Nisam
siguran da li je dobro za mene i moju porodicu što vam ovo uopšte pišem. Znate... kada čovek zaradi velike pare lako može
postati tipovana meta obeležena znakom za markiranje. To valjda stave
flomasterom na kuću. K'o nacisti za vreme rata. A možete postati i tačka
zavisti, zlobe i mržnje jer ljudi ne vole kada se neko koga znaju, a ni oni
koje ne znaju, obogate. I to preko dana... nešto mi je ona varijanta „preko
noći“ uvek bila kao da „radiš“ kioske, pošte, butike, male banke i ostalu
jajarsku sitnu ciljnu grupu. Mislim... ipak se danju, u kafani kao što je i red,
završavaju pravi poslovi. Što bi rek’o stari svet “danju je Božija a noću
đavolja rabota”. Mada... i to je sve postalo diskutabilno u ovom naopačke
izvrnutom svetu nakarade i ludila. Sve se izokrenulo. Kažu, najzdraviji deo
noći za spavanje je od 2 do 5, i tada nikako ne treba da bude budan. Jebiga...
onda sam ja skroz zglajz’o. Ceo život sam presvrnuo kao jaknu sa dva lica...
sećatese onih perjanih “Toperovih”... bile su hit pre jedno tri’est godina...
onako džombaste k’o ova nova “Milka” čokolada što se sad reklamira. Izgledali
smo ko maskote “Mišelina” u njima. Ali moda je moda. Mora se nešto i žrtvovati da bi se ostalo u modnim
trendovima. Ja sam nekad nosio kaubojke u sred zime iako je u njima tada bilo
kao da ti noge stoje u zamrzivaču pet-šest sati... kad dođem kući posle odlaska
u život osećao sam se kao da sam prešao Igman ‘42. Ali kaubojke... ehej!...
imam ih i sada... original... izuo sam se 500
marke za njih. Mladost...
Nego da se je vratim na osnovnu temu
danšnje sadržajne tekstualne fabule. Pare.
Dobio sam velike pare. Ne smem ni da spominjem cifru. Gde? Na internetu, gde bih
drugo? Pa jel‘ mogu danas da se dobiju neke pare a da nije na internetu?! Kako?
Dobio sam mejl... od jedne fine godpođe iz jedne zemlje u zapadnoj Africi. Nije
važno koje. Recimo da je blizu Senegala. Pa par hiljada kilometara istočno. To
je tamo gde su crnci mat-crni k’o ova sad moderna boja za kola. Možeš kredom da
pišeš po njima. E, baš tamo je jedna gospođa... ne znam da li je i ona tako
crna, ali nije to ni važno... pa ljudi smo, Bože moj... iz ko zna kojih
razloga, a oni sigurno postoje, odlučila da meni i mojoj porodici da 4 i po
miliona dolara. Da, da. Četri i po(l) milijuna... ako vam više odgovara. Prvo
sam bio skamenjen, a onda nepoverljiv, da bi to sve na kraju prešlo u opštu
porodičnu euforiju. Ne moramo da radimo više nikada ništa. Ni mi ni naša šira
porodica... a ni prijatelje nećemo zaboraviti. Jebiga... bar jednom se može, a
ako imam ja, glupo je da nemaju i oni... mislim, malo bih se glupo osećao da
uvek ja plaćam sve. Piće, hotele, letovanja, ručkove, avionske karte, zimovanja...
izgledalo bi kao da se kurčim. Zato moram da dam i njima pa da bar budemo blizu
ravnopravnog... ionako smo sve dobili... od te gospođe. Čini mi se kao da ima
neko francusko ime... mada mi se javila na engleskom. Jedva sam shvatio šta
‘oće. Prvo sam mislio da ona traži ta četir’ i po miliona i taman sam hteo da
joj napišem da baš i nije našla crkvu gde će se Bogu moliti a onda dam ženi da
još jednom izanalizira sve i čim je završila sa studioznom analizom, uz njen
sad već standardni prezrivi osmeh mi je rekla da sam, kao i uvek u životu,
promašio sve puteve novca i da bi pored mene prošla koka koja nosi zlatna jaja
a ja ne samo da je ne bih prepoznao nego bi je izdinstao za nedeljni ručak. U komadima, naravno. Batak, karabatak,
belo, leđa...
Znači, taj zajeb opet kruži? Bilo to i pre par godina. Doduše, nisam ja dobila taj e mail, već jedna, meni bliska osoba! Čudo jedno. Pa zar i u Africi misle da smo mi baš toliko retardirani?
ОдговориИзбришиDojavili im Ameri, kroz sve one "humanitarne" pomoći, vakcine od kojih su dobili sve moguće i nemoguće zarazne bolesti,, pa su verovatno, zato, malo i podileisali! :?
E moj Sindžo ništa nisi obavešten. Zar bi moj Ivan radio tamo da Afrika nije raj na zemlji. Nego kad je već tamo, može on da ti uplati tih 15 'iljadarki da se ti ne maltretiraš, pa ćeš vratiti kad budeš imao. :)
ОдговориИзбриши