Jednom, ima tome dosta,
pisao sam o tome kako mi svaka evropska metropola, ili neko poznato mesto uvek uživo izgleda manje grandiozno i
monumentalno nego na TV. Ne znam zašto. Možda zbog onog efekta po kom na TV imate
uvek viška bar 5 ili 10 kila nego u stvarnosti. Ili zbog onog drugog... „E,
video sam Cecu Bojković ispred Ateljea... jebote, pa ona nema 30 kila s
krevetom... a i niža je od mene za glavu... pri čemu sam ja u visini na nivou
Pigmejaca“. Odnosno, sve na ekranu izgleda drugačije... nekako lepše, veće, blještavije,
ušminkanije. Možda zato što je TV u boji a život nam je crno-belo-siv... kao iz
vizure psa. Sa pomalo usrano-braon nijansama da bude još gadnije. I zato se
uvek malo razočaram kada stanem na sred trga nekog... Brisela ili... Minhena.
Valjda zbog toga što pomalo bez razloga potcenjujemo ovo naše. Jedan drugar je
letos bio u Jagodini. Vratio se s više utisaka nego kada je išao u Rim. Za Rim
očekuješ da bude Rim, ili i još više od toga, a od Jagodine da je blato do
kolena i da se seljaci bodu noževima. I onda shvatiš da je Rim manje nego Rim
koji si ti hteo da vidiš a da Jagodina i nije baš primer tipične kasabe iz
Andrićevih dela. Džabe se mi smejemo loptastom Markoviću zvanom Palma... on je
kod sebe sve ušnjirao da bude ljudski i kako treba. Manje se interesuje za
globalno a više radi lokalno. Možda bi to svima trebala da bude premisa. Zajebi
visoku politiku... drž' se opštine i ne miči nikuda. Telefon u šake i svaki
dan; „Alo... Beograd... 'oćete li vi uplatiti onih 20 miliona dinara što je
upisano u budžetu pod rednim brojem 12-4598-14? Sutra? Dobro... će zovemo i
sutra... telefon plaća opština... mogu ja ovako dokle 'oćete“. I, naravno, sutra
opet telefon i opet isto. Pa onda, jednom mesečno skočiš do prestonice da im se
najebeš majke vizavi, a sutra opet telefon i opet ista priča... jednom će pući
i platiti. Tako to ide. I napraviš turističko mesto o kome se priča i kome ne
treba reklama.
Reklame i turistički
prospekti su još blještaviji od televizora. A tu se može uključiti i internet.
Kad gledaš sve izgleda tako da bi se teleportovao tamo u roku od pet sekundi i
to bez menjanja garderobe. Ma i bez menjanja gaća i čarapa. Ko ga jebe. Ne mora
biti sve na tebi idealno. Dovoljno je idealno mesto na koje ideš. Pogledaj boju
mora... haos... a vidi sobu... predrkana. Švedski astal... neću ustajati od
njega, plaža... raj. A kad dođeš u taj raj pomisliš da si se ukrcao u pogrešan
avion koji te odvezao na Aljasku da sečeš drveće sa drvosečama za po 5 dolara
na sat i gde je radno vreme od jutra do mraka... a znate koliko leti traje dan
na Aljasci.“Lažu agencije“! Ma lažu svi. Na internetu ugovaraš bez agencije i
opet te zajebu dok si rek'o popokatepetl. Čak i zvanični sajtovi gomile gradova
budu toliko ufotošopirani da kad stigneš tamo ni jedna boja koju si video nije
ista. Sve ti je nekako bledo... i liht. Kao da su sve slikali sveže okrečeno a
ti došao 10 godina kasnije i... farba izbledela. Jebiga. Što nisi došao odmah,
čim je postavljeno na sajt. A sajt ažuriran pre par dana. Bar tako piše.
Kažu... oko kamere drugačije vidi nego ljudsko. Drugačije ste vi sve dofarbali,
u tome je problem. Baš smo pre neki dan spominjali onog guštera u Gueljo parku
u Barseloni. Na prospektima izgleda kao savršenstvo umetničkog odraza a kad ga
vidiš „nazapravo“, malo lepše nego lavovi na ogradama u Draginju... to vam je
između Šapca i Valjeva... vrlo poznato i ekskluzivno mesto.
Valjda zbog toga sada s
manje putne groznice ili entuzijazma krećem negde na put. Bolje da sve
posmatraš sivo-belo, pa kad stigneš ili se ne razočaraš, jer si tako i mislio,
ili se prijatno iznenadiš jer je lepše nego što si ti sve u glavi sasvim ofarbao
u sivo. Ma... možda su ovi kljinci što idu na te silne ekskurzije u pravu. Boli
njih uvo i za grad gde idu i za hotel gde će biti smešteni. Njima provod
počinje već na trećem kilometru od Novog Sada. I ništa ih ne može sprečiti u
tome. Dobro... glupo je da idu na ekskurziju od 4 dana u Titel. Zato nam i
uvaljuju te skupe ekskurzije do Pešte ili Beča. Kao... negde su i bili a i
proveli su se ludački. To je opet zbog onih fotošopiranih prospekata preko
kojih nas i navlače na sve. Nigde na prospektu nema štrika za sušenje veša sa
gomilom gaća, čarapa i potkošulja. A uživo ga ima... i te kako. Možda su gaće
malo belje od naših, ali svi znamo da je njihov Ariel bar duplo bolji od ovog đubreta
koje mi za veće pare kupujemo ovde. Mi sa ovim našim Arielom imamo bele gaće
samo kada ih kupimo. Posle toga mi nekako uvek vuku na neku sivu. Svetlo sivu
ali ipak sivu. Srećom pa su jedan evro po komadu. Ko ih ne menja baš svaki dan,
i nema tako brojnu porodicu kao mi, ne mora ni da ih pere. Za stariji bračni
par, kao što smo štrikerka i ja, uz pažljivu upotrebu 10 evra mesečno bi bilo
dovoljno. Ali uz ovu gomilu ukućana zbog kojih se nekada osećam kao da živim u
đačkoj kantini ipak trpim te nijanse sive. Pa... i na njoj su vidljivi
tragovi... nepravilne upotrebe. Što je dovoljno. E, zato se više i ne palim na
šarene prospekte za putovanja. Putujem i biram sam. Pa, ako je i crno-belo, sâm sam to izabrao. Dodaću ja
boju kad se vratim kući. Nije to neka mudrolija.
Hahaha! Kako ti to dobro izmrsomudiš! Hitno da se baciš na pisanje putopisa :)
ОдговориИзбришиPa dobro, Jagodina mi je bar blizu.I Palmi skidam kapu. Dok se ne otkrije da se iza svih njegovih angažovanja krije nešto drugo, kao što obično biva. Ne znam za boje evropskih i svetskih metropola. Ja sam , na kraju krajeva, sklona da sve vidim ružičasto.