Nove i stare godine

            Neke davne osamdeset i... jebem li ga... šeste ili sedme, grupa neostvarenih entuzijasta u šta ubrajam i sebe čekala je Novu godinu u takozvanom „svom aranžmanu“. A taj aranžman je podrazumevao nečiju praznu gajbu, nešto žestokog pića, dosta piva za pivopije a za devojke i mene koka-kolu. Doduše, žeMske su uz kolu pile još nešto... vermut, malo vina, votku, kampari... a ja - ništa. Sem kole. Uvek sam valjda bio dovoljno lud i bez pića. Sem toga, da li mi sada pijemo više koka-kole nego pre pa nam je dosadila ili se to piće zaista otrcalo... ne znam, ali sve mi se više čini da nije kao nekada. Da li je neko od „čuvara vatre“ koji zna famoznu formulu najpopularnijeg svetskog pića bio nerazgovetan na samrti pa ga naslednik nije dobro razumeo, jer ti „čuvari vatre“ su formulu čuvali do poslednjeg dana da ih u slučaju ranijeg odavanja čarobnog napitka ne bi slučajno očetkao neki pijani vozač a posle netragom nestao, ili se formula namerno izmenila... ne znam pouzdano. Ali znam da više nije kao pre. No, bez obzira na sastav koka-kole, pio sam je i onda i sada pa zato i ne verujem da je bitno uticala na moje raspoloženje. Pre će biti da sam ceo dan bio onakav kakav sam i ustao. A kad ustajem skoro nikada nisam raspoložen. Genetika. Valjda?! Nego, da se vratimo tom svečanom dočeku od pre... skoro trideset godina. Klopa? Pa,... tu smo još uvek bili vezani za majčinske skute. Pošto nam se nije gulila čajna i šunkarica, morali smo da pritisnemo keve, tu čarobnu instituciju majke koja je svima bila ista, da nam upriliče kojekakve đakonije za naše malo slavlje. Pa... Nova godina je.

            Za nabavku pića su se nekako birali najpribraniji i najtrezveniji članovi bande i to iz prostog razloga što bi svi ostali najviše kupovali piće koji oni piju. Pivopije bi kupile pet gajbi piva za nas dvanaest iako je polovina društva bila ženskog roda. To vam svakako govori da sam opet ja bio zadužen za piće. U stvari, kad malo bolje razmislim, sada iz ove perspektive, iako će to zvučatu neskromno, sve sam nabavljao ja. Hleb, grickalice - šalji Sindžu... posuđe, escajg - šalji Sindžu, kasete, ploče - Sindžo snimi, nabavi... ukrašavanje - Sindža... jebote, ja sam, u stvari, bio glavni organizator. I još se pitam zašto i dan danas svako okupljanje „hajlendera“ organizujem ja. Letos je, na primer, to bilo trideset godina mature. A o roštiljima i kotlićima da i ne govorim. Pa, dobro... neko mora i to da pogura ako mu je stalo do druženja. A... izgleda da ja to već pomalo i volim... da okupljam oko sebe ko kvočka piliće. To valjda tako ide. Skoro sam bio na jednom druženju u jednom ateljeu na Đavi i sreo imenjaka koji u toj ekipi ima potpuno istu ulogu. Kažu, ako Siki (tako mu “tepaju”) ne organizuje - niko neće doći. Ako on “saziva konferenciju” - svi su tu. K’o da je od magneta napravljen. Ali, kao što sam i rekao, neko mora „prvi da zapeva“ da bi ostali prihvatili... i to neku „gluvu“ - krajišku... sa primesama vučijeg zavijanja u zimskim noćima na vr‘ Plješevice. Ili, možda još bolje, Grmeča.

            Elem... svo to sakupljanje „strašno važnih stvari“ za doček Nove godine je takođe bio deo adrenalinskog pumpanja u vene. Drži te to danima... a pripremaju se i bar još dve „reprize“, jer šta bi inače radili prvog i drugog januara? Gledali novogodišnji program sa novogodišnjim kapama na glavi?! Mada... nije da i to nismo par puta napravili... onako... iz zezanja. Da izgledamo kretenskije. Ma sve je lako kad si mlad. Jedne godine, jedan drugar se momački „ispeglao“ na sred predsoblja u gajbi jedne drugarice. Nas nekoliko je skupljalo „peglu“ rukama... i uz to smo prebirali i pregledali šta je sve pijana svinja pojela. Lepo smo izdvojili sarmu (bar onaj deo od kupusa), krompir i jedno veće parče prasetine. Ostalo je bilo u „šatou“ od crvenog vina pa se nije prepoznavalo. Ali ništa nije ostavilo trag na tepisonu... kakav „Mister Proper“, kakav „Domestos“, kakav „Veniš“... ništa to nije za nas. A i nije toga ni bilo tada. Običan „Taš“ i... udri. I na kraju ni “F” od fleke veličine veće “pegle” izbačene iz organizma komatozno-pijanog goveda koje nije znalo šta će pre i više - piće ili klopu. Uz obilje salate, naravno. Muzika?... Pa, sad... nije bilo para za tamburaše za doček Nove godine. Oni su i danas paprena stavka za tu priliku. Ali osamdesete su poznate kao jedne od najplodonosnijih faza u razvoju pop-rok muzike pa to nije predstavljalo tako veliki problem. U stvari... nij da nije. Nije tada bilo kompjutera i famoznog MP3 “pakovanja”. Kasetofon, gomila kaseta, puno dobre volje, brdo ploča i... udri... presnimavaj, montiraj, snimaj... tja... jedna kaseta je nosila svega dvadesetak pesama, a šta je to za “ol najt” program koji se morao izgurati. Što duže, to bolje. Ako se osvane... pun pogodak. A već sutra, još čiliji nego prethodno novogodišnje veče napadamo prvu reprizu. Pa onda drugu... Danas? Danas znam zašto sam onda mislio da je starkelja onaj ko ima pedeset godina. U Novoj 2014. ja ću ih imati. Baš toliko. Šta ću... nisam samo ja kriv. Kriva je i moja žena... bar malo. Žena je uvek kriva. A ko bi drugi mogao biti? Zato mi se i ne čeka Nova godina. Više bih voleo da sad polako počinju da se vraćaju stare. Lepše je bilo.