Zaprepastio me ovaj mali picopevac
što ga zovu ministar i to još
finansija. Prvo što je rekao da je uz ministarsku upao u još pet fotelja u
raznim upravnim odborima pa mu nije jasno odakle mu šest plata?! Čovek, koji me
i dalje naodoljivo podseća na teroristu ili Iznoguda, je stvarno izgledao preneraženo. Otkud jednom čoveku šest
plata? E moj jadniče šmrkavče. Nije to najgore što se događa u ovoj zemlji što
podseća na hemoroid na loše obrisanom dupetu. I smrdi i boli i samo što ne pukne
i prokrvari i zasere gaće sve do gume što se lastiž zove. Ali... ne zaustavi se
ministarčić ni na tome, pa su ovi što su ga doveli da bude kao ministar a da u
stvari ide po burek svako jutro, prokleli dan kad su ga pozvali jer im je
sjeb’o sve koncepcije koje su ispredali godinama. Mada.... niko njima ne može
da sjebe koncepciju.... može samo malo da ih izofira i to je sve. A i zato im
puca.... Ali, mali je izbacio par podataka koji su celu naciju doveli u
delirijum zbunjenog trimensa šokiranjem. Reče dečačić da u zemlji gde održavamo
vatru na našim vekovnim ognjištima da se ne ugasi, radi milion i sedamsto
hiljada ljudi a da pemziju prima skoro isto toliko.... tačnije razlika je
petnaestak hiljada u korist zaposlenih. E, jebiga.... ja sam mislio da imam samo
kevu i ćaleta na grbači ali izgleda da su mi u potrošačku korpu u međuvremenu
uvalili još jednog penzosa a da to nisam ni znao. Primetio jesam.... jer stalno
imam utisak da mi pare nestaju iz džepa i stalno mi nešto fali ali nisam upeo
da uhvatim taj trenurak sreće kad mi ga umetnoše.... penzionera mislim.
Ali. nije to tako veliko
iznenađenje.... ja sam i mislio da smo tu negde. Po brojnosti naravno. Jedino
se razlikujemo po tome što se njima u mojim godinama na nekoj razdrkanoj
„Olimpiji“ već kucalo rešenje za penziju
a ja treba da odvalim još jedno.... jebem li ga.... bar dvanaest godina. Sam ako
neko od budućih predsednika vlada u međuvremenu ne shvati da su penzije suvišan
teret za naš iscrpljeni budžet. A ne bi puno ni slagao kad bi nam to saopštio. Na
primer, negde u toku „Farme“.... na
najgledanijoj nacionalnoj televiziji dlakoprstog vlasnika da bude što manje
stresno. Nego.... ako zanemarimo penzionere, mada ne znam da li to može da se
zanemari, jedan drugi podatak je bio teži od i od odlaska u samuslugu po
vanilin šećer kada su kolači već gotovi.... za muževe, naravno. Naime, Iznogud
nam je izneo, na tacni, kao slatko i vodu, za nekog možda beznačajan podatak,
da u državnoj upravi radi 700 hiljada
ljudi?! Od „Maršalata“, što bi reklo u Bosni neđe sedamdest i treće, pa do
predsednika mjesne zajednice. Ili kafe kuvarice u istoj toj zajednici. Sad....
znao sam ja da ih ima par stotina hiljada ali.... toliko?! 700 hiljada ljudi?
Što znači da ovih (nas) koji treba da zarade pare za 7 i kusur miliona duša
koliko živi u ovoj zemlji ima oko milion. Sedam na jednog jadnog. Lep odnos
snaga. Ali neka.... meni nije teško. Mogu ja to. Mogu i više od toga. Samo kad
se zapizdim, guraću je dok ne dođe dvadeset na jednoga pa makar dušu ispustio.
Zašto? Pa naši su to ljudi. Nisu
to neki Nemci ili, ne daj Bože, Holanđani. To su sve naši ljudi, a mora neko i
to da radi što oni rade, pa bolje da onda rade naši nego ovi stranci koje sam
spominjao. Solidarnost je velika i plemenito pozitivno fina osobena karakterna
crta koju naš narod gaji još od onih već pominjanih ognjišta. Pomoći svome.
Uvek i na svakom mestu. Posebno ako si ti taj kome treba da se pomogne onda je
to jedna od najprirodnijih stvari koje se očekuju od svakoga od nas. Zato nas
vole svi ljudi širom kugle zemaljske. To nam je zaštitni znak kao Mercedesu
onaj krug sa trokrakom zvezdom. Čim se spomene Srbija prvo se na to misli. U
toj zmlji na brdovitom Balkanu niko ne obraća pažnju na to koliko radi i za
koga radi. Važna je samo dobrobit zajedničke društvene zajednice u socijalnom
društvu življenja. Što i jeste tako. Zašto bi meni moja deca bila važnija od
tuđe dece kad su i oni deca a deca su deca pa ma čiji da su. Uostalom, kad se
setim ko se s kim sve zabavljao nekada davno, zaista i jeste pitanje čija su? I
zato je bolje ništa ne čačkati, nego raditi i dalje ovako. Praksa je pokazala
da se može. Eto.... još uvek živimo. Odavno nisam čuo da je neko umro od
gladi.... naprotiv, umire se od holesterola, šećera, soli, brašna, kolača....
od svega čega imamo previše. Ako imamo znači da ovako može. I ne shvatam zašto
je gomila ljudi doživela skoro anafilaktički šok k’o da su im na presno nabili
inekciju penicilina u guzicu. Onu od 1.600.000 što peče kao da su ti lemilicu
stavili na dupe. Što su svi odjednom poskakali? Da, mora da je to ona druga
karakterna crta našeg mentaliteta.... jedina negativna.... ljubomora. Lubomorni
su što i oni nisu u tih 700 hiljada. A što da krijem.... i ja sam.
Нема коментара:
Постави коментар