Roditeljska sećanja

            Bio sam veoma mali. Tek da sećanje može da me odnese da vidim tu sliku. Nekako... uvek od gore... Bože oprosti, kao u stanju kliničke smrti. I, nisam sasvim siguran, ali ipak bih se zakleo da je to bilo i da nisam sanjao, niti nečiju priču pretočio u svoj život. Vraćali smo se te jesenje večeri... negde iz pravca Novog Naselja, koga tada nije verovatno bilo ni na idejnim skicama... ali, iz tog pravca, ubeđen sam. Ćaletovim muškim „Rog“ biciklom, svetlo plave boje... da li je onda bilo „metalik“ boje... ne, ipak mislim da nije. Sedeo sam u metalnoj korpi za decu koja je bila pričvrćena za korman... šrafovima, naravno,... tada još nije bilo ovih što se samo stave i skinu za par sekundi. Tada se za svaku, pa i najmanju operaciju u životu, moralo nešto raditi. Bili smo pre toga u nekoj kafani na Satelitu, ali kojoj... to nikada neću saznati. Trebalo je biciklom preći preko gomile koloseka tada još stare teretne železničke ranžirne stanice. Pregurati bicikl preko bezbroj šina, u mrklom mraku, sa klincem od četiri... ili možda pet godina u sedištu za decu. Trebalo bi tu da se potrudi i pribran i trezan čovek a kamoli.... ćale se baš dobro „uradio“, što bi se reklo današnjim žargonom, ali sasvim legalnim opojnim sredstvom... rakijom lozovačom. Mogao sam da osetim njegovu brigu i nesigurnost u sopstvene pokrete. Mrkla noć, manevarska lokomotiva para jesenji vazduh svojom sirenom kao list novina a ti se pijan provlačiš biciklom između vagona, koloseka i pragova. U mraku nesvesno šutaš kamenje sa pruge koje udara od šine stvarajući bezbroj varnica, kao da je kremen. Još uvek mogu da ih vidim. Sećam se, iako je bio mrak, železničara u uniformi kako stoji na pragu jednog vagona, dok se jednom rukom drži za gvozdenu ogradu a drugom maše crvenom zastavicom. Gleda u nas ali ne reaguje. Kao da nismo tu. Prelaz preko svih tih šina je bio uobičajena stvar... kao što će biti i za mene... samo pet ili šest godina kasnije.

            Prošli smo sve šine i izbili na malu usku stazu u travi do koje je već dopiralo ulično svetlo iz ulice koja je bila tu... blizu... Ali nas je od nje delio kanal prepun trske, palacki koje ćemo kasnije toliko ceniti, i na dnu nešto vode, tako dobro kamuflirane tepihom od drezge da se ni najmanji odsjaj nije mogao videti. Alkohol i umor su ga slomili, posrnuo je, i... Koliko li je samo trajao pad u taj ambis... čini mi se... pola detinjstva, valjda. U vodi smo. Pipam drezgu rukama kao da bih se igrao a znam da smo duboko zaglibili i da to nije igra. Tata psuje, bori se da izvuče i mene i bicikl. Klize mu noge po mokroj travi i stalno ponovo padamo u vodu čiji je odsjaj sada vidljiv, čini mi se, i sa Meseca. Ja i dalje sedim u korpi jer ne mogu da se izvučem. Moj otac, potpuno iracionalno, bezbroj puta pokušava da izvuče i mene i bicikl i iznova pada. I onda, u jednom trenutku smo gore na toj maloj stazi, kao da nas je neka nevidljiva sila uhvatila i podigla gore. Uplašeni, mokri, blatnjavi, zgrčeni. Ne plačem. Ćutim. Tata vadi cigare s namerom da upali jednu ali sve je mokro i sve se raspada u njegovim rukama. Čujem kako ubrzano diše i kao da guta vazduh. Sedimo na hladnoj mokroj travi... mokroj više od novembarske rose nego od nas samih. Kako su nam se oči navikle na mrak, vidimo skoro kao po danu. Sve, i kanal i vodu i stazu od crne šljake nabijene kao beton. Ne gledamo se. Zurimo ka svetlima bandera koje su samo tridesetak metara od nas. Ali preko ne možemo. Kanal je i dalje tu, veliki, veći nego ikada. Mora se okolo... sve do kasarne i onda... Sećam se, gurao je bicikl i mene na njemu kao da nije popio ni kap. U kanalu je bilo više vode nego u kanti, kojom obično trezne kauboje u starim vestern filmovima koje smo tada gledali. Izašli smo.   

            Nikada više to nismo spomenuli. Čak ni u najžešćim svađama i raspravama koje je, kasnije, buntovnička mladost nosila sama po sebi. Bilo je to nešto kao velika porodična tajna. Već odavno, staračka demencija je spustila teške plišane zavese na njegovo pamćenje i ja nikada neću saznati da li je i koliko mislio o toj davnoj novembarskoj noći. Da li ga je bilo stid od mene, ili možda od samoga sebe. Da li je i on to tako duboko urezao u sivu organsku masu kao ja ili je to bila samo jedna malo veća brljotina u moru drugih? Da li svi imaju trenutke o kojima se uvek ćuti i oćuti do kraja života. A onda i ono neizbežno; da li sam ja sa svojom decom skliznuo u neki kanal a da to nisam ni znao? Ja ne pijem, ali nije alkohol preduslov da se upadne u prljavu i mutnu vodu iz koje smo izašli a o kojoj ćemo i mi ćutati do kraja života. A da ih pitam?... Šta da ih pitam? Oni možda čak ne bi ni znali na čega mislim i o čemu je to uopšte... Ili bi ih bio stid da kažu. Kako da mi kažu kada sam ukucao ekser na tabli njihovog života koji će im uvek štrčati a nikada neće moći da ga izvade sami. Trebaću im ja. I oni će, verovatno, takvu stvar da oćute, pa će se isto pitati i za svoju decu. Usrani balkanski krug iz koga nema izlaza. Ili je to možda tako bilo gde u svetu? Jednu stvar sam, ipak, uradio preventivno. Nikada nisam kupio Rogov muški bicikl. Kupio sam Unisov... jedan od poslednjih koji su ’92. izašli iz fabrike.