Lažu baš svi, mamicu im pokvarenu

            Ovaj svet je sav sjeban i to 100%. Ne možeš zaista nikome ništa i nigde da veruješ. O ljudima neću da pričam... možda je ostao negde još po neki redak primerak, pa da ne grešim dušu. Ali sve ostalo je čisti „fejk“, što bi rekli ovi moji klinci. Na TV... katastrofa. O dnevno-političkom emisijama neću ni da pričam. To je izvor zla od Lisabona, pa u krug na desno, do Bermuda. U stvari opet do Lisabona. Da ne ispadne da se negde u Atlantiku nalazi Atlantida... zemlja obećana i željena već vekovima. Možda u njoj ne bi bilo ovako otužno kao kod nas. E sad... zašto je baš sve otužno na TV? Zato što sam mislio da postoje neki programi koji nemaju potrebu da turiraju bilo šta. Prosto... takvi su programi. A onda... opet mislim... koliko na njima ima malo reklama, nisu komercijalni sigurno. Što znači da ih neko dotira. A zašto bih, recimo ja, dotirao neki kanal ako nemam ništa od toga? Nije logično, zar ne? A sa druge strane, šta se turira na Investigejšn Diskaveriju? Broj ubica, lopova i siledžija? Pa... zašto da ne. Možda to nekome nešto znači. Vadi neke bolje proseke, minca neku samo njemu znanu statistiku... otkud znam... nešto mora da postoji. Dobro, to je za ubistva, silovanja, pljačke i ostale fine radnje čovekovog bića... Ali šta je sa „24 sata u kuhinji“? Sem Džejmi Olivera, jer kod njega i kad običnu cepanicu sitnije iseckaš i na kraju sve prekriješ listom zelene salate sve bude... hmmm... fenomenalno. Nisam na njega mislio. Mislio sam na one Holanđane u kuhinji, Portugalce, pa... i našeg „lepog brku“... što da ne. Čovek je „svetski, a naš“. Znači, mislio sam da možda nekada malo preteruju sa ukusom, ali ne lažu sa načinom pripreme baš toliko da te žešće zajebu. Ali... nije tako. 

            Gledao sam nekoga od tih čudotvornih kuvara misleći... možda i vidim nešto pametno što se može primeniti u mojim nedeljnim „ispadima“ kulinarstva dok štrikerka odmara svoje umorne zglobove od neprekidnog stvaranja novih jedinstveno-unikatnih umetničkih dela u tehnici pletenje i štrikanje u vazduhu. Mislim... nije na platnu, nije ulje, nije akvarel, nije vajarstvo... jebiga, nešto mora da jeste. I pokušavajući da vidim nešto novo kao... kulinarski doskok na prste a ne k'o konj na pete... a opet zbog malopre pomenute gospođe, kojoj je, po sopstvenim rečima, sve toliko dosadilo da joj se ne jede ništa. Ama baš ništa. Mada... ne izgleda kao da ne jede „baš ništa“ ali to sada nije predmet naše istrage... u stvari teksta... (vidi se da sam oduvek želeo da budem istražni sudija). Dakle, u želji da proširim naš meni-jelovnik nedeljnih ručkova, blenuo sam očekujući da ću naići na nešto što može da se napravi kod nas, bez korišćenja začina koje ne mogu ni da izgovorim i po koje treba putovati ili do Indije ili bar na Madagaskar. I, onda... kao grom iz vedra neba, jedna sasvim obična stvar... juneće šnicle... onako... podebele... imaju bar 3 santimetra debljine. E,... da vidim kako sprema tako debele šnicle a da ne budu kao đon od kanađanki kada se vruće stave na sto. I, eureka... ! Najzad nešto korisno. Neka žena na toj, non-stop kuhinji, je šnicle uvaljala u sodu bikarbonu i to baš, baš uvaljala... zatrpala ih sodom. Rekla je da ih treba ostaviti oko 4 sata u sodi bikarboni, nakon toga ih oprati mlakom vodom i dalja priprema ide kao i obično... a soda će učiniti da šnicle budu mekane i sočne kao babini uštipci 1975. Čiča je odmah seo u kola i pravac... „Limanski dragstor“. A tamo, na svežem mesu, ne radi moja omiljena mesarka nego neka klinka koja nožem barata k'o ja štrikaćim iglama... više se plaši da ne zajebe nokte nego da nešto odfikari k'o svet. Sve sam joj potanko objašnjavao i... džabe... nije bilo onako kako sam ja hteo... Ali dobro, ja sam poznat kao perfekcionista. Patološki. U svakom slučaju, nekako je ona nasekla junećih šnicli koje su od 4 cm išle ka nuli, na drugom kraju, i obrnuto, i to malo više od 2 kile. Tačnije, 2 kile i 400 grama. Ma... izgled nije bitan... tešio sam se... ukus je kralj svih čula... to je najvažnije. 

 

            Čim sam stigao kući uvaljao sam šnicle u sodu bikarbonu... pozamašan sloj... i ostavio ih u frižider. Mislio sam... šta 4 sata?... ostaviću ja njih 24 sata... ima da budu k'o puter. I, sutradan, otprilike u isto vreme, izvadio sam šnicle i oprao ih mlakom vodom. Mirisale su na sveže juneće meso kao ni jedne do tada. Fenomenalno. Samo da ih nasolim... vegetu ne stavljamo jer nam je sin skrenuo pažnju da je prepuna pojačivača ukusa... to sad rade u školi... i ostavim ih da čekaju nedelju. Što je bilo sutra. A u nedelju... odnosno sutradan... izvadim veliku šerpu koja u prečniku ima 39 cm i nabavljena je baš za naše nedeljne ručkove jer nas na stanju nedeljom ima sedmoro... što priznaćete nije malo ako mislite da eksperimentišete a ne da ubacite dva pileta u rernu i... ćao... vidimo se oko dva popodne... i na čistu vrelu mast počnem da ređam juneće šnicle. Samo da malo porumene pa ću onda da dodam vode, belog luka i vina i sledi lagano dinstanje. Već pri sipanju vina, učinilo mi se da se meso malo čudno raspada. Sad... ja jesam težio tome da se šnicle „same tope“, ali ne baš posle jedva 15 minuta pripreme. Ali, dobro... ne treba odmah paničiti, nego nastaviti mirno i dostojanstveno do kraja. Međutim... posle pola sata, veliki do mesa je bio u fronclama... milim, svaka nit mišića na mesu se razdvojila... Počelo je sve da liči na male rezance. A i miris koji se širio nije baš izazivao želju za jedenjem tih... šta god da su već postale. Onda sam izvadio malo parče i probao. Auu majku ti... Kao da sam istresao kašikicu sode bikarbone direktno do mesta gde želudac prelazi u dvanaestopalačno crevo. Katastrofa. Pola sata kasnije dobio sam neku amorfnu, potpuno nejestivu masu sive boje. Nema druge... nazvao sam kafanu „Žar Mance“ i naručio dve kile mešanog roštilja pomalo u nadi da, kao, neće biti primećeno. Malo morgen. Junetina je završila u smeću... prepustio sam taj deo posla štrikerki... i hteo da nađem broj telefona od te 24 časovne kuhinje pa da im se najebem mame mamine. Ali... kontakt je bio nemoguć. Zaštitila se bagra. Mamicu im pokvarenu... Pa vi sad slušajte šta vam oni predlažu za kuvanje ako ste ludi. Ja od tada preskačem taj kanal. Gori su Pinkovih „minut-dva sa Vučićem“. A roštilj?... roštilj je bio odličan, kao i obično.