Pre
nekoliko dana odem na „Tarzaniju“ na kojoj tekstove objavljuju najeminentniji
blog spisatelji u zemlji Srbiji a i šire... pa čak i duže. Naleteo sam na tekst
„Drleta“ koji je, kako vidim, poznat širokoj publici koja tumara po blog „sekciji“
ali i ostalim mračnim svetovima tamne strane interneta. Ako svetla uopšte i
postoji. „Drle“ u dosta povelikom tekstu pod nazivom „Odbrana Šimunića Džoa“ dosta
„afirmativno“ iznosi svoja razmišljanja koja neodoljivo podsećaju na Petra
Lukovića i njegovu stalnu želju da podigne što veću prašinu ne bi li se što
više čitalo, raspredalo, prdelo u prašinu, pljuvalo i hvalisalo i što treba i
što ne treba. U njegovom tekstu, a i kasnije u komentarima mahom ogorčenih Srbendi (poznatih po pišanju po
haustorima, krađi struje, bacanju smeća kroz prozor, mumlanju Očenaša koji
nikada nisu naučili, neplaćanju računa državi za koju „vojuju“, nevraćanju
dugova drugim malim ili velikim Srbima i raznim drugim patriotskim gestovima), se
stalno spominje istorija i istorijski podaci o kojima, naravno, onaj drugi sagovornik,
inače„kreten“, pojma nema. Barata se brojkama ljudi, pušaka, stoke, noževa, topova,
četa, država, reka, gradova i svega za šta svako od njih ima neoboriv dokument...
pisan i potpisan, naravno. I svako stoji iza tog svog, ničim dovedenog u sumnju
izvora. Načitao sam se stvari za koje nikada nisam ni čuo, saznao za kretanja
četničkih, partizanskih i ustaških jedinica za vreme drugog svetskog rata kao
da su ih učesnici te rasprave lično snimali dok su se probijali kroz bosanske,
srbijanske i hrvatske gudure, pa onda za datume i godine kao da su oni lično
tada vodili dnevnik istih tih vojnih jedinica (ako se bilo koja od navedenih
uopšte može nazvati vojskom) i još bezbroj „istorijskih podataka“ za koje svi
imaju potvrdu u gornjem levom džepu sakoa jer se odatle najlakše izvadi i njome
lupi od sto. Taj deo pokućstva je u Vojvodini poznat i kao „astal“... što je
inače čist mađarizam, ali... šta je tu je. Ionako je u toku borba za Mađarske
pasoše... čak ih i Srbende rado uzimaju... ako se može.
Onda
sam, naravno sa jednog laičko-naučnog aspekta, pokušao da izanaliziram šta je
istorija. Kao nauka, ne kao proces. Kao proces je jasno... ono što se desilo to
se desilo i to je neizmenjiva stvar. Dok se ne umeša istorija kao nauka. A ona
može da prepravi, dopiše, promeni ili sasvim izbriše sve iz istorije kao
procesa. Ko joj brani? Može od prilike do prilike da je menja i podešava po
zemlji i narodu koji je čita. Mada je obično uče a sve manje čitaju. Nikada
nije ni bila neko obožavano štivo za veliku većinu ljudi. Ono što im je trebalo
već su im rekle babe i dede ili je doprlo do njih „po čuvenju“... kafanskom, uličnom, prijateljskom ili onom što je
mestimično stiglo do njihovih ušiju na časovima istorije. Iz knjige koju je
napisao „naš poznati istoričar“ a onda obradio i uredio nastavnik istorije. Od škole do škole, od vlade do vlade, od države
do države. Recimo... da li je Gavrilo Princip bio atentator-reformator ili
terorista? ? Da li je Srbija direktno izazvala prvi svetski rat ili je iz cele
Evrope barut curio na sve strane pa je bilo svejedno ko će baciti šibicu? Ko je
stvarno bio Dragutin Dimitrijević Apis i za koga je radio? Da li je Bačka od
1941. do 1945. bila okupirana teritorija od strane Hortijeve Mađarske ili legitimni
sastavni deo te države Koja vojska je za vreme drugog svetskog rata bila
oslobodilačka a koja okupatorska u delovima Kraljevine Jugoslavije? Ili čak
cele Evrope? Poslednjih godina neki novi istorijski liberalizam je doneo i nove
struje i nova mišljenja koja sve više zamenjuju ona stara, sada već
konzervativna. A šta je sa istorijom kao procesom? On traje i nagomilava se i ostaje
nepromenjiv i pored različitih viđenja. Ali kako saznati kako je stvarno
izgledao taj proces... to jest, šta je istina?
Bojim
se, nikako. Kada
se nešto desi, desilo se tog trenutka, dana, meseca... i onaj ko je tu bio on
je mislio da je video istorijski proces ali nije. Video je ono što je sam hteo
da vidi bez obzira na to šta se stvarno dogodilo. I zato nam prava istina, kao
proces, nikada neće biti dostupna. Čak i ako smo mi u njoj učestvovali. Za
Hrvate i Muslimane početkom devedesetih je vođen oBrambeni rat od agresora koji
je napao Hrvatsku, a malo kasnije i Bosnu. Za Srbe je to bila odbrana države na
koju ih je obavezivao ustav SFRJ ali i reči zakletve koju smo svi u vojsci izgovorili, ma kako one
patetično i otrcano nekome zvučale i onda i sada. Za jedne napravljen je zločin
ili čak genocid, a za druge samo osveta koja je bila blaža nego što je stvarno
trebalo da bude. Eto... prošlo je tek dvadesetak godina, akteri su većinom još
živi a mi i dalje ne znamo pravu istinu. Znamo samo svoju. Onu koju smo mi
videli. Postoje i ljudi koji tvrde da su videli isto što i protivnička strana
ali su malobrojni. A i kako da znamo da i oni govore istinu? U pitanju je
istorija od pre tek dvadesetak godina pa smo je već „adaptirali“ po sopstvenim
potrebama, a šta li je tek sa „istorijskim“ podacima iz antičkog doba? Ko se i
kako na njih oslanja i kavi su to uopšte podaci? Ko ih je ostavio, ko ih je
našao, a ko rastumačio i shvatio njihovo pravo značenje? Ko kreira ono što će
narodi učiti, misliti i raditi. Ispada svakako da istorija nije i ne može biti
učiteljica života jer ne može te učiti neko ko je prevrtljiv i sklon laži. Pa šta je onda istorija? Čini mi se ništa.
Tabula raza. Istorija, to smo ti, vi, oni, mi i ja. I to je dosta.
Нема коментара:
Постави коментар