Janjičari sa severa

            Skandinavske zemlje su za nas „južnjake“ uvek bile ideal uređene i pravne države u svakom smislu. Naravno, na daljinu i iz ove naše južne perspektive. Ali za razliku od drugih zemalja Zapadne Evrope tamo se retko išlo i u pečalbu i turistički... sem nešto malo u Švedsku. Norveška i Finska su nam delovale skoro egzotično. O njima smo znali samo to da tamo žive potomci Vikinga, kada je Norveška u pitanju, a u Finskoj jedna posebna grupa naroda koja bi, kako se to sada moderno kaže, trebala genetski da bude vezana za naše susede Mađare. E, sad... da li je neko u skorije vreme „vadio“ te genetske ključeve iz njih i to i dokazao... ne znam. Onda... u Norveškoj Fjordovi, u Finskoj jezera, u Norveškoj Laponija i irvasi, u Finskoj šume i drvene kuće... i... to bi bilo manje više sve što smo o njima znali. Što i nije baš puno. Pretpostavljam da oni o nama znaju još manje. Međutim, sve se promenilo kada je pre petnaestak godina Norveška odjednom postala obećana zemlja za mnoge. Prednjačili su medicinari... lekari i medicinske sestre, ali se to brzo proširilo i na ostale esnafske grupe. Plate su, za naša shvatanja, bile ogromne i delovale su zaista primamljivo. Čak i ako se ide na krajnji sever, u zonu polarnog kruga, lakše se ide ako znaš da ćeš zarađivati 4 ili 5 hiljada evra. Dobro... za njihove cene se niko nije detaljno raspitivao zbog proste pretpostavke... gde da potrošiš 5 hiljada evra? Posebno tamo gore na severu. Nego... torbu u šake i... pravac Oslo. A odande... „gde te drugovi rasporede“... ako upotrebim rečnik sa nekog partijskog sastanka kod nas neke... 1971. A oni su se naravno trudili da strance guraju gde je najgore, što je i razumljivo... nisu ih zvali tamo jer nisu imali s kim da igraju preferans nego... riljaj bato... Ali, to je scenario koji je poznat svim gastarbajterima.

            Sve je to lepo i sve lepo izgleda. Verovatno dok ne odeš tamo. Ali, dobro... zavisi kako koga trese nostalgija. I još ponešto. A onda sam pomalo, uz ovu moju štrikerku, gledao delove skandinavskih serija koje su sada dosta aktuelne. Krimi serije koje su svakako rađene po uzoru na američke, ali se mora priznati da su severnjaci ubacili neki svoj šmek u sve i učinili da serije izgledaju potpuno drugačije i potpuno sveže i novo. Ali... i pored svega, gledajući pomalo skandinavske istražitelje, forenzičare, inspektore, otmičare i ubice, nisam mogao a da ne primetim da svi oni imaju... jedan naš drugar bi rekao... staklaste oči. Fali im svetla... valjda. A pošto su oči ogledalo duše iz tih pogleda se mogla izvući slika da zaista jesu hladni ili... hladniji su od najsmrznutijeg lednika na celom tom velikom poluostrvu. Rekao bih čak, surovo hladni. Prema svemu. I prema fokama i prema kitovima i prema ljudima. Kao i njihovi preci - Vikinzi. Sve ukazuje na to da su Vikinzi u onim njihovim čudnim čamcima prelazili Atlantik i stizali na obalu današnje Kanade gde su poharali sve što su mogli a onda se vraćali kući. U njihovom plenu su znali da se nađu i ljudi. Ili, još preciznije, žene i deca. I to je plen. Dobro... i danas je... i to ne samo kod njih... ali ne baš na takav način. Ali navika je gadna stvar a oni su do šezdesetih godina prošlog veka bili bukvalno na nivou plemenskih zajednica. Bili su jedna od najnerazvijenijih zemalja Evrope. A i šire od toga. A onda je došla nafta i počela je da lije velika lova sa velike visine. I više nisu morali da idu po plen negde drugo... Plen je sam počeo da dolazi kod njih.

            Veliki broj ljudi koji je otišao da živi tamo je progutao veoma gorku pilulu i posle nje se ili pokupio i pobegao ili pomirio sa sudbinom i ostao. U Norveškoj je najveća stopa oduzimanja dece od roditelja na svetu. Prate je i ostale skandinavske zemlje. Razlozi su uvek humane prirode i velika briga za dečije psihičko i fizičko zdravlje. Jer... deca mogu strašno da pate... roditelji nekada znaju da podviknu na dete, što je, priznaćete, čista tortura, nekada znaju da ih teraju da uče... gradivo... ako se to tako može nazvati, što je takođe vid jezivog iživljavanja, a nekada znaju i da im lupe šamarčinu što je već čist sadizam. I takvim roditeljima, naravno, treba sudskom odlukom oduzeti dete i dati ga nekim novim, boljim, lepšim i brižljivijim roditeljima koji će znati kako se deca odistinski vole. Interesantno je da je najveći broj dece koja su spasena tog užasnog mučenja oduzet od gastarbajtera. Preko 90%. Interesantno je i to da su u pitanju slovenski narodi čija deca su uglavnom plava. Prednjače Poljaci, Česi, Slovaci, Rusi i Belorusi. Dobro... svi znamo da oni i jesu prave životinje kada su deca u pitanju... To je opšte-poznata stvar. Većina tih naroda decu drži u kućnim kavezima i bacaju im ostatke hrane... jednom dnevno... zbog gojaznosti, holesterola i dijabetesa. Ali je, priznaćete, to ipak malo surovo i tome se moralo stati na put. Zato je još devedesetih godina donesen zakon koji proceduru spašavanja dece iz čeljusti roditelja skraćuje na minimum, a sve u interesu te dece. Jedan sudski nalog, nekolko policajaca i... stvar je rešena. Dete je spašeno i biće dato nekom normalnom norveškom bračnom paru koji zna kako se sa decom postupa. Nekada se malo igra sa njihovim polnim organima, ali to je samo pomaganje deci da spoznaju sama sebe. To kod starih, stvarnih, roditelja nikada nisu radili i... eto... još jedan dokaz da su ti roditelji bili samo biološki roditelji... surovi inkubatori bez i malo osećanja. Zato inkubatori ne smeju i ne mogu da znaju gde su deca koju su mučili... kod koga su sada i gde žive... da ne bi, sačuvaj Bože, napravili neki incident koji bi mogao biti udarna vest na nekom njihovom TV dnevniku. A čak i ta vest može da bude stresna za mnoge Norvežane... prave i brižljive roditelje koji samo izgledaju kao da im je pedofilija bliska. Ne, ne... izgled i postupci nekada znaju da zavaraju. Pa videli smo to u nekim serijama koje sam pominjao. Brzo to njihovi istražitelji raskrinkaju. Ozbiljne su to države. Nije zajebancija. Nema tamo takvih stvari. Ipak... ako nekada budem išao da proverim šta je to trulo u državi Norveškoj... i bolesno... ići ću sa štrikerkom... bez dece. A nju... teško da bi neki skandinavski par usvojio. To sam mogao samo ja.