Šporet iz ugla sofisticiranog kupca - II deo

            Nije uvek sve kako izgleda da jeste. Nekada vam se učini da ste stvar završili do kraja a ona se vrati k'o bumerang i razvali vas po nosu. Kupovina šporeta bi trebala da bude zaista smešna stvar, pod uslovom da imate dovoljno para, ali nije baš tako. Rerna koju smo kupili u „Tehnomaniji“ je isporučena u roku od 10 dana kao što je i bilo dogovoreno, a gornju ploču je štrikerka, koja je slučajno i moja žena... mada to nigde ne piše..., uzela sama odmah na licu mesta. Trgovac u „Homcentru“ joj je ljubazno ubacio u gepek kola i poželeo joj da je dugo, dugo služi.... Na šta ona nije mogla da ostane ravnodušna pa je mu je odbrusila „Šta dugo? Daj Bože da je zamenim novom za 3 godine... Šta... Zar da gledam isti šporet 15 godina?... k'o ovaj prošli... jes' ti normalan?!“ Jadnik se skrušeno vratio u svoju radnju misleći... „Idi bre tetka u p... m... „. I... konačno smo imali sve elemente za uparivanje na gomili, samo je trebalo to met'uti na svoje mesto. A, s obzirom da to nije neka mudrolija, moj tast je odmah digao dva prsta kao „dragovoljac“ da on to uradi. Što je izvodljivo.... mislim... što se njega tiče. Ja sam se tog kobnog dana vratio uveče kući sa ortakom i još jednim drugarom iz Beograda. Zavirim u ku'jnu... Rerna je na svom mestu, ali gornja ploča nije. Tast je odmah prešao na jezik poznat nama iz tehničke struke pa je glupo da vam prepričavam sitnice... elem... trebao mu je adapter za zemni gas jer je šporet na priključku imao fabrički namešten priključak  za butan. Propan-butan, ako hoćete preciznije. Konstatovali smo da ćemo sutra kupiti adapter i konačno pustiti furunu u pogon. A onda je sve zabrljao ovaj drugar iz Beograda... Ljudi moji... što ti ljudi iz Beograda znaju da ti zagorčaju život... to niko ne zna. Uz svo to dobro raspoloženje on se setio dizni?! Dizni koje idu na svaku gas-ringlu. Za srce me je ujeo. Da on to nije rekao mi bi bar do sutra još bili srećni što je šporet sakupljen na gomilu. Ali kada je on to rekao, ja sam se istog sekunda setio da smo dizne menjali i na onom starom šporetu... tamo negde... 2002. i da ćemo morati to da radimo i na ovom. Pa... dobro sad... kad nam je već razjeb'o raspoloženje... ništa... čekaćemo do sutra pa ćemo sa adapterom kupiti i dizne za zemni gas. Još jednom prespavamo i... eto ga. Šporet radi.
        

            Svanuo je i taj sutrašnji dan, štrikerka je k'o malo dete pred put ustala ranom zorom da se ide po adapter i dizne pa da za probu „ubije par jaja“ za ručak. To joj je omiljeno jelo za spremanje. Ali... ne ide to baš tako u zemlji Srbiji. He, he... U Bošovom servisu nemaju dizne... moraju da se naruče... čeka se desetak dana... A ona... snuždila se ko kuče od naših kumova kad ga boli stomak... Hrabrio sam je da to i nije tako strašno... Bože moj... Ako smo rernu čekali 10 dana i dočekali... dočekaćemo i dizne. Uostalom... kao da ja ne znam da je njoj do kuvanja k'o meni do Vučića. Aleksandra... mislim. Jaka stvar... Mo'š misliti. I, onda je počelo ludilo... Prošlo je 10 dana, serviser se ne javlja... Zovemo ga... kaže neće stići do... posle dvadesetog decembra. Ja mu rek'o... „da si mi odmah rekao, ja bih otišao drito u Štutgart po njih... jebale te dizne“. Onda se iznerviram, pa zovem poslovođu u „Homcentru“... neki Pera... Deluje kao fin dečko... bar preko telefona... K'o bi rek'o da je u stanju da uradi tako gnusnu stvar. „Jeli, Pero... pa jes' ti bio mutav kad je moja žena kupovala šporet?.... što nisi odma' rekao da je šporet predviđen za butan i da ćemo morati da menjamo dizne...? Jel' to bilo toliko teško?“.... Kaže... „Nisam ja, majke mi vašoj ženi prodao taj šporet... to mora da je bila neka od trgovkinja.... sigurno“. .... „A koji auto vozi vaša žena“?... Pazi malog... mislim se u sebi... koji auto vozi moja... ma šta tebe boli uvo koji auto...? „Pežo“,... ipak sam prevalio preko usta. „E... pa eto vidite da to nisam bio ja... ja sam takav Bošov šporet ubacio nekoj gospođi koja je bila Opelom karavanom... plavim“... „Opelom, kažeš.... Pa to je moj Opel, čoveče!!! Uzela je moj auto da ga lakše donese!!!“ Šporet... mislim!!!“ E, onda je počeo da kuka a ja da pretim da ću da ih met'em u novine... Da je reko odmah, doneo bih te dizne sa Tajvana do sad. A posle mislim... ma šta vredi njemu pričati... Boli njega uvo za naš šporet. Nema druge... čekamo do daljnjeg. Za'ladilo je ... ne ide mi se sad u Štutgart. Sačekaću još malo.
          

            Onda sam, 23. decembra, nazvao predstavništvo Boša u prestonom nam gradu, Beogradu. „Pa dobro ljudi... braćo... rođaci... pa odakle stižu te dizne? Iz Japana?“... „Ne gospodine,... iz Turske... Boš ima pogon u Turskoj“... reče mi dosta umiljati ženski glas s one strane žice, što me malo pokolebalo u nameri da im j.... m.... „Gospođo... ili gospođice...“? „Gospođica“... odgovorila je opet umilnim glasom i skoro me prelomila k'o suv prutić... ali brzo sam se sabrao... „Kakva Turska? Mene si našla!? To se sve radi u Kini... Ali nije važno... Da ste nekoga peške poslali po te dizne u drkavu Kinu do sada bi došao i doneo ih“!!! „Gospodine, verujte mi, i mi ih s nestrpljenjem čekamo... čim stignu, odmah vas zovem i šaljem ultra-brzom-ekspres poštom.“ E, sad... da ovi fiksni telefoni imaju sliku, kao što su ovi iz „Povratka u budućnost“ predvideli za 2015., pa da čovek može da vidi „gabarite“, gospođice s one strane žice.... ja bih lično išao u Beograd po njih... a ovako... otkud znam kakva meljovčina čuči iza tog umiljatog glasića. I zato... „Ma... šalji čim dobiješ“ odbrusio sam, i spustio slušalicu. Već sutradan je nazvala i rekla da su dizne poslate brzom poštom i da će sutradan, 25. decembra, biti u Novom Sadu. „Ma nije važno kada će biti u Novom Sadu“... rekao sam... dosta oštro... mislim... „Važno je kad će biti u mom šporetu.... Razumeš“? Naravno, rekla je da sve razume, ali.... bla, bla, bla... Ma dobro je... mislim se... doći će sutra čovek i doneće ih i konačno ćemo to rešiti. I stvarno... sutradan, negde oko pet popodne, dok smo mi u kući imali malo slavlje povodom obeležavanja Božića po gregorijanskom kalendaru, jer moja štrikerka, naravno, slavi tada... ako niste znali... ali... boli me uvo... slavimo dva Božića, dva uskrsa, slavu, Prvi maj, 29. Novembar i naravno... dan bezbednosti... javio se majstor iz Boša i rekao da dolazi. Pa... dođi... kad si navalio... ima i jela i pića... biće i za tebe. Ali... samo pola sata kasnije, nazvao je ponovo. „Gospodine... ne znam kako da vam objasnim... ovaj“.... „Koji?“ pitao sam.... „Koji je sad kurac... Šta je sad“?!? „Ovaj... na žalost... nema nigde da se kupi adapter sa butana na gas“.... „Ma jeb'o te adapter... pa adaptera ima u svakoj radnji za gas i vodovod... naće'mo ga sutra... ionako slavimo Božić svečanije od Pape“ rekao sam mu. „Na žalost... reče serviser... ja sam već obišao sve te radnje... nema ga nigde... I njega ćemo morati da naručimo, pa... kad stigne...“ Spustio sam slušalicu. Nisam mogao više to da slušam. Samo sam preko usana tiho prevalio; „E. Srbijo... jel' moraš baš sve da ogadiš čoveku... Čak i kupovinu običnog šporeta“. Čekaćemo... do daljnjeg ćemo čekati... biće valjda do proleća.