Razmišljam već nekoliko godina, a nikako da se
konsultujem s nekim, da li je ova muška mladež danas malo omlitavila u odnosu
na... šta ja znam... recimo, nas... ili neke još pre nas... da ne ispadne da
hvalim samo svoju generaciju. Šta znači „omlitavila“? Pa svi smo svedoci
fenomena da se sve više mladih devojaka i žena „zabavlja“ sa ljudima iz moje
generacije ili nešto mlađim ali i nešto starijim. Dobro, zabavlja se honorarno
i fakultativno ali ipak dosta uočljivo. E sada, da li je tome uzrok ova samougušujuća
ekonomska kriza pa su sve one sponzoruše, auspušare i grebatorke? Moglo bi da izgleda kao da
jesu. Ali, s druge strane gledano, previše ih ima da bi svima bio isti motiv.
Kao da u toj teoriji ima dosta šupljina. Pa da krenemo redom. Ja, na primer,
poznajem lep broj ljudi koji imaju po dve
žene. Dva braka istovremeno. Mislim, jednu
registrovanu i jednu neregistrovanu... obično im za drugu niko ni ne traži
registraciju. A i zabranjeno je. I podnose to s lakoćom. I
materijalno i fizički i moralno. Bar mi tako deluju... niko od njih mi se nije žalio. A i što bi? Da mu je teško breme skinuo bi nešto s gomile. Ali niko od
njih nije neki tip težak milione evra pa da je to razlog zbog kog su s njim te
„sekundarne“ drugarice supruge koje popunjavaju prazninu k'o kad uključiš
defragmentaciju na komjuteru a on ore li ore. To me navodi na pomisao da
postoji nešto više od para što ih
motiviše da ostanu verne svom „kapitalcu“ i pored žive žene. A, koliko sam
primetio, ni te registrovane žene ne odjavljuju svoju registraciju... ne
vraćaju tablice tako lako. Samo malo zabace glavu u desnu stranu, zaškilje na
levo oko i... idemo dalje. Nikome se prviše ne zamućuje voda u kojoj živiš.
Drugi slučaj, još češći i uočljiviji, je „zabavljanje“
devojaka, mlađih i neudatih žena i uopšte žena sa muškarcima iz gore navedene
kategorije. I tu pronalazimo brdo sponzoruša, ali i onih drugih... onih što se
nisu nasukale samo na lovu i BMW 530... naravno mislim na neki mlađi BMW, a ne
'95. godište. I tu znam još više njih koji tako, malo-malo, pa pasu na dve
livade iako čoban gleda ali ga boli uvo. Ne hvata se za štap. Čak ni ne viče,
„ućke... ostavi to, crko dabogda!“. E, sad... postavlja se pitanje zašto...
zašto to tako ide a niko ozbiljno ne diže dževu. I upravo tu i jeste pitanje s
početka teksta. Da li su ove mlađe geracije muškaraca malo „mlitavije“... ako razumete šta hoću da kažem. Imaju gomilu prednosti u odnosu na
nas u tim godinama... svašta se smislilo od
tada. „Vijagra“, „Cijalis“, „Kamagra“... pa onda onaj „nosorogov rog“...
šta god da uzmeš, od njega ti odrveni k'o drška od lopate, i samo treba malo da
se razgibavaš. Mi smo morali da mislimo i stalno budemo pod psihozom... „hoću
li moći?“, „jebote koji mu je sada?“, „gde baš sad da me izda“ i slično. Ili...
taman počneš a ti već gotov... (s)završio pos’o… tri minuta s izvinjavanjem. Pričali
su nam tada za neke čajeve i trave ali sve je to bilo sviranje... onome o čemu
sve vreme i pričam. Zato i nisam mogao da odgonetnem stvar do kraja. Sve do
skoro. A onda mi je kum samo provuk'o kroz uši teoriju da njih, u stvari, boli
... i za žene, i za ženski svet i za
„one stvari“. Oni mnogo više vole lap-topove, tablete (ne za glavu, nego ove...
tablet računare), kola, smart telefone, separe u određenom restoranu ili noćnom
baru uz šampanjac od 500 evrića...
Nije da ovo poslednje a i spomenuta kola nismo želeli i
mi, ali nama je to moglo biti samo sredstvo da dođemo do... devojačkog „mosta“,
a kod ovih je kanda obrnuto. Oni te cice vodaju i vozaju da bi ljudi videli šta
sve „poseduju“ ali izgleda da slabo tresu drvo sa kog pada slatko voće. Kad ih
oni izvodaju i izvozaju izgleda dolaze neki drugi koji tresu mnogo bolje. A
drvo voli da se strese. I to onako... baš momački. Doduše, u poslednjih par, a i
mnogo više godina, mnogi od tih ždrebaca ostaju sluđeni... ne znaju jel’ više vole cice ili cicane… odnosno
ždrebice ili ždrepce. Ili čak oboje. A to ne ide zajedno. Mislim da se naš
kućni lekar prevario kada je pre desetak godina ismevao pacijenta (roditelja)
kod koga je bio pre nas a koji nije dozvolio da njegovom sinu od dve godine
meri temperaturu toplomerom u guzi. “Đe ćeš muškom djet’tu toplomer u guz’cu…trebal’
da mu se osladi, pa šta ću onda?!” Primitivac? Možda. Ali ima stav. A ovi koji
nemaju stav možda zato kasnije i ne znaju na koju će stranu. Kao da se
raspolute. A čim se tako „rastrojiš“ posrneš za tili čas. I osta' drvo neobrano.
U stvari ne ostane neobrano... nikad drvo ne ostane neobrano... drugi beru dok
on kucka po tastaturi, vozi kola na pranje tri puta nedeljno, pipka smart
telefon ili gleda neki novi „blok-baster“ uz doživljaj učestvovanja u istom,
dobijen moćnim saraundom s performansama o kojima je pričajući dosadio već i
sam sebi. Ili se bori sa dilemom
da li je “ovaj” ili “onaj”. Crni ili duga-šareni. A ždrebice odgalopiraše… bar
na kraću terapiju kod nekog drugog. Doduše, te ždrebice nešto slabo naleću na
mene u nekim mračnim hodnicima ili
sobama, ali ni ja baš ne galopiram daleko od kuće. Ko mi je kriv. Toplije mi je u
štali nego na livadi. Ali, i dalje mi se čini da nije uzaludna ona stara
narodna; „Bez starca nema ni udarca“. Ili
možda grešim?
Нема коментара:
Постави коментар