje kad je taj terorizam i antiterorizam u pitanju i ko će u budućnosti biti terorista a ko neće. Jer, jebem li ga... ja nikada nisam do kraja uspeo da shvatim šta taj antiterorizam podrazumeva. I šta hoće. I kako se sprovodi. I ko ga sprovodi. Mislim... da li ćemo „mi“, koji smo se sada uz dupelisce izjasnili kao antiteroristi, spaliti napalmom dve trećine Sirije i konačno dokusuriti onaj nadrkani Iran do stadijuma spržene zemlje, da više ni kamen na kamenu ne ostane i da konačno svinja može komotno da šeta Teheranom k'o čovek... ili bar onim što od njega ostane, ili ćemo samo da aplaudiramo onima što to budu radili umesto nas. Kao i do sada. Sem kada smo mi bili teroristi pa su pržili nas. Uh... ta uloga je stvarno zajebana... biti ispod napalma. Zato mi je uvek pomalo i žao terorista. I verovatno zato i ne mogu da se odlučim šta sam i ko sam. Terorista ili antiterorista. I u čemu je razlika? Ovaj... kad se malo bolje sagleda... mislim da je i nema. Sve je to isto. Zato je i bolje o tome ne pisati i ne pričati. Pa i neću.