Pripreme
za Božić tekle su normalno. Sve kako treba i dolikuje. Doduše, mi u gradu baš i
nemamo neke velike pripreme sem nervoze po marketima u borbi za što bolju
startnu poziciju u redu za kasu. Ali ja taj takmičarski deo uspešno, već par
godina, prepuštam ženi. Ako joj već ne dam da vozi veliki auto (imamo veliki -
moj, i mali - njen), onda neka sa zadovoljstvom kao vihor juri s kolicima po
supermarketima i sve ih obiđe. Mada mislim da je i tamo među poslednjima.
Dobro... neko mora da bude i među poslednjima. Nije to ništa strašno. Iako,
moram da priznam, nabavka mesa za
Božićno pečenje je uvek bila moj deo. A i za novogodišnje. A i Uskršnje. I za
slavu... u stvari, kad malo bolje razmislim, uvek ja kupujem meso za praznično
pečenje. Pa čak i za roštilj. A i kad još malo bolje razmislim, ja kupujem sve
najvažnije namirnice. Što znači da sam ja mazga koja vuče sve. Čim završim ovo
pisanije moraćemo da sednemo i „malo se porazgovaramo“. Da vidimo ko piša
čučeći a ko stojeć(k)i. Izgleda da smo nešto izbrkali a da ja to nisam ni
primetio. Podvali ti kukavičije jaje a da i ne primetiš. I guslaš li guslaš a
ne znaš da vučeš za četvoro. E... nećemo tako... nećemo tako. Nego... da se
vratima pripremama za Božić, kako sad svi k’o spikeri sa TV ponavljaju
“najradosniji hrišćanski praznik” iako većina i ne zna šta se pod tim
podrazumeva. Ali ne može se reći da ne zvuči dobro, zar ne? E pa, razmišljajući
koju vrstu domaće divljači koja raste po oborima i torovima da serviramo i
zajedno konstatujući da nam je sve dosadilo na kraju se ipak odlučismo za...
prasetinu, normalno. Nismo je jeli
još od Nove godine. Prošlo je već 5 - 6 dana. Dovoljno dugačka pauza za takav
„Balkan-spacijalis“ delikates.
Na to moja “domaćica” skoči kao
oparena izvukavši iz malog mozga memoriju pamćenja o nekoj prasetini koju je
videla u zamrzivaču. I to više komada. I odma’ me spopala da ja izvršim
veterinarsku i zapreminsku inspekciju iste. Ona kao nikad ne zna koliko treba,
pa da to ipak ocenim ja... stručnjak za raspoređivanje pečenja u svežem stanju
u gramima po osobi slavlja. Izbacim nekoliko komada leda neobičnih oblika i kao
Nikolas Kejdž u „Nacionalnom blagu“ ma’nem malo rukom po njima i otkrijem
veliku tajnu... „prasetina-plećka“,
„prasetina-rebra“... i tako par komada. Eto nama Božićnog pečenja bez gurke
u mesarama i gore navedenim marketima. Ju-hu! I to još plećka! Iskusniji će
znati da je to lepše od zadnjeg buta. Ko zna da spremi, naravno. Ali, skeptična
neodlučna sumnjičavost moga bića mi nije dala mira. Gladni Srbi se uvek boje da
će ostati gladni pa i ja sa njima. Na Badnji dan zaređam ja po mesarama tražeći
neki preostali komad prasetine da obogati garnituru iz zamrzivača. Ali...
šipak. Za razliku od prethodnih godina kada su mesari poklali sve što je bilo
teško do 20 kila a zvalo se domaća životinja ove se nisu dali prevariti.
Prasetine nigde ni parčenceta. Ni pola praseće glave da nađeš. U jednoj mesari
vidim mesom prošaranu svežu slaninu od bekona... to vam je manja svinja ili
matoro prase... u narodu poznato i kao „nazime“, „kezme“... kako ko voli. U
trenutku smislim da bi to moglo da bude dodatak na praesetinu koju smo našli u
duboko zamrznutom ledu. I, naravno, kupim.
Na Badnje veče sam sa decom išao
manastir Beočin na jutrenje... koje tamo bude uvek u ponoć. Idemo, a smišljamo
šta ćemo sutra uz prasetinu da tarupiramo i da li će ono parče slanine ičemu
poslužiti. I dođe i Božić. Peče se prasence iz našeg “nacionalnog trezora”, a
moja žena vrti glavom, pukće i duva sama sebi u nos. Nešto joj ne
valja... smrdi... ne oseća se dobro... ne ona... prase. Ja ne osećam ništa. A
nisam se mnogo ni uplitao u pripremu. Pa može bar da ispeče pečenje ako ja sve ostalo radim! Deca su postavila
sto... svečano... koliko su oni u mogućnosti da to urade. Samo da se servira. A
kada se serviralo, nastalo je malo komešanje. Nikome se ne sviđa
miris... ali dobro... ne mora biti „i
miris i ukus“. Važan je ukus. A tek ukus... Spustismo noževe i viljuške na
pola koplja. Prasetina smrdi kao ispišani lav u kavezu. Stariji deo porodice
(baba i deda) s gnušanjem odbijaju i samu pomisao da prasetina može biti
“nejestiva”. Ima bolje i lošije pripremljene, ali “nejestive” nema. Oni na
takvu nisu naišli u svom podugačkom životu. Probaju da jedu, bore se, ali... zalogaji sami zastaju u grlu. Ukus? Pa,
otprilike, puna usta užegle masti prošarane prokislim pasuljem u jačim i
slabijim talasima. Ko proguta, aferim mu (što bi reklo u Sarajevu). Bacismo se
na našu poslednju nadu... slanina od bekona. Za divno čudo - odlična. Samo nje nema
dovoljno za sve. Ali, izgleda da se moja sumnjičava skeptičnost isplatila...
nećemo jesti samo rusku salatu kao glavno jelo uz ostale salate. Slanina se
deli kao partizani cigare... do poslednjeg parčenceta. Ma, uostalom, kao da je
važno šta ćemo jesti za Božićni ručak. Napravićemo bolju večeru. Slanine
i jaja... recimo. A bilo je i nešto božićne pogače. Preživelo se. A možda da od
sada ipak stavljamo datume na pakete koji idu u zamrzivač? Nije to ni tako
loše. Bar nećeš za Božić 2013. jesti prasetinu iz 2007. Mislim... kada smo malo
razabrali po mislima došli smo do zaključka da bi prase moglo biti, otprilike,
to godište. Ali je garažirano. I nije puno prešlo. Ma samo da smo mi živi i
zdravi. Božić je. Ješćemo kolače.
Ovo je savrseno!
ОдговориИзбришиProcitala:
Sandra Mladenovic (aka Sandrella)
E, pa, dešava se! Važno je da ima kolača! :D
ОдговориИзбришиNajprije, iako sa zakašnjenjem, svako dobro cijeloj obitelji u Novoj, da budete zdravi i sretni, sve ostalo će biti nekako :-)
ОдговориИзбришиNego, na kraju nisi rekao zašto je meso imalo ružan miris i okus? Ne vjerujem da je bilo problema u zamrzavanju, u Tanjine kulinarske sposobnosti ne sumnjam ... da vam nisu prodali meso krmače koja je ubijena dok se tjerala? Znam da su moji u Zagorju uvijek vodili brigu da se svinja ne ubija dok je u fazi tjeranja jer hormoni daju neugodan miris mesu. Kod mene je umjesto pečenke bila leća na meniju, nije tako loše niti promijeniti koji put navade, iako priznajem da bih se prodala za tanjur sarme ;-)