Šporet iz ugla sofisticiranog kupca - I deo

            Sa savremenom tehnologijom nema zezanja. Ona traži da svi, sada, kao matore drte, upisujemo elektrotehnički fakultet - smer programiranje, jer bez toga je skoro nemoguće živeti. Stalno moraš da se „divelopuješ“ i „apgrejduješ“ zajedno sa raznim spravama koje koristiš. Ako malo predahneš... samo pola godine... gotov si. Ne možeš više nikada da se vratiš na „pravi put“. Sve te pregazilo kao Fap žabu. Meni kada je dosadno, ja iz zezanja restartujem mobilni telefon na fabrička podešavanja i onda polako vraćam sve aplikacije i sve ponovo prilagođavam sebi. To vam je kao u vosci rasklapanje i čišćenje naoružanja koje se radilo minimum dva puta nedeljno. S tim što danas vrlo često menjate „oružje“. Sve to mi je jasno za ovu sofisticiranu tehnologiju, ali danas je došlo vreme da ni novi šporet, koji si kupio i platio ga k'o nekada pet „Slobodinih“, ne možeš samo da prisloniš uz zid i uključiš u struju. Trofaznu... bilo bi poželjno. U stvari, bilo je poželjno. Danas su svi novi šporeti monofazni. I nisu jedna celina... kao nekada. Kupuješ rernu po želji a tako i gornju ploču sa ringlama... po želji. Jedno je „Gorenje“, a drugo „Simens“. I svaki deo upada u za njega predviđeno mesto. A kada smo mi pre 13 godina kupovali šporet to je bilo tek u začetku,  i postojala su i tada dva dela, ali su bila od iste firme i napajani su strujom sa jednog mesta. Kada budemo kupovali sledeći, verovatno će se kupovati svaka ringla posebno i kačiti po zidovima gde ti odgovara. Prosto da čovek poželi da kupi „Smederevac“ i otera ih sve u....
      

            Ali... kao što sam rekao, moraš da pratiš tehnološka događanja, i trpiš ono što je „in“. S obzirom da je nas taj pomenuti šporet iz 2002. koji je glumio dva dela a u stvari je bio jedan, nervirao od prvog dana jer nikada nije radio kako treba... ili... kako smo mi mislili da treba... to je ostalo misterija... a imali smo živaca za njega više od 13 godina... jedva smo dočekali da nešto crkne pa da ga zamenimo. U stvari, čekali smo mi već godinama da nešto crkne, a on je, takav nikakav radio k'o lud. To je neka „Korona“... Zagrebačka... Žilava u p.... Kad pečeš praseĆinu miriši do kraja ulice, jer pušta na sve strane, ali radi k'o DoHa. Radila je. I onda... došao je i taj dan... dan kao i svaki drugi, ali ipak drugačiji. Crkla „Korona“. E, neka je... povikali smo u glas. Idemo najzad da kupimo drugi šporet. Taj pravi... iz prava dva dela... a ne ovaj lažnjak. E, sad... opšte je poznata stvar da ja ne spadam u ljubitelje bilo kakve kupovine... sem kola, televizora, muzičkih sprava i računara... pa sam taj deo kupovine prepusti štrikerki i deci. Ali... nije to tako jednostavno. Zvala me telefonom svakih 10 minuta... „ovaj ima katalitičko čišćenje, a ovaj drugi ne.... ovaj ima XXXL rernu a neki drugi nema (ja mislio da se tu puštaju pornići... zbog onog „XXX“... mislim... tako se obeležava neki fajl koji sadrži porno scene), onaj ima dve ringle na gas, ovaj tri i jednu na struju....“ Vidim, nema druge, moraću i ja u obilazak radnji bele tehnike. Mada... danas bi se te radnje mogle zvati „radnje sive tehnike“ jer tamo skoro da nema više ništa što je belo. Frižidere farbaju u reflektujuću boju sigurnosnih prsluka za saobraćaj... valjda da ih lakše nađemo u mraku kada jedemo noću... ne znam zašto bi drugo? A ono što nije reflektujuće-drečavo-narandžasto, sigurno je prohromsko... sija se k'o ove nove „Cepter“ šerpe koje smo, u pola cene, samo za nas, dobili za 2.700 evra.
          

            I naobilazismo se mi tih radnji gomilu da bi na kraju kupili u onoj u kojoj smo prvo bili. E, zajeban lik je bio taj Marfi... ili je još uvek?... ne, stvarno... jel' živ taj čovek? I ko je on, u stvari? Dobro... sad to nije ni bitno. U svakom slučaju, kupismo rernu u jednoj, a ploču u drugoj radnji. I gotovo. Gornja ploča je sa tri ringle na gas i jednom eletričnom a rerna ima 7.823 kombinacije pečenja i programiranja. Opet ćemo morati na neki ozbiljniji kurs za programiranje. Ali... šta fali... čovek uči dok je živ. Samo treba da nam ih isporuče, da se ubace u postojeće rupe na kuhinji, da se ode do mesare i... ima da cvrči kao u pekari. Bar smo mi tako mislili.... to veče kada smo kupili svu tu skalameriju. Ali, već sutradan ujutru počinje ludilo... Zovu iz tih radnji gde je skalamerija kupljena i počinje opšte naricanje s druge strane slušalice. Nema... Nema u magacinu. Ni na stanju. Ima samo taj izložbeni primerak. Nećemo to... svaka izložbena rerna je otvorena bar 20 hiljada puta. Mi je toliko puta verovatno nikada nećemo otvoriti. E pa... onda ništa... Može da se naruči... i stiže za nedelju dana. Pa... naručujte. Štrikerka će se sigurno pojesti živa što neće moći da kuva sedam dana. Došlo joj kao kec na jedanaest. Gornju ploču smo u drugoj radnji, „Homcentru“, našli već sutradan. Novu... neotpakovanu. Dobro je... bar jedna stvar je rešena. A i nema pauze u kuvanju za štrikerku. Ponavljanje je majka nauke.... mislio sam. Ali, nije baš tako... prvo mora da se ubaci rerna pa tek ondaK gornji deo. Jebam li ga ako sam ja išta shvatao. Kupio sam dve različite stvari u dve radnje i opet ne mogu jedna bez druge. Oni nas sve zajebavaju... tvrdim vam... 100%. Ali... nije važno... iako, nije da nije važno.... ne volim da me zajebavaju... ali, dobro.... samo nek' donesu to i da puštamo „parnjaču“ u pogon. Ja bih troje kola kupio za vreme koje smo se zamajavali s tim šporetom. Dobro.... sad je konačno gotovo. Tako sam bar mislio, ali....