Nestašni dečaci na rođendanu

                        
            Bio je, došao i prošao i taj dan, mojoj starijoj ćerki osamnaesti rođendan. Zvuči kao već poznat i otrcan stih. Proslava je pripremana dosta opsežno. Čak mi se u nekim momentima činilo da ću postati deda... U stvari, da se ona udaje i to navrat-nanos jer treba da se porodi u roku od 3 meseca. Taj utisak sam imao zbog histerije koja je na trenutke hvatala sve u kući sem mene. Ili sam ja to samo mislio da me ne hvata. Oko čega histerija.... ne znam... oko cipela, suknje, čarapa, frizure, torbe, šminke... za koju je posebno bila angažovana jedna od ženinih štrikerki koja je, kažu, izuzetan talenat za tu vrstu umetnosti. Ne za štrikanje... za šminkanje. Histerija je vladala i oko vremena polaska, vremena dolaska, spiska gostiju, nabavke pića... ma... oko svega što je imalo bilo kakve veze sa tom, sada najvažnijom ceremonijom u odrastanju jednog mladog čoveka. Ili žene. A to je... proslava osamnaestog rođendana. I... nekako smo se odvukli do kluba „Majami“ u Radničkoj ulici gde je već bilo spremno sve što smo platili... konobari, šankeri, izbacivači i di-džejevi... žive muzike, srećom, nije bilo. S obzirom da sam bio zadužen za prevoz putnika, gostiju, pratećeg osoblja i svega što se može voziti i prevoziti prvi sam stigao na licino mesto. Klub prazan, gosti se čekaju, osoblje priprema. Broji se piće... ića nema... i tako... sve što prethodi jednom takvom svečanom ceremonijalu. Gosti... pa... uglavnom fin mlad svet između 16 i 20 godina. Sedeo sam malo da se i ja malo osećam mlad i setim svog osamnaestog rođendana koji je isto tako bio spektakularan i svečan kao i ovaj. Samo sa oko 1.200% manje zvanica. Kod mene je bilo nešto manje od 10 a ovde se očekivalo nešto više od 120 ljudi. Ako se neko od 18 godina ubraja u ljude. Skromno, zar ne. Kada sam video da se društvo iskupilo u značajnom broju izvukao sam se k'o babi konac iz igle, seo u kola i... otiš'o da sa štrikerkom gledam nešto od naših obožavanih emisija na „Pinku“... kao i svake nedelje uveče, i dostojanstveno, kao što i priliči porodici našeg renomea, sačekam kraj ceremonije, pa da polako krenemo na spavanje. 

            Gledali smo razne emisije... sad već ne znam ni koje... a vreme je letelo kao u zatvoru. Minut prođe, sat nikad... Valjda zato što smo toliko željno iščekivali svečano zatvaranje tog ceremonijala koji je trebao da se desi oko... pola tri. S mogućnošću probijanja roka. I taman sam štrikerki prepričavao utiske o gostima koji su izgledali tako da sam i ja imao želju da ih izbacim i pre nego što je počela svečanost, kad je zazvonio moj mobilni telefon sa nepoznatim brojem telefona na displeju. Pun utisaka o momcima sa slavlja, znao sam da me zove ili vlasnik kluba ili... murija. E... nije bila murija, ali vlasnik kluba jeste. I... praktično mi je izrecitovao reči pesme „Nestašni dečaci“ grupe „Bulevar“ s početka osamdesetih godina prošlog veka, što je očit dokaz da vreme teče ali da mi stojimo. Rekao je da su dečaci te noći bili malo besni pa su počeli da razbijaju i glave i čaše... kao... imali su nesrećno detinjstvo, pa sad vole kada ih se plaše. Popili su po koju više, nešto im se zbrčkalo u glavi pa su se međusobno potrudili da budu krvavi i plavi. Obezbeđenje je reagovalo kruto i strogo, ali iznad svega pravedno... odnosno po pravilima zaštitarske službe... izbacili su ih napolje. E... ali oni su i dalje bili besni, pa su nastavili da divljaju i ispred kluba a to se nije dopalo okolnim stanarima... kakav smo to narod?!... koji su zvali organe Unutrašnjih poslova. Drugovi iz mupa su došli u opremi nindža-kornjača i povelikom broju jer nešto nisu imali živaca da se raspravljaju i razvlače pola noći s pijanim klincima... a vala ne bih ni ja... te su odmah upalili svetlo, ugasili muziku i rekli da se stolice okreću na stolove a da je fajront zvanično stupio na snagu u... ako se ne varam... 00,20 časova. Nežno ali snažno su pobacali po nekog pijanog dilindova i suptilno, ali pedagoški im rekli; „a sad... svi m'rš kući“!

            I tako sam i ja morao samog sebe da privedem do gore navedenog kluba... mora se reći da prisile nije bilo... i da odmah pri dolasku na lice mesta održavanja skupa prozborim... „šta je društvo... murija fajrontira, aaa!? Jebiga.. platili smo do tri sata, ali... vlast je vlast, a kreteni su kreteni, pa neka sad svi razmišljaju ko je koga zajeb'o!?“ S obzirom da sam usput... negde na ćošku Stražilovske i Maksima Gorkog... video grupicu pijanih kretena koji su mi ličili na budale dovoljnog kalibra da zaseru i šefa i stanicu, nisam bio raspoložen da slušam dalja objašnjenja o radnji fabule jer... otkud znam... možda se oni majmuni što sam ih video vrate da „raščiste stvar do kraja“ pa može da se desi da i ja završim u mardelju isto veče a nisam poneo prikladnu garderobu i krenuo sam bez ćebeta. Zato sam predložio „da se sva lica što hitnije udalje sa lica mesta“, pokupio gomilu poklona za osamnaesti rođendan... u vidu nebrojenih flaša raznih alkoholnih pića... maštovita mladost, zar ne?... potrpao članove svoje porodice i njihove najbliže srodnike i krenuo ka svojoj omiljenoj destinaciji... kući. Jest' da je propalo dva sata plaćenog entertejmenta, ali ću bar leći ranije nego što sam planirao. A ko je kriv?... Otkud znam... Ljudi, sutra se radi... zajebite prazne priče. Rođendan je završen. 'Ajmo kući.