Srbija opet bez Parade... e, jadni li smo!

            E ljudi moji.... pa neće u ovoj državi biti ništa normalno još bar 50 godina. Nikakve tekovine zapadne Evrope i Amerike ne možemo da prihvatimo ko naormalan svet, bez trzavica i skakanja pritiska na 220/140. Zašto smo toliko težak narod za neke sasvim normalne stvari neće mi nikada biti jasno. Sve moramo da useremo kao dobra krava Simentalka koja da 30 litara mleka, al’ se onda ritne i prospe celu kantu. Mi prosipamo tu kantu kada je ova Parada ponosa u pitanju već ne znam ni ja koji put. Šta ljudima smeta kod te parade ja stvarno ne razumem. Ovih prethodnih godina toliko sam bio iznerviran kako se sve to događalo i mrljavilo da sam odlučio da se i ja uključim u taj „projekat“. Zašto? Pa moram da priznam da nisam mogao više da gledam koliko kinje te ljude koji su isti kao i mi  ali samo za nijansu drugačiji, jer... razlika u rupi i nije baš tolika koliko bi neki zlurado hteli da prikažu. Mislim.... tamna je, mračna.... pomalo smrdljiva.... dobro, ova druga je za nijansu smrdljivija, ali.... ko nije gadljiv, i nije neki problem. A i ako se dobro ispere pre konzumacije.... dođe mu ga na isto. Jedino što nikada nisam baš mogao skroz da prihvatim je to što se ljube.... i vataju. Probao ja. Nagovarao mog ortaka da isprobamo, i kako krenemo jedan prema drugom već posle par cantimetara mi se povučemo. Nešto mi se zgrči u stomaku i.... ne mogu. Možda sam trebao da probam s nekim drugim jer moj ortak je dlakav k’o Jeti, pa se bojim da mi neka dlaka ne upadne u usta a na to sam gadljiv do užasa. A i koščat je brate k’o Džems Kan.... sve kosti sa ramena mu probijaju i vide se i kroz jaknu. Gde ćeš s takvim da vodiš ljubav?! I kako uopšte? Ali dobro.... ne osporavam pravo da to neko voli zato što ja ne volim.

            I zato smo se ove godine još pre par meseci žena i ja dogovorili da budemo potpora tom slobodarskom pokretu. Zaista nisam više mogao da gledam koliko su ti ljudi obespravljeni samo zato što oni mogu s ovim koščatima i dlakavima a mi ne možemo. Gore se ophode prema njima nego prema psima lutalicama. I za pse su našli azile a za ove jadnike ništa. Ljudi iz te male i svačim ugrožene zajednice ne mogu da nađu posao, nemaju zdravstveno ni penziono osiguranje, obično su i beskućnici bez prebijene pare, nose stara ritava odela, nemaju uslove ni za osnovnu ličnu higijenu.... užas. Ko je još u takvom položaju u Srbiji? Ko još trpi takva poniženja? Niko. Meni kad dođu pred vrata da traže nešto sitno uvek im dam po par hiljada dinara.... da vide da postoje ljudi koji drugačije misle. Ali, kao što sam rekao, shvatio sam da moram i više od toga da bi najzad srušili zidove koji opasuju ovu jadnu zemlju. Ženi sam rekao da sa svojim pletiljama i šnajderkama mora da napravi jedinstveni barjak-simbol u svim bojama, ali ne sa linijama nego s kvadratima na ludilo šarenoj pozadini. Da budemo najuočljiviji i ispred svih. Da kao na slici „Sloboda vodi narod“ mi.... ustvari moja žena, pošto je i na sliKi žena, ispred svih ponosno idemo.... mislim, ja ću biti tu odmah iza nje, ali čisto zbog poistovećivanja sa slikom. Na kordone da idemo, na huligane, na Obraze, na neke godine koje ne znam ni šta znače.... šta im je ono „1389“.... na desničare, levičare, srednje, umerene, gornje, donje.... na sve što se usudi da nam se suprostavi. Probudila se odjednom neka mladost u meni i još u kući sam povikao „Svi na barikade odbrane dostojanstva poniženih i potlačenih“.... iz LBGT.... ili je LTGB?.... uvek sam teško pamtio skraćenice. SKJ i KPJ sam zapamtio tek u osmom razredu. A ni danas ne znam u čemu je razlika između SUP i MUP. Sem u slovima.

            I sve smo se dogovorili, i organizovali. Ženina štrikersko - šnajderska ekipa je napravila fantastičan jedinstveni simbol za koji verujem da će ubuduće biti opšteprihvaćen u celom svetu jer se sa linija prelazi na kvadrate i haos pa je broj boja isti kao na Vindousu XP. Oko 16 miliona. Više nego kombinacija na lotou. Sem toga čuo sam se sa mojim drugom Ružićem iz SPS.... i tu skraćenicu sam jedva zapamtio i to kada sam bio član već 15 godina.... koji je obećao da će i on s nama u prve redove. Dačić i Vučić su nam obećali da se parada održava 100 % a da će policije biti više nego na svim demonstracijama one drkave nekadašnje opozicije zajedno, ali sam im ja rekao da nije ni potrebno. Nikoga se ne plašim. Još kada sam uhvatio onaj štrikersko - krojački barjak u ruke, kroz mene kao da je prošla neviđena energija. Kao da mi je Čudomiks spremio magični napitak, mada spolja više izgledam kao onaj koji je upao u napitak dok je još bio mali. Bio sam kao atomska bomba koja samo što nije počela da pravi pečurku i to usred prestonog grada Beograda. Poslednjih noći sam i loše spavao.... sanjao sam kako vodim proletere mlade.... ili tako nešto.... a i ova moja hrče kao tigar, ali dobro.... umorila se dok je pravila barjak, a čovek kad se jako umori obično hrče. I onda kao grom iz svetlo-plavog vedrog neba juče mi stiže glas.... u stvari nije glas nego me ova moja s tom neprijatnom vešću probudila, a ona uživa kad me budi s nekim lošim vestima jer sam onda nervozan od ranog jutra, što je negde oko podneva, da je parada zabranjena. Ali to i nije tako strašno, jer ja bih i pored zabrane sam išao, a pošto sam sam, onda to nije skup, a samo su skupovi zabranjeni (a skupove inače ne volim još iz drugog razreda zbog onih iz matematike.... skup, podskup, unija.... to je za mene bila noćna mora). Strašnije je bilo to što sam čuo da su u petak oni sami iz LTBG ili šta li je, samoinicijativno došli pred zgradu vlade i napravili mini paradu sami za sebe. Kao da je to neka žurka a ne borba za jedno od najosnovnijih ljudskih prava.... odmah posle prava na život?! I onda će posle da kukaju kako ih ne razumeju. Kako da ih razumeju kad se stalno zajebavaju. Ovako ćemo, onako ćemo, „juriš“.... i onda.... k’o mlak prdež u gaćama. Čak ni najmanji žuti trag ne ostavi. E, Srbijo, nema s tobom sreće nikada. Ako u ovoj zemlji ne možeš ni sa pederima da se dogovoriš i organizuješ, s kim onda možeš? Zvao sam ih rekao im da više ne računaju na mene. Pa nisam ja krpa.