Oficir s rupom

            Ne, nije oficir s ružom nego baš oficir s rupom. Od junačkih rana? Nije ni od rana... mada... kroz tu rupu će mu verovatno ubuduće raditi nešto invazivnom metodom, ali ne lekari nego... bivše kolege, momci... koji mu se svide... ili to dobro rade, šmekeri koji će se zajebati a da to možda nikada ni ne saznaju. Možda čak i mušterije, ako se opredeli za taj vid zarade. Kažu... najstariji na svetu. Rupa k'o rupa. Imaju je sve žene. Doduše, i dosta muškaraca je u poslednje dve decenije shvatilo da im ne odgovara podugačko ispupčenje... negde iznad... mošnica, ili seljački rečeno muda, nego bi im više prijala rupa ipod tih već navedenih... muda, pa su ispupčenje otfikarili a rupu izbušili. Radi se to sada već rutinski. Seku i buše ovi mesari po bolnicama k'o na traci za solidnu kintu. S jedne strane ulaze lepuškasti muškarci a s druge strane izlaze... dobro... ne baš vrisak ribe, ali ipak ribe. Mislim... imaju sve što jedna žena treba da ima. Čak i dovoljan broj estrogena. Tako oni kažu. Da li su uz estrogene dobili i neke druge hormone koje ih privlače ka šporetu, sudoperi, usisivaču, pegli ili pajalici... ne znam. To još nije dovoljno naučno istraženo. Nikoga od preletača to nikada nije ni zanimalo. Uvek je najvažniji bio način trpanja... izvinjavam se... seksa. A lepo mi ova moja štrikerka s vremena na vreme kaže da sam pomalo ljakse. Šta pomalo... totalni ljakse. Odrast'o sam kraj kanala DTD ali znam da plivam... bi glasila moja verzija pesme Radeta Jorovića... ili, kako sve češće izgovaraju spikeri na TV... Rada Jorovića i njegovog mega hita iz osamdesetih uz koji smo se uvek dobro provodili po diskotekama; „Odrast'o sam kraj Morave, a ne znam da plivam“. Uz „Alfavil“, naravno. Mada se pesma u originalu zove“Ja sam seljak u srcu i duši“... što još više odgovara mojim karakternim crtežima... ili crtama... 

            E taj Rad Jorović... mislim, ako je genitiv „Rada Jorovića“, onda je nominativ valjda „Rad Jorović“... jebem li ga... gramatiku smo kod profesorice srpskog vešto izbegavali pa možda i grešim... više smo se interesovali za književnost... rusku, naravno... Kao što sam rekao taj Rad Jorović je imao još jedan opaki mega hit... „Žene vole oficire“. Uuuu... što je to bila dobra stvar. Šteta što je izašla kada je rat već počeo, pa prema oficirima i nismo imali neki baš pozitivan stav. Ali ako ga je neko ispravio... stav, mislim... onda je to Rad... ili Rade... nek čita kako ko hoće... boli me uvo. Moćna pesma. Žene vole oficire. I nije Rad ništa slagao... ne, ne. Vole, brate mili, baš vole. Jebiga... ne znam zašto ali vole. Gled'o sam sopstvenim očima kako ribe padaju pod oficirski šinjel k'o snoplje posle kosidbe... kod onog seljaka u srcu i duši koga sam već spominjao. Pale se k'o hepo-kockice. Velika većina, naravno... uvek postoje izuzeci... neke skrnave oštrokonđe... gradske „urban ekspiriens“ uspijače koje se, u stvari samo foliraju, jer i one vole oficire ali je to... ono... seljački, brate... i to... mislim... Jer, oficir je uvek bio oličenje muževnosti, čvrstine stava, čvrstine tela... svih delova..., bistrine uma... dobro... možda baš i ne sasvim... ali kada je brzopotezni šah bio u pitanju... niko nije mogao da ih nadjebe, vitke linije... dobro... tu je ova genetski mutirana hrana i tipična oficirska ljubav prema slatkom malo proredila pravilo, ali... ne treba gledati na svaku sitnicu... i opšti izgled brate mili... Kad stane, lupi čizmom o čizmu i drekne... naježiš se. Vidiš... ljudina stoji pred tobom. Čvrsto i ravno k'o betonska bandera. To je taj fluid koji ruši sve pre sobom. Posebno žene.

            Ali... kuda ide ovaj svet ljudi moji... Počeli i oficiri da prelaze u žene, kao oni gore, već pomenuti. Taj major... pazi!... major... eej... Pa major komanduje bataljonom... čitavim bataljonom... To mogu biti četiri čete po 50 ljudi... eej... 200 ljudi... pardon, vojnika... a on sam. I kad drekne... mi svi pomalo upustimo u levu nogavicu... to je zato što ga većina drži na levoj strani... a i urolozi tako preporučuju. A sada, major hoće da bude žena? U stvari nije da hoće... nego je već prešao. Majku ti jebem, pa nije to ulica da se prelazi. 'Ajd' da skoknem preko, nešto da vidim. Preš'o čovek u ženu. I sad se zove Helena?! Da je bar Jovanka ili Grozda... pa da nekako i nastavi da bude oficir, ali Helena?!... Major Helena?! Ma, uostalom, može da se zove kako hoće... Ko bi slušao izvršne komande nekoga ko je nekad pišao k'o na crevo od dva i po cola a sada čučne da piša? Pa kad bi stao... stala... pred bataljon... sa nekom izvršnom komandom... pa ovi bi se upišali od smeha. Svi. I vojska i podređeni i nadređeni oficiri. Ma, ne mogu ni da zamislim tako nešto. Sad kenja i buni se što su ga penzionisali... što su je penzionisali? Pa šta je trebalo da rade... da je unaprede u potpukovnika možda?! U stvari, potpukovnicu?! Kaže... razlog za penziju je diskriminatorski... a on glasi; „ustanovljena je dijagnoza koja može uzrokovati štetne posledice po ugled Vojske Srbije“. Pa normalno da može ženska glavo. Eeej... pa to je vojska. Doduše njen ugled je poprilično narušen još od kad je Sloba izveo tenkiće na ulicu da rašćeruju drogiranu masu koja je tražila njegovu... ili beše Mitevićevu ostavku... ne sećam se najbolje... davno je to bilo. Ja sam tada bio još momak. U stvari, i sada sam... samo malo stariji. Ali, ne može niko očekivati da vojska održava isti ugled 140 godina. Jednom poklekneš, jebiga. Kad bi svi da te iskoriste. K'o kurvu. I dobro... izgubili su rat... jebeš rat... biće još ratova... U stvari, izgubili su 4 rata za 9 godina, ali... nije to bila ova vojska. To je bila neka druga vojska. Za mnoge okupatorska. Da, i ja sam služio u njoj, ali za mene nije bila okupatorska. Rekao sam „nekima“... a ne svima. Onima u Čapljini verovatno jeste, ali meni nije. To je verovatno zato što je dole uvek vrućina... a vojska stalno nešto radi... ide ti na živce. Razumem ja njih. Stalno se muvaju tu oko tebe. Dosadi, brate. Nego... šta sada da se radi sa majorom Helenom? Gde ga zadenuti a da joj ne smeta... Ne Heleni... vojsci. Tja... I kaže da joj se žena skoro šlogirala kad joj je rekla... u stvari rekao. A tek sinovi... kaže da su oduševljeni. Imaće dve mame. Znam da je samo jedna mama, ali očigledno da mogu da budu i dve i da je sve to narod preuveličao. E... Helena, Helena... uvali nas u sranja neviđena. Ne samo sebe, porodicu i vojsku, nego sve nas. A tek Dikovića? A Bracu Gašića? E, Srbijo... šta si dočekala. A sve je počelo, kaže HeleN, na Dan Zaljubljenih?! Opet taj dan o kom sam već pisao... to što sam pisao. Ma ljudi... 14. februara je Sveti Trifun... kakav dan zaljubljenih. Ti dani zaljubljenih će nam i vojsku razjebati. Zar nije dosta što su nam i sve ostalo razjebali. Daj, nek ostave nešto i za mlađe generacije, pa nek razjebavaju malo i kod njih. Ne mora baš sve kod nas.