More, planina, jezero... kuća

            „Gledam Banat, Srem i Bačku s Fruške Gore... gladam a u duši lom... tu je nekad, kažu, bilo more... čekalo nas pa presušilo...“ Balašević kao da je ove stihove pisao za drugove “odozgo“ koji su i sad... „odozgo“! Jer, savetuju nam da ne idemo nigde iz zemlje Srbije da se odmaramo i ostavljamo drugima pare, nego da se omaramo baš ovde u Srbiji... severnoj, zapadnoj, južnoj... svejedno. Samo za dinare. Može i za evre, ali da ih ostavimo kod nas. Srpska ruka u srpskom novčaniku. E, sad... to što nam fali more... nema veze... Ima tih silnih jezera, od kojih bi ja jedva nabrojao tri, koje mogu da zamene more. Ne znam šta to može da zameni more a da nije more, ali... dobro... neka bude. Ja sam prošle godine išao par dana na jezero Zaovine na Tari... inače veštačko... i smrz'o se k'o dupe koliko je voda hladna. Ko izdrži duže od pola sata dobija olimpijsku medalju. Doduše... pitanje je šta ko smatra odmorom. Neko voli to gacanje po košticama od bresaka razbacanih širom plaže uz ciku i vrevu dece i monumentalni glas lika sa rogoznim šeširom... „Krofnice, mekike... sa eurokremom... toplom čokoladom...“ a neko mir i tišinu neke brvnare na Tari po kojoj noću grebu divlje mačke i po neki ris. Neki vole da zlurkaju po prestonicama Evrope sa selfi-štapom ne bi li što pre to zakačili na Fejs... da se zna... Jer čemu inače i selfi i Fejs ako je koeficijent iskorišćenja manji od 94%? „Moja ženica i ja u... Barseloni“. Dobro, Barselona nije baš stopostotna prestonica, ali nije ni daleko od toga. A pored svega je još i na moru. Kud ćeš više?

            Ali... možda je Vučić ipak u pravu. Eto recimo juče su ove ženine štrikerke obeležile međunarodni dan štrikanja na Štrandu. Kao prvo, u Srbiji je... ako je Novi Sad još u Srbiji?... ma jeste... išao sam pre neki dan za Beograd... još uvek nije bilo graničnog prelaza kod Batajnice... a i troše se naše pare koje ostaju u našem džepu. Bez obzira ko je kome „naš“. Sad... ja baš ne razumem ko je međunarodni dan štrikanja stavio u sred juna meseca kada svaki pogled na nešto štrikano izaziva momentalnu blagu sunčanicu a ne, recimo... u oktobru... kad treba da počnu pripreme za zimsku sezonu, ali dobro... možda moja logika i nije dobro usmerena... Možda one sada svoje kreacije mogu da plasiraju u... Argentinu. Onim čuvarima krava po Patagoniji... kako se ono zovu... Gaučosi... Transport ne bi izašao puno pa bi se jedan solidan džemper tim Gaučosima mogao prodati po, za njih pristupačnoj ceni od recimo... 700 evrića. A Gaučosi najviše vole da nose unikatne džempere štrikane u Srbiji, ne računajući Sirogojno. Jer ti iz Sirogojna su pravi bljak. Ali, dobro... jebeš sad džempere i dan štrikerki... Pričamo o letovanju u Srbiji i srpskoj ruci na srpskom novčaniku. Tuđoj ili našoj, svejedno je... Važno da je srpska. Ruka, mislim. Ovo sa štrikerkama je bio samo primer, jer mogle su one dan štrikanja da obeleže i negde na... Halkidikiju... ili u Pragu... ili na Kranjskoj Gori... ali nisu. Uradile su to na Štrandu. Znači da slušaju preporuke vlade Srbije. Ako mogu one, mogu i drugi. Štrand je izuzetno poznato i lepo letovalište na kome sam i ja nekada provodio čitava leta. I pre nego što odem na more a i kada se vratim s mora. Sada bi bilo isto tako samo ne odeš na more. A to i nije neka razlika.

            S druge strane, pre nekoliko dana sam čitao tekst jednog mog... moglo bi se reći istomišljenika... o tome koliko je odmor u stvari umor. Lepo je čovek opisao koliko je odlazak na odmor takvo maltretiranje da ne treba ni ići na njega. Bolje se provedeš ako nigde ni ne odeš. Jer gde god da kreneš treba nečim da se prevezeš a ne znaš šta je gore... kola, voz, autobus ili avion. Svugde te kinje i posmatraju kao goveda koja se voze na klanje. Ako se tome doda onaj doživljaj sa plaža i planina koji sam već opisao... stvarno ispada da je najlepše kod kuće. Samo... ne shvata to naš čovek. 'Oće negde da ode pa kud puklo da puklo. E, zato je ova preporuka vlade i Ace dramosera lično, došla u pravi čas. Pre nego što se bilo koji građanin Srbije zaleti na neki granični prelaz. Doduše, ja znam neke koji su već bili i vratili se pa je za njih mast otišla u propast, ali još nije kasno za ove druge da se osveste i odustanu od letovanja negde u inostransvima. Možda je najbolje, što će, rekao bih, i biti izbor za većinu, da odustanu i od samog letovanja. Jer... gde će? Kuda? I s kim?... što je veoma važno!... Mislim... ideš na letovanje sa sopstvenom ženom?! Cele godine ste zajedno i još i na letovanje da ideš s njom?! Kakav je to odmor? Od čega? Sve ono što ti je pričala preko cele godine sad će da ti ponovi ali u MP3 verziji... mislim, komprimovano. Pa to je gore od kopanja rovova u vojsci! Eto, baš juče je jedna grupa drugara otišla na mini odmor od 5 - 6 dana. Njih šestorica sa dvoje kola. Prva stanica - Požega, tačnije Jelen Do, gde ih je čekalo jagnje... ispod sača... niste valjda mislili živo... i dan dva zezanja. A posle toga par dana u Kručama... kod Bara. Pederbal? Ma mislite vi šta hoćete ali ja sam ubeđen da će se oni sjajno provesti. Možda sam i ja mogao s njima. Odustao sam samo zbog onog dela u Crnoj Gori. Jebiga... preporuka vlade se mora poštovati. A ja sam uvek bio lojalan građanin. Mada...