Miloner iz geta

            Nisam siguran da li je dobro za mene i moju porodicu što vam ovo uopšte pišem. Znate... kada čovek zaradi velike pare lako može postati tipovana meta obeležena znakom za markiranje. To valjda stave flomasterom na kuću. K'o nacisti za vreme rata. A možete postati i tačka zavisti, zlobe i mržnje jer ljudi ne vole kada se neko koga znaju, a ni oni koje ne znaju, obogate. I to preko dana... nešto mi je ona varijanta „preko noći“ uvek bila kao da „radiš“ kioske, pošte, butike, male banke i ostalu jajarsku sitnu ciljnu grupu. Mislim... ipak se danju, u kafani kao što je i red, završavaju pravi poslovi. Što bi rek’o stari svet “danju je Božija a noću đavolja rabota”. Mada... i to je sve postalo diskutabilno u ovom naopačke izvrnutom svetu nakarade i ludila. Sve se izokrenulo. Kažu, najzdraviji deo noći za spavanje je od 2 do 5, i tada nikako ne treba da bude budan. Jebiga... onda sam ja skroz zglajz’o. Ceo život sam presvrnuo kao jaknu sa dva lica... sećatese onih perjanih “Toperovih”... bile su hit pre jedno tri’est godina... onako džombaste k’o ova nova “Milka” čokolada što se sad reklamira. Izgledali smo ko maskote “Mišelina” u njima. Ali moda je moda. Mora se nešto i žrtvovati da bi se ostalo u modnim trendovima. Ja sam nekad nosio kaubojke u sred zime iako je u njima tada bilo kao da ti noge stoje u zamrzivaču pet-šest sati... kad dođem kući posle odlaska u život osećao sam se kao da sam prešao Igman ‘42. Ali kaubojke... ehej!... imam ih i sada... original... izuo sam se 500 marke za njih. Mladost...

            Nego da se je vratim na osnovnu temu danšnje sadržajne tekstualne fabule. Pare. Dobio sam velike pare. Ne smem ni da spominjem cifru. Gde? Na internetu, gde bih drugo? Pa jel‘ mogu danas da se dobiju neke pare a da nije na internetu?! Kako? Dobio sam mejl... od jedne fine godpođe iz jedne zemlje u zapadnoj Africi. Nije važno koje. Recimo da je blizu Senegala. Pa par hiljada kilometara istočno. To je tamo gde su crnci mat-crni k’o ova sad moderna boja za kola. Možeš kredom da pišeš po njima. E, baš tamo je jedna gospođa... ne znam da li je i ona tako crna, ali nije to ni važno... pa ljudi smo, Bože moj... iz ko zna kojih razloga, a oni sigurno postoje, odlučila da meni i mojoj porodici da 4 i po miliona dolara. Da, da. Četri i po(l) milijuna... ako vam više odgovara. Prvo sam bio skamenjen, a onda nepoverljiv, da bi to sve na kraju prešlo u opštu porodičnu euforiju. Ne moramo da radimo više nikada ništa. Ni mi ni naša šira porodica... a ni prijatelje nećemo zaboraviti. Jebiga... bar jednom se može, a ako imam ja, glupo je da nemaju i oni... mislim, malo bih se glupo osećao da uvek ja plaćam sve. Piće, hotele, letovanja,  ručkove, avionske karte, zimovanja... izgledalo bi kao da se kurčim. Zato moram da dam i njima pa da bar budemo blizu ravnopravnog... ionako smo sve dobili... od te gospođe. Čini mi se kao da ima neko francusko ime... mada mi se javila na engleskom. Jedva sam shvatio šta ‘oće. Prvo sam mislio da ona traži ta četir’ i po miliona i taman sam hteo da joj napišem da baš i nije našla crkvu gde će se Bogu moliti a onda dam ženi da još jednom izanalizira sve i čim je završila sa studioznom analizom, uz njen sad već standardni prezrivi osmeh mi je rekla da sam, kao i uvek u životu, promašio sve puteve novca i da bi pored mene prošla koka koja nosi zlatna jaja a ja ne samo da je ne bih prepoznao nego bi je izdinstao za nedeljni ručak. U komadima, naravno. Batak, karabatak, belo, leđa...

            Posle malo porodične prepirke oko toga k’o u našoj kući piša stojećki a ko čuči, i zaključka da baš i nismo sigurni u taj raspored snaga, odmah smo se bacili na pametno ulaganje kinte koja stiže uskoro. S obzirom da su stanovi i nekretnine bili oduvek suprotni mojim nomadskim uverenjima odmah sam zvao centralu švajcarske državne banke, da to lepo iskonvertujemo u zlatne švajcarske franke pa onda oročimo i... sve brige sveta su rešene. Izuzev ako u međuvremenu ne naiđe neka veća kometa a mesto sudara bude Đurđevo... onda ga jebi. Ali ne treba tako crno posmatrati stvari. Uostalom, dosta su mi Švajcarci zacrneli kada su mi rekli uslove. Jebote, ovaj svet je postao jedno opšte-smrdljivo mesto. Čak i oni su počeli da gule k’o da su Japanci. Ja njima četir‘ i po kila para a oni meni kamatu od 4,2%. Pa i nije neki sevap. Posebno što ne mogu sve da im dam... trebaće mi milion-dva za neke osnovne troškove. Žena je najavila da njoj treba bar tridesetak somića da najzad kupi ono što je oduvek želela da ima. Nadam se da su u pitanju neke krpe iz Parndorfa a ne razna pomagala za... ma dobro sad. Uostalom, ko mi je kriv. Mogao sam sve da zadržim za seba a ja... ma budala. Osim toga ima tu još nekih troškova. Ta gospođa iz Afrike mi je napisala da će joj trebati 10 ili 15 hiljada evra za neke administrativne troškove i formalnosti da bi te pare uopšte stigle do mene. E sad, pošto ja nemam trenutno toliko para, već sam razgovarao sa „Kredi“ bankom da uzmem kredit. Kratkoročni, naravno, jer čim mi stigne lova iz Afrike vraćam celu sumu banKi i to smesta. Ne volim rate. Nikada ih nisam ni voleo. Možda me zato i htela ova sreća sa tolikom kintom koju sam dobio. Najzad da i nas malo sunce ogreje. Samo... ima u toj Africi para... Sledećih nekoliko dana sam čuo da su još neki ljudi bili iste sreće kao i ja. Pa čak i manastir u Beočinu. Javili mi i pitali šta da rade. Da li da šalju pare za troškove ili ne. Šaljite odmah... Pa kako mislite da dobijete ako ne uplatite. To vam je k’o loto. Ko ne uplati, ne može ni da dobije. Tako je od kada je sveta i veka. Pa što ne bi bilo i u Africi. Pustite vi predrasude. Ni Afrika nije kao nekad. A da nije i neko od vas dobio tu lovu?