E ljudi moji.... pa neće u ovoj
državi biti ništa normalno još bar 50 godina. Nikakve tekovine zapadne Evrope i
Amerike ne možemo da prihvatimo ko naormalan svet, bez trzavica i skakanja
pritiska na 220/140. Zašto smo toliko težak narod za neke sasvim normalne
stvari neće mi nikada biti jasno. Sve moramo da useremo kao dobra krava
Simentalka koja da 30 litara mleka, al’ se onda ritne i prospe celu kantu. Mi
prosipamo tu kantu kada je ova Parada ponosa u pitanju već ne znam ni ja koji
put. Šta ljudima smeta kod te parade ja stvarno ne razumem. Ovih prethodnih
godina toliko sam bio iznerviran kako se sve to događalo i mrljavilo da sam
odlučio da se i ja uključim u taj
„projekat“. Zašto? Pa moram da priznam da nisam mogao više da gledam koliko
kinje te ljude koji su isti kao i mi ali
samo za nijansu drugačiji, jer... razlika u rupi i nije baš tolika koliko bi
neki zlurado hteli da prikažu. Mislim.... tamna je, mračna.... pomalo
smrdljiva.... dobro, ova druga je za nijansu smrdljivija, ali.... ko nije
gadljiv, i nije neki problem. A i ako se dobro ispere pre konzumacije.... dođe
mu ga na isto. Jedino što nikada nisam baš mogao skroz da prihvatim je to što
se ljube.... i vataju. Probao ja. Nagovarao mog ortaka da isprobamo, i kako
krenemo jedan prema drugom već posle par cantimetara mi se povučemo. Nešto mi
se zgrči u stomaku i.... ne mogu. Možda sam trebao da probam s nekim drugim jer
moj ortak je dlakav k’o Jeti, pa se bojim da mi neka dlaka ne upadne u usta a
na to sam gadljiv do užasa. A i koščat je brate k’o Džems Kan.... sve kosti sa
ramena mu probijaju i vide se i kroz jaknu. Gde ćeš s takvim da vodiš ljubav?!
I kako uopšte? Ali dobro.... ne osporavam pravo da to neko voli zato što ja ne volim.
I zato smo se ove godine još pre par
meseci žena i ja dogovorili da budemo potpora tom slobodarskom pokretu. Zaista
nisam više mogao da gledam koliko su ti ljudi obespravljeni samo zato što oni
mogu s ovim koščatima i dlakavima a mi ne možemo. Gore se ophode prema njima
nego prema psima lutalicama. I za pse su našli azile a za ove jadnike ništa. Ljudi
iz te male i svačim ugrožene zajednice ne mogu da nađu posao, nemaju
zdravstveno ni penziono osiguranje, obično su i beskućnici bez prebijene pare,
nose stara ritava odela, nemaju uslove ni za osnovnu ličnu higijenu.... užas.
Ko je još u takvom položaju u Srbiji? Ko još trpi takva poniženja? Niko. Meni kad dođu pred vrata da traže nešto
sitno uvek im dam po par hiljada dinara.... da vide da postoje ljudi koji
drugačije misle. Ali, kao što sam rekao, shvatio sam da moram i više od toga da
bi najzad srušili zidove koji opasuju ovu jadnu zemlju. Ženi sam rekao da sa
svojim pletiljama i šnajderkama mora da napravi jedinstveni barjak-simbol u
svim bojama, ali ne sa linijama nego s kvadratima na ludilo šarenoj pozadini. Da
budemo najuočljiviji i ispred svih. Da kao na slici „Sloboda vodi narod“ mi....
ustvari moja žena, pošto je i na sliKi žena, ispred svih ponosno idemo....
mislim, ja ću biti tu odmah iza nje, ali čisto zbog poistovećivanja sa slikom. Na
kordone da idemo, na huligane, na
Obraze, na neke godine koje ne znam ni šta znače.... šta im je ono „1389“....
na desničare, levičare, srednje, umerene, gornje, donje.... na sve što se usudi
da nam se suprostavi. Probudila se odjednom neka mladost u meni i još u kući
sam povikao „Svi na barikade odbrane dostojanstva poniženih i potlačenih“....
iz LBGT.... ili je LTGB?.... uvek sam teško pamtio skraćenice. SKJ i KPJ sam
zapamtio tek u osmom razredu. A ni danas ne znam u čemu je razlika između SUP i
MUP. Sem u slovima.
I sve smo se dogovorili, i
organizovali. Ženina štrikersko - šnajderska ekipa je napravila fantastičan
jedinstveni simbol za koji verujem da će ubuduće biti opšteprihvaćen u celom svetu jer se sa linija prelazi na
kvadrate i haos pa je broj boja isti kao na Vindousu XP. Oko 16 miliona. Više
nego kombinacija na lotou. Sem toga čuo sam se sa mojim drugom Ružićem iz
SPS.... i tu skraćenicu sam jedva zapamtio i to kada sam bio član već 15
godina.... koji je obećao da će i on s nama u prve redove. Dačić i Vučić su nam
obećali da se parada održava 100 % a da će policije biti više nego na svim
demonstracijama one drkave nekadašnje opozicije zajedno, ali sam im ja rekao da
nije ni potrebno. Nikoga se ne plašim. Još kada sam uhvatio onaj štrikersko -
krojački barjak u ruke, kroz mene kao da je prošla neviđena energija. Kao da mi
je Čudomiks spremio magični napitak, mada spolja više izgledam kao onaj koji je
upao u napitak dok je još bio mali. Bio sam kao atomska bomba koja samo što
nije počela da pravi pečurku i to usred prestonog grada Beograda. Poslednjih
noći sam i loše spavao.... sanjao sam kako vodim proletere mlade.... ili tako
nešto.... a i ova moja hrče kao tigar, ali dobro.... umorila se dok je pravila
barjak, a čovek kad se jako umori obično hrče. I onda kao grom iz svetlo-plavog
vedrog neba juče mi stiže glas.... u stvari nije glas nego me ova moja s tom
neprijatnom vešću probudila, a ona uživa kad me budi s nekim lošim vestima jer
sam onda nervozan od ranog jutra, što je negde oko podneva, da je parada zabranjena. Ali to i nije tako strašno,
jer ja bih i pored zabrane sam išao, a pošto sam sam, onda to nije skup, a samo
su skupovi zabranjeni (a skupove inače ne volim još iz drugog razreda zbog onih
iz matematike.... skup, podskup, unija.... to je za mene bila noćna mora).
Strašnije je bilo to što sam čuo da su u petak oni sami iz LTBG ili šta li je,
samoinicijativno došli pred zgradu vlade i napravili mini paradu sami za sebe.
Kao da je to neka žurka a ne borba za jedno od najosnovnijih ljudskih prava....
odmah posle prava na život?! I onda će posle da kukaju kako ih ne razumeju.
Kako da ih razumeju kad se stalno zajebavaju. Ovako ćemo, onako ćemo,
„juriš“.... i onda.... k’o mlak prdež u gaćama. Čak ni najmanji žuti trag ne
ostavi. E, Srbijo, nema s tobom sreće nikada. Ako u ovoj zemlji ne možeš ni sa
pederima da se dogovoriš i organizuješ, s kim onda možeš? Zvao sam ih rekao im
da više ne računaju na mene. Pa nisam ja
krpa.
Нема коментара:
Постави коментар