Странице

недеља, 4. август 2013.

Maturska 1983.


            „Život baš i nije uvek Bog zna šta“, rekao bi naš najpoznatiji sugrađanin (ako gradonačelnik bude ovo čitao, to se sigurno ne odnosi na njega.... naprotiv), ali takav je kakav je . Drugi nemamo. A u tom životu ima nekih stvari koje se događaju samo jednom bez obzira koliko da je uzbudljiv ili monoton. Jedna od tih neponovljivih stvari je i matura. Mislim na onu normalnu maturu, posle srednje škole a ne ove sad, takozvane, „male mature“, posle osmog onovne, a bojim se da će se brzo uvesti i „mini matura“.... ona posle četvrtog osnovne. Doduše, gledajući neke idiotske američke emisije na kablovskoj u kojima malu decu oblače i šminkaju kao odrasle, pa još i idu na takmičenja s njima..... Bože oprosti, k’o s kerovima.... zaista je pitanje vremena kada će naša Srbadija početi sa bledim imitacijama istih. Još samo da se otkrije meki „potpuno neškodljivi silikon napravljen specijalno za decu“.... i biće nakaza na pretek. Mislim, ima ih sada.... i to previše.... ali bar su odrasli ljudi.... a njihovoj o pameti ne bih. Elem, pošto mi kao generacija nismo imali dve-tri mature nego samo tu jednu, trudili smo se da nam bude, ili da bar izgleda, veome svečano. Devojke su šile haljine a mi, u najvećem broju slučajeva po prvi put oblačili odelo. Ono što smo oblačili drugi put (za „ludi kamen“ i sl.) je obično svima preselo a i brzo smo ga „prerasli“.... bar po gabaritima. Zato ga ja za taj, drugi slučaj nisam ni nosio. U stvari, ja taj slučaj još uvek nisam ni imao. A moram da priznam da odelo nisam imao ni za maturu. Mi još onda kao da smo bili „šezdesetosmaši“ pa se kleli u ono; "nikad odelo, kravata, tašna i stalni posao".... mada smo se vrlo brzo odrekli te „kletve“. Dobro.... nije odelo bilo to što je činilo maturu. Nju je činila mladost, veliko srce kao kod Orka-kita koje je tuklo stalno na 120 otkucaja (a pritom nikome nije dijagnostifikovana tahikardija), savršeno bistre misli, radost u grudima, ceo svet u očima i.... mala doza nadmenosti i foliranja.... valja se.... zbog uroka. Nekoliko bedževa raznih veličina kao simbol pripadnosti ovima ili onima u muzici, filmu ili umetnosti i eto ti kompletne ličnosti spremne za „ispit zrelosti“. Da.... i nezaobilazni maturski pano, za nas postavljen u izlogu hotela „Vojvodina“.... tačno naspram pomalo namrgođenog Miletića.



            Mi smo matursko veče slavili na „Đavi“ (za one koji nisu iz Novog Sada, to je ime od milja za Petrovaradinsku tvrđavu), u tada još starom restoranu sa pravih Osam tamburaša Janike Balaša. Pošto su u razredu bili „većinom“ muškarci (od nas 28, 28 su bili muškarci), odvažili smo se i pozvali u goste jedan ceo razred iz ekonomske škole u kome su bile skoro sve devojke.... mislim da je bilo možda 2 muškarca. Sram ga bilo ako je neko pomislio da smo imali bilo kakve namere.... nego.... čisto da budemo malo „prošarani“, a i da nam ne bude toliko dosadno.... a možda ipak nešto i bude.... ko zna?! A matura k’o matura.... bilo je tu svega.... svakakvog brljanja, pijanih već nakon pola sata od „zvaničnog početka manifestacije“, pa onda malo ispovraćanih a kasnije čak i pomalo upišanih. Da smo ostali duže bilo bi i..... Ali nismo ostali baš dugo. Jednu pauzu za tamburaše smo iskoristili da zapevamo neku „našu“, pa kad su se tamburaši odmorili mi nismo hteli da prestanemo s „našom“ a oni su baš bili uporni (valjda im je neko platio za to), da bi na kraju jedan od naših drugara (od ranije poznat organima.... raznim), dreknuo Janiki; „Pa dobro ko ovde peva, ti ili ja?!“, a onda su nas, uz dosta diskretne pretnje pozivanja SUP, zamolili da izađemo, tj da „napustimo objekat“. Smirili smo nekako nekih 5 - 6 najkritičnijih alfa mužjaka i proslavu nastavili u svojoj režiji. Jedan od naših, sada već pokojni, je imao i dobro svirao harmoniku. Ja sam s njim otišao po instrument a druga ekipa u tada jedini dragstor u gradu sa zadatkom da nabavi konzumaciju za ostatak noći. Svako je išao kolima, a pre toga smo već popili.... ohoho.... ali.... takve Bog čuva, a nas je očito sačuvao. Čak je i veći deo devojaka iz ekonomske škole izašao s nama. Tačka okupljanja za nastavak večeri, ili bolje rečeno noći.... veliko osušeno drvo na jednom velikom platou tvrđave, dobro poznatom svim Novosađanima, sa koga se lepo može gledati kako spava naš grad.... ili bar ovaj deo bliže Dunavu.



            ’Armonika se rastegla, zbog sukoba interesa poskidali smo bedževe i nastavili neoficijelni deo mature. Brzo smo se „zabetonirali“ pivom i „Badelovim“ konjakom, ali i još nekim poznatim koktelima većinom „probušenih“ Kokakolom ali i tada dobro poznatim „Jupi“ sokovima od narandže jer u dragstoru tada nisi mogao biti jako probirljiv. I ko zna dokle bi to otišlo i gde bi mi stali, i da li bi uopšte mogli i znali da stanemo, da junske noći nisu tako kratke kao što jesu. Zora nije problem. Ona je deo noći za sve one koji noć smatraju svojom čestom saputnicom. Problem je nastao oko sedam ujutro, kada je već sunce pripeklo, jer jun te godine nije bio kao ove. A kad sunce podgreje sve to s čim smo bušili želudac i mozak, lako može da se odluta u „pejzaže u magli“ i skokove u Dunav direktno s tvrđave.... na glavu ili na noge.... svejedno.... svakako bi se završilo u urgentnom centru.... ili, ne daj Bože, negde gde se ide još kraćom prečicom, pa sam ja kao, verovali ili ne, najprisebniji u tom trenutku, usmerio krdo ka parkingu i gledao da što više njih razvezem kući lično.... a, kao, sutra ćemo doći po druga kola. I, koliko se sećam, nisu se mnogo ni bunili.... dobro.... zavisi kako ko posmatra. Bilo nas je i po sedam ili osam u kolima i još se i harmonika usput vezla.... kao za Ginisa. Potpuno nestvarne slike. Ali duboko urezane u pamćenje. Čini mi se, mogao bih dobar broj grafika odštampati iz glave.... Samo da još čovek smisli kako da slike iz misli reprodukuje na matricu za štampu i eto jedne mature umnožene u hiljade komada. Jedne mature iz jedne davne junske noći 1983. pa da se kao plakate, umesto maturskog panoa, dele po Novom Sadu. Da znaju ljudi.






Нема коментара:

Постави коментар