Neke
davne osamdeset i... jebem li ga... šeste ili sedme, grupa neostvarenih
entuzijasta u šta ubrajam i sebe čekala je Novu
godinu u takozvanom „svom aranžmanu“. A taj aranžman je podrazumevao nečiju
praznu gajbu, nešto žestokog pića, dosta piva za pivopije a za devojke i mene
koka-kolu. Doduše, žeMske su uz kolu pile još nešto... vermut, malo vina,
votku, kampari... a ja - ništa. Sem kole. Uvek sam valjda bio dovoljno lud i
bez pića. Sem toga, da li mi sada pijemo više koka-kole nego pre pa nam je
dosadila ili se to piće zaista otrcalo... ne znam, ali sve mi se više čini da
nije kao nekada. Da li je neko od „čuvara vatre“ koji zna famoznu formulu najpopularnijeg
svetskog pića bio nerazgovetan na samrti pa ga naslednik nije dobro razumeo,
jer ti „čuvari vatre“ su formulu čuvali do poslednjeg dana da ih u slučaju
ranijeg odavanja čarobnog napitka ne bi slučajno očetkao neki pijani vozač a
posle netragom nestao, ili se formula namerno izmenila... ne znam pouzdano. Ali
znam da više nije kao pre. No, bez obzira na sastav koka-kole, pio sam je i
onda i sada pa zato i ne verujem da je bitno uticala na moje raspoloženje. Pre
će biti da sam ceo dan bio onakav kakav sam i ustao. A kad ustajem skoro nikada
nisam raspoložen. Genetika. Valjda?! Nego, da se vratimo tom svečanom dočeku od
pre... skoro trideset godina. Klopa? Pa,... tu smo još uvek bili vezani za
majčinske skute. Pošto nam se nije gulila čajna i šunkarica, morali smo da
pritisnemo keve,
tu čarobnu instituciju majke koja je svima bila ista, da nam upriliče kojekakve
đakonije za naše malo slavlje. Pa... Nova godina je.
Za
nabavku pića su se nekako birali najpribraniji i najtrezveniji članovi bande i
to iz prostog razloga što bi svi ostali najviše kupovali piće koji oni piju.
Pivopije bi kupile pet gajbi piva za nas dvanaest iako je polovina društva bila
ženskog roda. To vam svakako govori da sam opet
ja bio zadužen za piće. U stvari, kad malo bolje razmislim, sada iz ove
perspektive, iako će to zvučatu neskromno, sve sam nabavljao ja. Hleb,
grickalice - šalji Sindžu... posuđe, escajg - šalji Sindžu, kasete, ploče -
Sindžo snimi, nabavi... ukrašavanje - Sindža... jebote, ja sam, u stvari, bio
glavni organizator. I još se pitam
zašto i dan danas svako okupljanje „hajlendera“ organizujem ja. Letos
je, na primer, to bilo trideset godina mature. A o roštiljima i kotlićima da i
ne govorim. Pa, dobro... neko mora i to da pogura ako mu je stalo do druženja. A... izgleda da ja to već
pomalo i volim... da okupljam oko sebe ko kvočka piliće. To valjda tako ide.
Skoro sam bio na jednom druženju u jednom ateljeu na Đavi i sreo imenjaka koji
u toj ekipi ima potpuno istu ulogu. Kažu, ako Siki (tako mu “tepaju”) ne
organizuje - niko neće doći. Ako on
“saziva konferenciju” - svi su tu. K’o da je od magneta napravljen. Ali, kao
što sam i rekao, neko mora „prvi da zapeva“ da bi ostali prihvatili... i to
neku „gluvu“ - krajišku... sa primesama vučijeg zavijanja u zimskim noćima na
vr‘ Plješevice. Ili, možda još bolje, Grmeča.
Elem... svo to sakupljanje „strašno
važnih stvari“ za doček Nove godine je takođe bio deo adrenalinskog pumpanja u
vene. Drži te to danima... a pripremaju se i bar još dve „reprize“, jer
šta bi inače radili prvog i drugog januara? Gledali novogodišnji program sa
novogodišnjim kapama na glavi?! Mada... nije da i to nismo par puta napravili...
onako... iz zezanja. Da izgledamo
kretenskije. Ma sve je lako kad si mlad.
Jedne godine, jedan drugar se momački „ispeglao“ na sred predsoblja u gajbi
jedne drugarice. Nas nekoliko je skupljalo „peglu“ rukama... i uz to smo
prebirali i pregledali šta je sve pijana svinja pojela. Lepo smo izdvojili
sarmu (bar onaj deo od kupusa), krompir i jedno veće parče prasetine. Ostalo je
bilo u „šatou“ od crvenog vina pa se nije prepoznavalo. Ali ništa nije ostavilo
trag na tepisonu... kakav „Mister Proper“, kakav „Domestos“, kakav „Veniš“...
ništa to nije za nas. A i nije toga ni bilo tada. Običan „Taš“ i...
udri. I na kraju ni “F” od fleke veličine veće “pegle” izbačene iz organizma
komatozno-pijanog goveda koje nije znalo šta će pre i više - piće ili klopu. Uz
obilje salate, naravno. Muzika?... Pa, sad... nije bilo para za tamburaše za
doček Nove godine. Oni su i danas paprena stavka za tu priliku. Ali osamdesete
su poznate kao jedne od najplodonosnijih faza u razvoju pop-rok muzike pa to
nije predstavljalo tako veliki problem. U stvari... nij da nije. Nije tada bilo
kompjutera i famoznog MP3 “pakovanja”. Kasetofon, gomila kaseta, puno dobre volje,
brdo ploča i... udri... presnimavaj, montiraj, snimaj... tja... jedna kaseta je
nosila svega dvadesetak pesama, a šta je to za “ol najt” program koji se morao
izgurati. Što duže, to bolje. Ako se osvane... pun pogodak. A već sutra, još
čiliji nego prethodno novogodišnje veče napadamo prvu reprizu. Pa onda drugu...
Danas? Danas znam zašto sam onda mislio da je starkelja onaj ko ima pedeset
godina. U Novoj 2014. ja ću ih
imati. Baš toliko. Šta ću... nisam samo ja kriv. Kriva je i moja žena...
bar malo. Žena je uvek kriva. A ko bi drugi mogao biti? Zato mi se i ne čeka Nova godina. Više bih
voleo da sad polako počinju da se vraćaju
stare. Lepše je bilo.
A da vidiš tek kako će ti brzo doći 6 banki. Odvratno je za reći, mada ne mogu da kažem da se tako i osećam. Unuk me redovno razgibava i malo teže ustajem kada se valjam sa njim na podu, ali, nije strašno, bar za sada. Važno je samo ne biti debeo, što ja nikako nisam sa svojih 55, zajedno sa ambalažom.
ОдговориИзбришиMrzim doček nove godine. Mrzim svu tu ujdurmu oko nje. Nikada mi nije prijalo to svo sranje i nakuvavanje klope koja se vuče danima i na kraju baci ili ti se povraća od nje.
A ipak se kuva sarma, čorbe, pečenja, ono, klasika. Bljak! A ja već mesec i po dana na teškoj dijeti zbog kandide u stomaku. Krlja je to,nevidjena.
Ja bih volela da imam 50, kao ti, veruj mi, bar je lepše za reći! Pozdrav! :D
A ja bih voleo 40.
ИзбришиUvek viška nekih 10 godina.