Pre jedno dvadesetak dana pozvaše
nas komšije na krštenje dece. Ustvari na proslavu za krštenje, a ujedno i na
prvi rođendan tri junaka junačka. Rekoše nam, to je na „Guskovom salašu“,
ludilo počinje oko četiri popodne pa nadalje, i kad ko doš’o - dobrodoš’o. A
tih salaša što su postali kafane, jer to je očen moderno, ima više nego
restorana u celoj Srbiji. Ali dobro... naš čovek kad zajaši na nešto odma’ i
svi ostali ’oće da zajašu na istu kobilu. Nego... krenuli mi, kao što je i red,
malo posle četiri, da ne budemo prvi i čim smo izašli na nasip kod Kamenjara ja
skrenuo na prvi salaš s desne strane, stao, parkirao se i.... idemo. Ko velim,
znam da je ovo bio „Petlov“, al’
sigurno je sad „Guskov“.... salaš,
mislim. Za svaki slučaj pošaljem ovu moju da ispipa stvari, da se ja ne levatim
bez veze, i kažem joj.... „samo oštro od početka.... kaži da smo stigli i stavi
poklone na sto“. Ja izađem da pregledam osobno vozilo sa svih strana, kao što
zakon o bezbednosti saobraćaja i nalaže kad me neko uhvati za rame. Smrz’o sam
se. Neki pljačkaši sigurno.... kao što je i red u Novom Sadu.... Klasičnom
šoto-uke blokadom odgurnem ruku napadača i taman kad sam se spremao da ga nogom
očetkam uširo-gerijem k’o mačetom, vidim.... ono ova moja.... Prvo je gledala u
mene, a onda počela da grmi na mene da sam.... ma to i nije za javnost. Na
kraju mi je ipak rekla da to nije Guskov nego Petlov salaš, kao što je bio i
pre 20 godina. U jebem ti.... a taman sam se lepo parkirao.... ostavio po metar
sa svake strane.... gde sad da idem? Krenusmo mi tako Kamenjarskim glavnim
putem da tražimo Guskov salaš. Bilo je salaša od razne fele i živine i ribe al’ ni jedan Guskov. Zvao sam telefonom i
slavljenike i sve komšije koje dolaze.... niko se ne javlja. E jebem ih gluve,
pa za koji.... im uopšte služi mobilni telefon. Kao da je fiksni pa su ga....
što je i normalno.... ostavili kod kuće. I tako tumarajući po Kamenjaru iz uz
manju navigatorsku pomoć jedne komšinice koja je držala telefon ispred sebe da
vidi kakva joj je frizura, pa je slučajno videla moj poziv, jedva ga nađosmo. Bio
je tačno preko puta „Bate Pežoa“. Valjda je i sada tamo. Opet ja pošaljem ovu
moju da izvidi stvar, al’ ovog puta bez poklona, dok ja parkiram naše vozilo
kao što.... znate već. Nisam stigao ni da odmerim koliko rastojanje sam ostavio
sa svake strane kola, kad eto ti nje, vrišti od sreće k’o da ona krštava decu,
i kaže „jeeee tu su!“. E, dobro je, i to smo rešili. Još samo da prođe slavlje
pa da možemo kući.
Čim smo izašli iz kola do ušiju mi
je doprla muzika tamburaša. Vrlo poznate tambure i još poznatiji glasovi. Kad
sam ušao u dvorište Guskovog ili čiji li je već salaša, ugledah sliku kao iz
vremena kada smo mi slavili silne dečije rođendane. Dece.... lud’lo, balona....
milion a animatora na sve strane (njih mi je uvek nekako bilo žao... umesto da
sede s nama ono moraju da se zajebavaju s decom). I kroz svu tu gužvu ugledah pomalo
poznata lica ali nekako drugačija. Mislim na tamburaše.... komšije sam video
dan ranije i ništa se nisu promenili. Kad sam prišao bliže.... jes’ oni su....
stara dobra banda „Još ovu noć“. I
oni su mene jedva prepoznali jer svi smo pomalo porasli.... u širinu, ali....
tak’a smo sorta. I pomislih, e, odlično. Samo da prođe ovaj dečiji deo i eto
nama dobrog provoda. Oni su uvek bili pravi svirači. Jedva sam dočekao da padne
mrak i dođe vreme za kupanje beba pa da ovi sa decama odu. Ali kad su mame
počela da vabe decu da idu na crtane pa na spavanje, i momci iz orkestra počeše
da pakuju instrumente. Šta je sad, jebote.... pa neće valjda biti neko karaoke
veče u kome ćemo mi međusobno da se nadpevavamo k’o pijani Krajišnici s jednom rukom na uvu?! Bar da je bilo tako.... odlaze
tamburaši a dolazi „van men mjuzik šou“ iliti čovek-orkestar. Tri reda
klavijatura od kojih dva sama sviraju, mikrofon, zvučnici veličine većeg
zamrzivača sandučara i.... udri. Cece, Seke, Mace, Jece, Kuce.... ne znam jeste
videli to kadgod? Čim je počeo bio je dočekan ovacijama prisutnih a mi.... nas
par komšija.... potonusmo k’o Titanik. Eh.... šta ti je jaz generacija.... kao
dva sveta različita. Odslušasmo par pesama sa dignutim rukama i raširenim
prstima, pokazujući na taj način da smo se i mi implemntirali u zajednicu,
ali.... uši, a još više i ostali delovi naših, sada već ostarelih tela, ne
izdržaše dugo. Ćelavi pJevač je poveo i ženu. On i svira i peva a ona samo
peva. Al’ bolje bi bilo da ne peva. I dok smo išli ka kući, nešto sam pomislio
kako u poslednje vreme nemam sreće s muzikom. Neće me.
Samo nedelju dana ranije, naši
kumovi su slavili master-diplomu ćerke baš tu preko puta... kod „Bate-Pežoa“. A
tamo.... tamburaši.... ali malo „dimljeni“. Cigani iz Deronja. Dobro.... možda to neko i voli.... ne marim
ja.... ali ja.... ne. I naravno, čim
su počeli poče i falširanje i to takvo da je i mene bilo po malo sramota što sam
uopšte tu. Kumov rođak iz Hrvatske, iz Slavonskog Broda, nije mogao da se
načudi. I stalno je govorio „pa vi ne znate šta je prava muzika i pravi
tamburaši“. Jeste.... samo ti znaš, mislio sam se. Da te sad odvedem na „Još
ovu noć“, „Zorule“, „Debeli lad“, „Stare drugare“ i još brdo dobrih bandi, ne
bi ti znao ni kako si stigao ovamo, ali ovako.... ćutiš i trpiš. A pesme.... pa
to ne može ni da se zamisli. Raspoznaju se na trenutke samo kod refrena....
jedva. Ja nisam tražio ništa, ali sam ih jednog trenutka pitao.... ko me vukao
za jezik.... da li znaju „Vihal Kozak“. Rekoše da ne znaju baš dobro reči, ali
da će da se potrude. Odmah sam im skratio trud totalno. „Neka, ’fala.... drugi
put ćete“ rekao sam. Sve do tada su za svaku pesmu govorili „kako ne bi znali“
a zvučalo je kao rika lavova pred hranjenje u ZOO-vrtu, a mogu samo da zamislim
kako bi zvučalo ovo što „ne znaju baš dobro“. Da je u porcijama bilo bar malo
sira trapista da ga stavim u uši pa da se oslobodim muke. Kad su pravili pauzu,
svi bi odahnuli, ali kad su hvatali instrumente ja bih uvek prmrmljao što mogu
glasnije.... „neka, sedite, odmorite još malo, pa i vi ste ljudi“.... al’ nije
vredelo.... umislili su da su bolji zabavljači od celog cirkusa.... što su
pomalo i bili. I, eto.... još od onda tražim neku dobru ekipu da odemo u „Još
ovu noć“. Rekli su mi da rade petkom i subotom. Naveče, naravno. Jednog uvek
imam.... to je moj ortak.... ali.... trebao bi nam još neko. Ne znam jel’ ima
koja slobodna dama.... pardoniram ako sam navalentan. Naše žene se ne računaju. Sem
u slučaju krajnje nužde. Pa moram i ja malo dušu da odmorim.
A ono šipražje na Kamenjaru si namerno il' slučajno zaboravio da spomeneš:)))!?
ОдговориИзбришиTo je zato što sam se uplašio da ćeš me na tako skrovitom mestu napasti da iskoristiš priliku a ja nisam poneo ništa od onih hemijskih sredstava za... hmm, povećanje libida... a i za ostala povećanja.
ИзбришиI nemoj da se trpaš na moj blog. Imaš svoj.
A sad ću ti to i uživo reći, čim otkucam ovaj odgovor.
Ja nikada nisam bila kafanski tip. Nekada smo isli po kafanama, sto je za mene bila nocna mora. Znala sam da ce se gospodin muz ozderati, kao i svaki dan, uostalom, pa mi unapred presedalo. No, sta cu, vecina je pobedjivala. Hvala Bogu, 18 godina ne moram da slusam ni tamburase ni cigane, sem bas kad odem u neke svatove. Uskoro cu ih slusati, ali, ja, kao gost, mogu da odem kad hocu, sto je velika prednost.
ОдговориИзбришиZnaci, bilo je i siprazja!!!
Ma kakvi... zamisli kao da nije bilo ništa.
ИзбришиJa jedva da mogu i u krevetu a kamoli u kolima u šipražju.