Maturska 2013.

            Onomad kada mi je palo na pamet da vam pišem o maturskoj junskoj noći 1983.... nije to bilo baš iz bez veze. Sada je 2013., pa ako znate da računate lako ćete stići do sasvim solidnog jubileja.... 30 godina mature. I prvi susret nakon 30 godina. Ono.... nije da nismo pokušavali i ranije.... najozbiljnije je bilo za 25 godina.... i za dlaku smo se omašili. Sve smo nešto obletali oko tog datuma.... par telefonskih poziva.... raznišljanja na temu gde bi se to moglo „odraditi“ (kakva odvratna reč).... i na kraju ništa. Kad je došao kraj juna shvatili smo da je propala još jedna šansa. E sad, pošto retko ko slavi 26, ili 28 godina mature, nije nam bilo druge nego da čekamo ovu famoznu 2013. I već početkom godine ovaj novosadski deo ekipe, koji se manje-više sreće stalno, je bio ozbiljan inicijator da 30 godina ne promašimo nikako. Posebno drug Bole. Nikada nisam sumnjao u njegove organizacione sposobnosti, ali da će uspeti da sve on organizuje a da sve u stvari uradim ja.... to nisam mogao ni da zamislim. Doduše, ne mogu da mu osporim vizionarske osobine karaktera ličnosti.... čovek je te 1983. imena svih 28 ljudi iz razreda upisao na list sveske A-5 (na kvadratiće) i pohranio ga negde na tamno i suvo mesto i to na sobnoj temperaturi, da bi ga 30 godina kasnije izvukao (i pored pravilnog skladištenja oštećenja su bila vidljiva) i skeniranog mejlom poslao meni.... pa, kao, zajedno ćemo pronaći sve. Tako je i bilo. On je pronašao jednog koji radi u zgradi pored njegove, a ja sam pronašao sve ostale. Ne može se reći da to nismo zajedno uradili. Al’ dobro sad.... važno je učestvovati.... i osmisliti. Moja istraga je bila dosta kreativna.... bar mislim. Koristio sam imenike, poznanike poznanika, taksi udruženja, SUP, a za neke sam već mislio da potegnem i neku privatnu detektivsku agenciju ali sam, uz konsultacije sa ostalima, odustao. Sve u svemu, skupio sam 23 čoveka. Bolje rečeno njihove telefone i preliminarni pristanak. Dvojica su na žalost umrla, ali smo za njih bar saznali gde su, ali za još trojicu.... ništa. Kao da su nestali iz svih mogućih papira koje ova država uredno vodi o nama.

            Od profesora, pikirali smo četvoricu. Njih sam, kao što to i dolikuje urednim penzionerima, našao preko imenika i to bez problema. Svi su, naravno, pristali. Neki od „maturanata“ nisu bili najsrećniji što sam pozvao i profesora geografije koji je bio bauk za Zmaj-Jovinu gimnaziju i nas - Saobraćajnu školu, ali meni to nije smetalo. Uostalom, za mene on nikada nije bio bauk. Šta više, poslednjih par godina smo se sretali u šetnji na Bulevaru Evrope pa je on neke susrete iskoristio da me presliša staro gradivo. Ali.... izgleda da je učenik prevazišao učitelja.... ili se, od kada je on u penziji, izgradilo dosta puteva po Evropi, a on to nije baš pomno  pratio pa sam ga malko „obišao“.... uglavnom jer sam tim putevima prošao dok je on penzonerske dane provodio gledajući TV dnevnik i ostale zanimljive emisije RTS.... a praksa je ipak praksa.... jebeš teoriju.... kome to još treba. U svakom slučaju, sve je bilo sređeno, svi su bili pozvani.... jedino.... ostalo je da se odabere kafana  za taj ceremonijal. Tvrđava se odavno pretvorila u nešto, nama sasvim drugo, pa smo tražili neko novo mesto. Izbor je pao na, kao što i dolikuje našoj struci, restoran „Đeram“ koji je odmah do jednog od poznatijih auto-servisa u gradu „Opel Aca“. Restoran k’o stvoren za nas. Na kraju grada.... ako se danas uopšte zna gde je kraj ovog grada.... i na jednoj od najprometnijih saobraćajnica u gradu. Sa gazdom, u stvari gazdinom ženom, smo se dogovorili u tri reči. I gotovo. Dan „De“ je subota, 15. jun ove godine. Zbog profesora, kao starijih ljudi, okupljanje je predviđeno već za pola sedam. A razlaz..... videćemo.... ko zna. U pola sedam, Bole i ja, kao glavni organizatori.... dobro.... kao što sam i rekao.... važno je učestvovati, bili smo na licu mesta spremni, kao pravi domaćini.

            Prvi je banuo naš drugar iz Šajkaša od milja zvani Šaban.... dok je išao u školu stalno je pevušio neke Šabanove pesme.... „Sada kad nismo mi mladi ko nekada, dođi da ostarimooooo zaaajeednoooo“ pa mu je to ostalo.... kao etiketa. On se već dobro „pripremio“.... ili bolje rečeno, totalno se preparirao i pre nego što smo počeli. Doduše, takav štimung mi je najavio i u razgovoru telefonom. Potom, pristigla je ekipa iz Novog Sada.... tu ništa novo nismo saznali jer se redovno viđamo. Od profesora, prvi je stigao Kravić. To se moglo i očekivati. Bio je gospodin i kada nam je predavao, sa 33, a i sada sa 65 godina. Bio je prvi i jedini.... ostali su zaboravili. I pored zvanja telefonom oni su, kao stariji ljudi, ipak odlučili da se na takvu stvar ne ide na brzinu.... pa će doći sledeći put.... E, ako sledeći budemo organizovali kao i ovaj, teško da će oni to dočekati. Onda je Bole primetio neku grupicu ljudi koja stigla kolima.... okrenuo sam se, pogledao... „Ma to su neki matorci“, rekao sam mu. Ali, matorci su se uputili ka nama. A kada su prišli bliže počele su da ih odaju tek po neke crte lica. Dovoljno da shvatiš ko je. Sedi ljudi u „dubljim“ srednjim godinama.... da li je to moja generacija ili su svi padali po desetak puta na godinu?! Ma naši su, samo.... kao da su mi malko stariji od nas.... lažem samoga sebe skoro celo veče. Skupilo nas se 18. Mali podbačaj, ali.... ne može se reći da organizatori nisu dali sve od sebe. A priča.... poslovi, deca, kuća, pare, ratište, stan, žene, otkazi, razvodi, roditelji.... pa čak i unuci. Da, deda je jedan od onih koji izgledaju mlađe od ostalih.... naš novosadski džukac.... a znao sam to i od ranije. Ja sam iz zezanja poneo neku kutiju mirišljavih cigara.... tompusa.... Svi, i oni koji puše i oni koji su ostavili.... baš svi su tražili da „skoknem“ do grada i nađem negde još te mirišljave tvari.... nek ide život. Skoro sat vremena sam se vozao po gradu dok deci nisam pronašao izvor zadovoljstva i doneo ga. Kao da sam išao po „travu“. Već oko 10, neki su se lepo „uradili“ a oni koji su došli „urađeni“ su se skoro sasvim pribrali... i tako su otvorili krug bez kraja koji se vrteo do duboko u noć. Posle večere, tura je stizala turu, jer tako je bilo i dogovoreno - „Ol inkluziv do besvesti“. Meni kao nealkoholičaru to nije značilo ništa, ali mi nije ni trebalo.... mogu i bez toga. Gomila sećanja, slika iz glave, nadglasavanja u priči, polunakezenih usta sa tompusima koje sam jedva našao.... kao slika sa splava u filmu „Jagodeu grlu“.... samo.... tamburaša nije bilo. Nismo ni hteli.... ko će slušati muziku nakon toliko godina. Uostalom.... i na onoj pravoj maturi su nas izbacili zbog njih. Dobro.... teško da bi sada u tome uspela i antiteroristička jedinica žandarmerije, ali.... ipak.... Nešto posle 3, konobar je već nervozno cupkao i pomalo molećivo gledao u mene ne shvatajući da sam ja uspeo da ih skupim ali da sigurno ne mogu i da ih „rasturim“. Ipak, negde blizu 4, društvo je polako ustalo i.... krenulo. Ali duuuugo smo odlazili. Ja sam već mislio da nećemo ni otići. Nekako smo se potrpali u kola i krenuli. Jedan deo ekipe je otišao na produžetke.... ja nisam mogao.... ipak.... ovo je bilo dovoljno za 30 godina mature, a sledeći put.... videćemo.