Usrano
je pisati o nikakvoj budućnosti za decu koju nam ova, nazovi država,
velikodušno pruža. Deca su nam najvažnija pa tu valjda najviše boli. Svi
manje-više razmišljamo kako njih na neki način obezbediti nečim u životu a da
se ne računa na tetku iz Amerike za koju svi jedva čekamo da odapne i ostavi
debelu kintu, jer je nemamo. O sedmici na lotou da i ne govorimo. Ali, uz sve
to, negde u vazduhu lebdimo i mi. Dobro... deca i sve to što je vezano za
njih... a mi? Šta je s nama? Moja
generacija ima pet banki i oseća se usranije nego ikada do sada. I sa Titom, i
Slobom i posle njih. Nikada veća govna nismo jeli za tako male pare. Spominjem
pare jer neki dignitet ne treba ni spominjati. To je nestalo još pre dvadeset
godina. A i ne tražimo ga... tražimo samo pare jer nas samo to i interesuje a
onda i ne može biti reči o nečemu tako nebitnom u životu kao što je ugled,
poštovanje, dostojanstvo, samokritičnost, želja da se pomogne drugom, poštenje,
iskrenost. To nas ne interesuje. Interesuju nas, kao što sam rekao, samo pare.
Ali ako nam je to premisa možda bi valjalo razmisliti i kako doći do njih. U
ovoj zemlji? Pa, bojim se nikako. Zato sam i rekao da naša generacija lebdi
negde u vazduhu, nemajući nigde ništa za čega bi se, bar na kratko, uhvatila da
ne blebne od zemlju. I onda, sa pedeset, počneš da pregledaš na internetu šta
sve treba za rad u Kanadi. Predlagao si i preseljenje ali su te svi u kući
ispljuvali, jer... taman su našli dobro društvo u razredu. Džaba tvoja priča da
će društvo potrajati još godinu ili dve a onda... viđaće ih jednom u pet ili
deset godina, a možda i tek za 25 godina mature. Kao i mi sada. A sa sedamn'es
sam se čudio ćaletu kada negde u gradu sretne starog prijatelja pa u isti glas
kažu „ gde si... nismo se videli... pa ima... 15 godina sigurno!“ Danas, ja
neke prijatelje nisam video više od trideset.
I
baš zato tražiš preko interneta neki posao u Americi ili Kanadi. Zanosiš se
time da je još uvek moguće otići negde, zaraditi 150 ili 200 hiljada zelembaća
i vratiti se za par godina nazad a da još uvek nisi skvrčen i neupotrebljiv k'o
polomljeni 'ofinger. Tražiš, a znaš da se bajke više ni deci pred spavanje ne
čitaju. Gde da odeš i kome trebaš? Šta ti to znaš što oni tamo ne znaju? Sem da
radim na nekoj kanadskoj „bauštele“, ili da se podmladim u glavi 30 godina,
„zajašem“ neki „Mack“ kamion, iscrtam po njemu neke ludačke crno-crvene
plamenove sa svih strana, dam mu originalno ime „Mamojebač“, po čemu bih bio
prepoznat od sličnih budalastih zanesenjaka iz bivše nam zajedničke domovine
koji kao i ja traže Eldorado po američkim putevima, a adresa im je upravo to originalno
ime „aždaje“ s kojom jurcaš, jer u njemu
radiš, prdiš, jedeš, smrdiš, spavaš i živiš. Da... za nekoga ko ima 25 zaista
sjajan način da se zarade pare i na ventil ispusti malo viška adrenalina u
mladalačkoj želji za avanturom. Za mene je već odavno avantura svaki odlazak u
inostranstvo ako nisam obezbedio hotel sa bar tri zvezdice, ili mi je na
„Bukingkomu“ promaklo da je kupatilo zajedničko... ništa mi se ne dira... ni
sapun, ni tuš, ni umivaonik, a o peškiru i WC šolji da i ne govorimo.
Avanturizam mi je u krvi od deset pre podne do pet popodne, a onda... neka lepa
hotelska soba. To znači da mi je od
„avanturizma“ ostao samo drugi deo reči... „turizam“...
i to bar srednje kategorije. I zato se ovde, kod kuće, u svojoj... ili čija li
je već... zemlji, državi, kazamatu, logoru, getu... osećam poražen, ponižen,
popišan i posran.
Нема коментара:
Постави коментар