Više od dve godine pripovedam ja u
pero samome sebi šta bih pisao a da ne dosadim i sebi i drugima. A jesam,
priznajem. Kad krenem unazad po tekstovima, izbrisao bih dve trećine... ali
nema smisla. Što sam napisao napisao
sam. Rado bi svi mi za neke stvari u životu rekli da se nisu desile i
prebrisali ih, ali... ne može. E, da vi znate kakva je bila moja prva devojka... ne....
druga... ipak druga. Srećom pa se nikada i nigde nismo slikali. Ne postoji ni
jedan materijalni dokaz. Al' postoje svedoci. Ne mogu ih sve poubijati kao da
smo u nekom drkavom američkom filmu. I sad.... bila kakva je bila... jebiga. Ne
mogu da skrolujem po mozgu do 1982. i stisnem „delete all“, i rešim stvar.
Jedino što mogu je da pričam... „ma to je bilo čisto zezanje ljudi... klinačka
posla“, iako znam da u to ne verujem ni ja ni oni kojima to pričam. Prvo, imao
sam skoro osamnaest pa to i nije bilo baš toliko klinački a drugo... nema
zezanja s onim stvarima... jel' da?.... pošto sam kod prve zasr'o baš u tim
nekim stvarima, ali o tome ne bih sada... nešto mi se ne priča o tome. Mada, kada
razmišljam o onim i ovim vremenima.... ovoj „omladini“ je sada lakše. Mislim,
bar je lakše nego nama. Imaju taj virtuelni
svet, taj Fejsbuk i Fotošop... namontiraju se kako hoćeš. Dok pišu mogu da
koriste Gugl koji zna sva znanja sveta i da uvek ispadnu pametni i zanimljivi.
Mogu da stave slike tuđih kola kao svojih, tuđeg stana kao svog.... i, na
kraju.... pametan, lep, zanimljiv, ima kintu, kola.... gotova stvar. Laž? A ko
te pita?! A mi? Šta sam ja mogao nego da probam da šarmiram, da probam da budem
duhovit ili glumim odsustvo
interesovanja, takozvano „udaranje čežnje“.... ali nisu ni malo čeznule za
mnom, pa ta taktika ne bi prošla. Zato muškarci većinom i prave budale od sebe i
malo preuveličavaju stvarnost ne bi li bar malo skrenule pažnju ženskinja koje
je u Novom Sadu uvek bilo dignutog nosa i spuštenog dupeta.
Ali dobro, našlo se nešto čime se i u to doba moglo šepuriti. Nekada
su i dvorske budale mogle da ušićare nešto. Uz dosta muke i borbe, ali…. Čini mi se da je bar
bilo slađe. Sada ta vremena izgledaju tako daleko.
A kako li je tek nekome ko…. Eto…. skoro
sam gledao “Malu”, film Predraga Antonijevića, surovu priču s početka
šezdesetih kada su naši roditelji bili mladi. Kakva je tek to čamotinja bila. Pogledajte. I ako ste gledali, pogledajte ponovo. Videćete…. i onda su se ljudi nečemu
radovali…. običnim cipelama ili samo parčetu vedrog neba. Ma, nikada se u ovoj
zemlji nije umiralo od gladi. Bar toga nije bilo. Sekle su se uši da bi se
zakrpilo dupe ali.... živelo se. Veliki broj nas je rođen u maloj podstanarskoj
sobi nekog „nuzobjekta“ u nekom dvorištu u nekoj ulici na…. Telepu, recimo, a danas su.... pa dobro, i neka su. Život daruje i
otima pa ko uspe više da zagrabi…. Tako je od kada je sveta i veka. Mada, moram da priznam
da mi se čini da ovakvih pasijih vremena kakvo je sada nije bilo nikada. Ili se
to meni ipak samo čini jer sam nabio u dupe skoro pedeset pa ponekad imam
osećaj kao da živim u izvraćenoj smrdljivoj čarapi. Ona glatka strana je
iznutra pa nikako da izviriš napolje. Klizi k’o led, mamicu mu, pa nikad da
dođeš do vrha čarape i već jednom pobegneš od smrada. Ali, kada gledam ove
današnje klince, čini mi se da se ne bi složili sa mnom. A i zašto bi kada imaju trideset i kusur godina manje.
Oni valjda očekuju bar isto onoliko
od života koliko smo i mi očekivali. Ako i mi uopšte znamo šta smo očekivali?
Da li ovo u čemu smo sada? Ili ipak nešto malo drugačije? Lepše? Pa valjda….
Čovek skoro uvek očekuje i više i lepše nego što dobije. Očekuje da će svet na
kratko zbog njega stati da bi došlo onih njegovih famoznih pet minuta….
čega?.... slave? Ima i onih koji govore da je upravo to što imaju ono što su i
hteli i očekivali, ali lažu…. bar mislim da lažu. Čovek voli laž. Ona se za
njega lepi i kada je izgovara i kada je sluša. Ide mu uz priču, uz odelo, uz cipele,
kosu. Ide i kada ne ide i kada je potpuno bespotrebna, ide i kada boli i vređa,
ide i kada se ne primećuje i kada štrči kao stožina usred polja dateline, i
kada ga razotkriva pa izgleda kao da je potpuno nag dok stoji na trgu prepunom
ljudi…. Ide uvek. I kako vreme odmiče prepoznaješ je sve lakše a biva ti i sve
bliža i normalnija. Kao da je istina. Hvataš je kod drugih ali i kod samoga
sebe. I prigrliš je jer i ona je naša. Samo u ljudskom rodu postoji i samo mi
za nju znamo. Sa njom se lakše živi, svet izgleda srećniji i bliži a ljudi
bolji i lepši. Sve sa njom izgleda
lepše. I sopstveno lice u ogledalu, a i…. ovaj post…. možda i on zato izgleda i lepši i interesantniji. Nekome.
Na stranu nove tehnologije i komunikacija putem njih koja je nama bila SF, ali mislim da su današnja djeca obilježena nečim što mi nismo doživljavali. Karakteristično je za mladost da se veseli budućnosti, iščekuje što će se dogoditi, iščekuješ novi rođendan, nadaš se lijepom ljetovanju, čekaš da budeš dovoljno odrastao za tulume i večernje izlaske ... kao da cijelu mladost provodiš u iščekivanju budućnosti! Tako je bilo sa nama, tako je i s djecom danas.
ОдговориИзбришиOno što nas razlikuje su doživljaji i ideje koje su projicirali naši roditelji. Koliko god pokušavam prisjetiti se, moji mama i tata se nisu bojali budućnosti, nisu razmišljali o gubitku posla, plaćanju kredita, nisu strahovali od mirovine, odlaska u bolnicu, nisu se bojali stećaja firme, nisu znali što znači raditi bez plaće, bez doprinosa ... takvi roditelji su onda i nama govorili da je važno završiti školu, naći posao, nisu nas punili strahovima, jer objektivno, strahova nije ni bilo.
Danas, koliko god netko htio biti roditelj koji će učiniti sve za djecu i nastoji ih do maksimuma zaštiti od negativnosti svakodnevnice, ne možeš, a da djeca ne čuju strahove roditelja. Čuju priče o računima, čuju da tamo netko plače na tv jer mu dijete neće liječiti, čuju priče o penzićima i što je najgore vide te ljude kako prekapaju kontejnere i znaju da nema tog staklenog zvona kojim ih roditelji mogu zaštiti. Djeca se danas nadaju budućnosti jedanko kao i mi nekada, samo mi danas nismo u stanju dati toj djeci sigurnost da će sve biti dobro, da nemaju razloga za brigu.
Iskreno, moj život nije ono čemu sam se nadala, imala sam drugačije planove i u svjetlu nedavnog rođendana jedino što bih voljela je ponovno osjetiti onu neizvjesnost, radosno iščekivanje odraslosti, osjećaj da je cijeli svijet pred tobom i da te ništa ne može zaustaviti.
Kada gledam mlade danas, mislim da su zakinuti. Godine moje mladosti su bile daleko naivnije, nevinije, siromašnije, ali istovremeno optimistične, zabavne, dinamične ... ili je to samo posljedični doživljaj starenja?!
Da li se to nama čini zbog naših godina i da je tako bilo uvek u tom životnom dobu ili se zaista nešto radikalno promenilo i kod nas i kod dece.
ИзбришиAli, na žalost, nemam odgovor.
Pozdrav, i pozdravi Đ.