Švercerski

            Jedan poznanik, drugar mog ortaka, je još pre tridesetak godina napravio vizit-karte, na kojima je stajalo „Diplomirani švercer“, što tada nije bila baš bezazlena stvar. Čovek je godinama tražio proizvod dovoljno mali da može da se prošvercuje veliki broj komada i dovoljno skup da se na njemu može zaraditi dosta. San svakog švercera... zar ne. Dok nije stigao do toga, švercovao je sve i svašta. Krpice iz Turske... ili iz Singapura, kaiševe, bižuteriju, pa čak, jedno vreme, feferone u teglicama... i to iz Turske. A onda je jednog dana „uhvatio“ pravu stvar. Turpije, odnosno burgije za zubare, koji su tih godina tek počinjali sa privatnom praksom. Našao je na Tajvanu odličan izvor i sjajnu cenu. Burgije su bile dovoljno male da se moglo u jednom odlasku preneti i po par hiljada komada. Razlika u ceni... bar 3:1. Idealna stvar. Bar tako je on mislio. Zubari to troše kao čačkalice, nabavna cena je dobra, roba nije velika... bilo je i neke „šeme“ na carini na aerodromu u Beogradu... Sve u svemu, idealan i profitabilan posao koji je obećavao lepu budućnost. Već u prvoj turi je doneo par hiljada komada i veoma brzo ih „utopio“ gomili novosadskih i beogradskih zubara. Sve je ukazivalo na to da je na pomolu lep biznis. Dva-tri meseca kasnije, počinje da zove sve zubare kojima je prodao burgije da bi saznao koliko im treba u sledećoj turi. E... tu je naišao na ono „ali“. Našim zubarima, tada, to nije bila baš potrošna roba. Oni su sterilizacijom burgija jednu istu burgiju koristili sve dok se ne istupi i postane neupotrebljiva. To je značilo da sledeće narudžbine neće biti bar... 2 godine. I opet se srušio švercerski san. Ono što se ne može prodavati stalno nije prava stvar. Jer... šta da radiš dok zubari ne istupe svoje burgije. Ubio ga je prvi član nepisanog švercerskog pravilnika... ako nema kontinuiteta - nema posla. 

            Upravo zato je poznata stvar da šverceri promene toliko vrsta robe koju šveraju u toku te vrste biznisa, da se sa njihovim asortimanom ne mogu porediti ni zalihe robnih rezervi. Jedan naš drugi prijatelj je još davno i zvanično postao „diplomirani švercer“ iako mu nikada nije palo na pamet da pravi vizit-karte. Nije imao ni potrebe... Zna ga ceo južno-bački okrug. Kome god šta zatreba... eto ih kod njega. Šta je predmet njegovog interesovanja?... Prosto rečeno - sve . Kosačice, televizori, frižideri, telefoni, veš mašine, agregati, grejalice, monitori, sir, salame, ćuretina... Sve. Zemlja „uvoza“... - Mađarska. I mada se čini da nema toliko stvari koje možeš da švercuješ... to je varka. Uvek ima i postoji gomila stvari koja je u jednoj državi povoljnija i na kojoj se može lepo zaraditi. Naravno, uz rizik. Rizik je sastavni deo švercerskog posla. Nekad čak imam utisak da oni u tom osećaju adrenalinskog straha na granici pomalo i uživaju. Jer, i pored toga što većina njih ima neke svoje „šeme sa carinom“, uvek postoji velika mogućnost da će se nešto iskomplikovati i stvar krenuti po zlu... nema tvog carinika trenutno a ti si na redu, vanredna kontrola iz carinske centrale, prijava od strane ljubomornog komšije, tvog carinika su namerno sklonili jer ste provaljeni... Nikada ne znaš šta te čeka, jer granica je uvek bila granica. Zato se valjda tako i zove.

            A šta je zapravo šverc? Mislim na ovaj bezazleni... sa stvarima koje sam već nabrojao. Nikako na šverc narkotika, oružja ili, što je najgore, ljudi... To i nije šverc... To je krijumčarenje i opasna rabota i za to se dobijaju ozbiljne zatvorske kazne. Što je i normalno. Nije isto švercovati 3 LCD televizora ili 20 kila kokaina. Iako su televizori uvek vidljiviji od kokaina... bar na prvi pogled. Šverc je oduvek bio način da ljudi zarade novac od koga, u 95% slučajeva, samo žive malo bolje nego da se njime ne bave. S druge strane, niko švercerima ne može da ospori sposobnost, visprenost, snalažljivost i sve ono što gomila drugih ljudi nema kao karakternu osobinu. I zato su često predmet osude ogromnog broja ljudi iako, po pravilu, niko od tih ljudi nije probao da preko granice prošvercuje ni par gaća čija je vrednost 2 evra. Ali šverc smatraju jednim od najvećih krivaca za krizu koja kod nas traje od... pa... otprilike od 1918. ... sa manjim prekidima. Kao što sam već rekao... pod švercom ne smatram prolaz čitavih kamiona cigareta, goriva, narkotika, alkohola, ljudi... to je krijumčarenje i to sigurno spada u stvari koje urušavaju državu. Ali... nekoliko televizora na kojima ćeš ukupno uzeti 200 evra? Nekoliko mobilnih telefona sa sličnom zaradom? Par kosačica za travu? Smešno. Jasno je da se granice ne mogu sasvim izbrisati, ali bi je za ovakve mini-švercere zaista trebalo ukloniti. Mada... onda bi sve pomalo izgubilo draž i više to ne bi bio šverc nego običan transport. Nego... ima li neko ideju šta bi mogli da šveramo iz Srbije u EU, ili obrnuto... Na čemu može da se uzme neka lova... ne mora biti velika... samo da je redovna.