Kažu odavno ljudi.... „Samo da rata
ne bude“... I, gledajući to iz ugla onih koji su to pregrmeli.... u pravu su.
Stvarno je najgora stvar koja može da se desi. Doduše, sa vulkanima tipa Pompeje, ili potapanjima tipa Atlantide, hvala Bogu, još nismo imali
iskustva, ali ovo za rat stoji. Ali, čovek je proklet. Čim ga nešto prođe on se
resetuje, refrešuje i zaboravi. Bolesnik koga ščepaju kardiovaskularni problemi
odma’ pobaca svu slaninu iz kuće, šunke podeli prijateljima (ako je i on sam
neki prijatelj u duši), isprazni zamrzivač i svečano se zakune; „Nikad više“...
Dok ga žiganje u predelu grudi ne prođe i dok ne prestanu svi simptomi. A
onda.... „ma jebeš jedno parče šunke.... ništa mi neće od toga biti“. I eto ga
časkom na starom putu. Tako i mi.... rat odavno prošao, zaboravile se
mobilizacije, zaboravilo se bombardovanje.... jedva da i sliku srušenog mosta
Slobode pamtim. Stari i Žeželjov kao da nikada nisu ni postojali. Totalno sam
resetovao memoriju pamćenja. I šta se
desi.... razmazimo se. Počnu da nam smetaju neke glupe sitnice. Recimo.... šta
ja znam.... nemam od čega da živim?! Mo’š misliti?! Pa šta? Ko je u ovoj zemlji
umro od gladi i kada je to bilo? Ili recimo.... nemam da platim račune?! Tek to
što je glupost i prazna priča. Ako nemaš, ti ih ne plaćaš.... i rešeno. Sem za
mobilni.... a i fiksni. Mamicu im njinu mogu da te isključe a da i ne dolaze u
avliju pa da se malko porvemo i obračunamo k’o ljudi. Ugase te na daljinu i....
jebi se. Moraš ti njih da moliš da te uključe čak i kada platiš dugovanja. E,
za struju i gas je malko teži slučaj.... namestim se na stepenište kuće sa
kojeg imam pregled čitavog frontalnog dela ličnog mi placa i.... čekam. Da ga
vidim da uđe i da mi isključi nešto. Jedino ako je došao sa celom interventnom
brigadom novosadskog SUP. A i onda.... bez naloga nećete, mamicu vam, pa makar
puškarali celo jedno popodne. Ako bi se ženine štrikerke našle ovde imao bih i
taoce. One bi išle ispred mene a ja u polučučećem iza njih. Pa vi opalite ako
smete?! Ustala bi i sva udruženja štrikerki, pletilja, hekleruša.... one imaju
i Heklere.... tkalja, izrađivača sitnog nakita i ko zna ko sve još u moju
odbranu. A svi su oni nevladine organizacije. Pa nek onda oni gledaju šta će i
u kak’o su osinje gnezdo dirnuli.
Ali sve vam to pričam da bih vam
pokazao koliko smo se razmazili. Kada su padale bombe a za neke i „cvetale
tikve“ nisu nam padale na pamet tako trivijalne sitnice kao to što sam naveo u
gornjem pasusu (ako se ovo uopšte može nazvati pasus). Naravno da nisu kad
golom guzicom sediš na protivtenkovskoj mini.... onda ne smeš da pomisliš ni da
prdneš. To nama treba. Akcija, i to stalna. I zato sve češće govorim da je onaj
Slobodan Milošević bio jedan sasvim simpatičan i praktičan čovek.... ili dečko....
jebem li ga. S njim smo uvek imali s nečim da se igramo. Srbina, robijaša i
vojnika moraš nečim zaposliti jer čim su dokoni odma’ nešto zajebu. Nešto počnu
da kenjaju, prenamažu se, traže potpuno nerealne stvari, hoće da materijalizuju
snove a sanjaju kao deca i ko zna šta još.... mislim na Srbe, a ne i na
robijaše i vojnike. Hoće Srbin, ili neki drugi građanin Srbije - ako se tako
izražava, da živi normalno?! I
stalno to ponavljaju dok u krdima idu ulicama, obično Beograda, što je bolje,
jer su u poslednje vreme počeli i ovde po Novom Sadu da hodaju k’o zombiji. Ne
znaš na koju stranu da kreneš da ne naletiš na njih kolima. O jebala vas
šetnja. I šta im je normalan život koji traže?! Šta hoće? Platu? Pa većinom
imaju platu.... 20 do 30 hiljada dinara. Neki imaju više i od 40 hiljada.
Pa.... šta tu fali? Ako dvoje ljudi radi ima taman da se plate ovi troškovi
državi i to i oni za koje se seče i oni za koje se ne seče instalacija. A to
znači da je dosta. Mada.... bude tu i više, samo.... navikli da kukaju.
Ne može se s državom zajebavati
ljudi moji. Eto.... zajebavali su se mnogi i sad ovaj mali dečkić - ministrić
uvodi poreze na plate, nekretnine, kola.... kasnije će i na prozore, vrata,
biciklove.... Ili, recimo, na Vijagru i sve te ostale stimulanse. Pa ja bih to
oporezovao 500%. ’Oćeš da jebeš a ne možeš? E pa, onda plati pa delji. A svako voli to da radi i ne verujem da bi
nešto opala prodaja. I onaj ko ne voli da radi, voli da se kurči.... tak’i smo.
Zato ja i govorim ovoj mojoj.... nemoj da ovi previše kenjaju sad dok još
možemo tu Vijagru u Kamagru nekako i da kupimo. Posle kad dečkić – ministrić
što liči na Hesbolahovog teroristu zategne cenu, nećemo imati ni za jednom
godišnje. Doduše za više i nemamo priliku jer imamo toliko dece, baba i deda da
u ovoj kući to možeš da radiš samo ako naviješ sat na 4 ujutro.... a i tada je
pitanje da li ćeš ostati neprimećen. A nismo baš nešto razvili seksualno
vaspitanje kod dece. Naprotiv.... kada spomenemo da bi mogli negde da
odlepršaju na dan-dva, ’oće da umru od smeha i gledaju na nas kao da imamo oko
osamdeset.... a sem toga ne volim kada mi sat zvoni.... dekoncentriše me sasvim
i onda.... jebiga.... džaba i hemija. Ne pomaže ni cela apoteka. E zato ja i
kažem da smo razmaženi.... sami sebi skačemo u stomak. Umesto da uživamo u ovom
što imamo, a imamo svašta (u uživanje se ne ubraja seks sa rođenom ženom iako
znamo da nam ona i nije rod pa ne znam zašto je onda uopšte zovemo „rođena“) mi
stalno nešto rovarimo k’o krtice. A kad roveći izađemo na površinu, samo na
sekundu da udahnemo vazduh, sačeka nas neka mačka (državna i dokona, naravno) i
- ćap.... ode ti. Zato je bolje ćutati i plivati u žabokrečini. Ako malo zafali
vazduha udahneš kroz trsku.... k’o američki komandosi u Vijetnamu.... i
nastaviš dalje. Kakva kriza, kakva nemaština, kakve male plate.... to
izmišljaju ovi iz opozicije.... ili ovi iz pozicije.... uvek mešem te dve
stvari. Dobro je nama. U blizini nema nigde ni jednog vulkana, šanse za novo
Panonsko more su nikakve a rat smo valjda skinuli s.... Bar mislim da jesmo. Pa
dobro.... i ako zagruva.... navikli smo. A i prestaće da se bune ovi namćori
koji bi da „žive normalno“. Ne mogu
više da ih slušam.
Нема коментара:
Постави коментар