Parcela 3992/4

            E, što je bilo daleko došlo blizu. Došlo je vreme da obnavljamo dozvolu za rad firme. A ona se obnavlja svake treće godine... čisto da ne zaboravimo da imamo državu. Inače se čovek zanese kao da živi na nekim za to poznatim ostrvima gde se dozvola za rad dobije jednom i doviđenja. Pa... da ne bi mislili da živimo tamo, mi to radimo svake treće godine. Malo se isproveravamo, skupimo nešto malo dokumentacije (mislim da ima 28 dokumenata), potrošimo par hiljada evra, pređemo par hiljada kilometara, skratimo par kilometara živaca i dok lupiš dlanom od dlan (tri-četiri meseca) sve je spremno i licenca je produžena. Čista formalnost, moglo bi se reći. Ima tu zaista značajnih i važnih stvari. Recimo izjava da si prethodne tri godine radio sa pozitivnim saldom iako se prilažu bilansi stanja za prethodne godine. Dobro... bilansi su bilansi, ali izjava... e to ima posebnu težinu. Ima tu još par izjava u kojima potvrđujemo da je topla voda topla iako smo „doneli dokaz iz laboratorije koliko tačno stepeni ima voda“. Ali, nije ovo neka banana država i ja to razumem. Ozbiljna država ima ozbiljne prohteve i kontrole i to tako mora, ali nam ona zato uzvraća jednim od najbolje uređenih poreskih sistema, uređenim zdravstvom, još uređenijim školstom, policijom pored koje ne može ni muva da prođe, mrežom autoputeva na kojoj bi joj i pauk pozavideo, malobrojnom ali efikasnom i jeftinom administracijom i mnogim drugim atrbutima ozbiljne države o kojoj mnogi mogu samo da sanjaju. Recimo u Africi. Ponegde.

            Jedan od tih sitnih dokumenata, koji nam treba samo da bi stigli do jednog ozbiljnijeg od onih 28 je izvod iz katastra nepokretnosti. Rešimo da krenemo od toga jer to ide po automatizmu... dobro... imamo i drugara koji tamo radi pa će nam to završiti. Zašto kvariti stare dobre srpske običaje? Prijateljstvo, kumstvo, rodbina... sve su to legalni mehanizmi za što brže savladavanje prepreka. K'o u Nemačkoj. Na primer. I tako je i bilo. Dobili smo izvod za jedan dan. Ma lažem. Jedan sat! I izađem ispred zgrade katastra, za čitavu okolinu vidno raspoložen, pa samim tim raspoložen i da se ode negde na neko piće. Ako se nađe i neko meze... nije loše. Na putu do nekog samostalnog ugostiteljskog objekta čitam izvod, zapinjem o ispupčenja na ivičnjaku, sudaram se sa prolaznicima... ni sam ne znam šta oni rade tu dok ja slobodno i razdragano idem trotoarom... i odjednom stanem. Na izvodu piše moje ime, stoji i broj parcele, vidi se i moja kuća, ali stoji i da živim u nekoj ulici Radivoja Milina Kairca. Sad... ja znam jednog Milina, ali on nije Radivoje, moje godište je, jer smo išli zajedno u razred, i čisto sumnjam da je do sada zaradio da se ulica u Novom Sadu još za njegovog života zove po njemu ma koliko da je na kraju sveta (grada), što sam odmah proverio na Gugl-mapi. A sve i da jeste, ja ne živim u njoj... a ne bih ni voleo... mislim... kad sam na mapi video gde je. Pa... onda ništa od pića i povećanja prometa u nekom sur - bife - kafeu, ma koliko da su mi ti objekti draga mesta za provođenje slobodno ulupanog vremena. Gvožđe se kuje dok je vruće i zato... pravac nazad u katastar da to časkom ispravimo.

            „Ajao brate mili“ prolomi se iz grla mog prijatelja sa stalnim zaposlenjem u službi nepokretnosti - katastarskom zavodu Novi Sad (čisto da se zna da nisam baš sasvim nepismen). „Pa ovo je žešći najeb“ reče, a nije mi izgledalo kao da me „loži“. Kakav najeb, kakvi bakrači? Pa taj plac, znam pouzdano jer po njemu šetam svakodnevno, nije u toj ulici nego u ulici Alberta Ajnštajna. Znaš to i ti, rekao sam mu. Posle njegovog kao u agoniji ispuštenog krika, skupilo se oko nas podosta njegovih kolega, inače geodetskih inženjera, koji su zavirivši u izvod samo coktali i vrteli glavom, kao da gledaju kako me šibicar navlači na kutijice i kuglicu. „Koji vam je kurac svima?“... diskretno viknuh, dok se moj umilni glasić probijao kroz zgradu katastra. „Šta je ovde problem?... neka neko sedne za računar, ispravi ulicu, da mi novi izvod i da idem odavde jer već počinjem da se osećam kao svinjče u Teheranu“. Posle jednominutnog začuđenog buljenja u mene kao da sam četrnaesto prase jedan od njih mi reče da je lakše prodati kuću i kupiti drugu na želejnoj lokaciji nego ispraviti pogrešnu ulicu koju je komjuter u sebe „uvukao“. Nije komjuter ništa uvukao... neko je ulicu sa Klise prabacio na Avijaciju, ljudi!... rekoh sada već dosta nervozan. „Ne znaš ti kakva je to procedura... tu mora da se pravi zahtev za promenu ulice, sve to ide na neku malu komisiju, a onda treba da potpiše načelnik“. Ama ne menjam ja ulicu... vi samo treba da ispravite pogrešno uneseno ime ulice... ja ostajem tu gde jesam... Nemojte me terati da odem kući, odvrnem tablu sa nazivom ulice i donesem vam je ovde. Ma vidimo mi, rekoše, ali kompjuter ne vidi, kako ne razumeš?! Sad... ja nisam baš profesionalni programer, ali o računarima toliko znam... neko samo treba da ispravi naziv i to je sve. „Dobro, dobro...“ rekoše polako se udaljavajući od mene k'o oseka na Severnom moru. „Podnesi to za ispravku... rešićemo“, a glas im je već zvučao kao kod onog što proziva, ispituje i daje zadatke u „Velikom bratu“... mojoj obožavanoj emisiji svih TV programa, dok se polako gubi u daljini. Bilo je to 18. decembra. Od onda svaki dan idem u katastar kao da je i mene u međuvremenu „zaposlilo“ u toj tzv. instituciji. Još uvek nisam dobio novi izvod. Najeb je to žešći... Izgleda da stvarno jeste.