E, što je bilo daleko došlo blizu.
Došlo je vreme da obnavljamo dozvolu za rad firme. A ona se obnavlja svake
treće godine... čisto da ne zaboravimo da imamo državu. Inače se čovek zanese
kao da živi na nekim za to poznatim ostrvima gde se dozvola za rad dobije
jednom i doviđenja. Pa... da ne bi mislili da živimo tamo, mi to radimo svake
treće godine. Malo se isproveravamo, skupimo nešto malo dokumentacije (mislim
da ima 28 dokumenata), potrošimo par hiljada evra, pređemo par hiljada
kilometara, skratimo par kilometara živaca i dok lupiš dlanom od dlan (tri-četiri
meseca) sve je spremno i licenca je produžena. Čista formalnost, moglo bi se
reći. Ima tu zaista značajnih i važnih stvari. Recimo izjava da si prethodne
tri godine radio sa pozitivnim saldom iako se prilažu bilansi stanja za
prethodne godine. Dobro... bilansi su bilansi, ali izjava... e to ima posebnu
težinu. Ima tu još par izjava u kojima potvrđujemo da je topla voda topla iako
smo „doneli dokaz iz laboratorije koliko tačno stepeni ima voda“. Ali,
nije ovo neka banana država i ja to
razumem. Ozbiljna država ima ozbiljne prohteve i kontrole i to tako mora, ali
nam ona zato uzvraća jednim od najbolje uređenih poreskih sistema, uređenim
zdravstvom, još uređenijim školstom, policijom pored koje ne može ni muva da
prođe, mrežom autoputeva na kojoj bi joj i pauk pozavideo, malobrojnom ali
efikasnom i jeftinom administracijom i mnogim drugim atrbutima ozbiljne države
o kojoj mnogi mogu samo da sanjaju. Recimo u Africi. Ponegde.
Jedan
od tih sitnih dokumenata, koji nam treba samo da bi stigli do jednog
ozbiljnijeg od onih 28 je izvod iz katastra
nepokretnosti. Rešimo da krenemo od toga jer to ide po automatizmu...
dobro... imamo i drugara koji tamo radi pa će nam to završiti. Zašto kvariti
stare dobre srpske običaje? Prijateljstvo, kumstvo, rodbina... sve su to
legalni mehanizmi za što brže savladavanje prepreka. K'o u Nemačkoj. Na primer.
I tako je i bilo. Dobili smo izvod za jedan dan. Ma lažem. Jedan sat! I izađem
ispred zgrade katastra, za čitavu okolinu vidno raspoložen, pa samim tim
raspoložen i da se ode negde na neko piće. Ako se nađe i neko meze... nije
loše. Na putu do nekog samostalnog ugostiteljskog objekta čitam izvod, zapinjem
o ispupčenja na ivičnjaku, sudaram se sa prolaznicima... ni sam ne znam šta oni
rade tu dok ja slobodno i razdragano idem trotoarom... i odjednom stanem. Na
izvodu piše moje ime, stoji i broj parcele, vidi se i moja kuća, ali stoji i da
živim u nekoj ulici Radivoja Milina Kairca. Sad... ja znam jednog Milina, ali
on nije Radivoje, moje godište je, jer smo išli zajedno u razred, i čisto
sumnjam da je do sada zaradio da se ulica u Novom Sadu još za njegovog života
zove po njemu ma koliko da je na kraju sveta (grada), što sam odmah proverio na
Gugl-mapi. A sve i da jeste, ja ne
živim u njoj... a ne bih ni voleo... mislim... kad sam na mapi video gde je.
Pa... onda ništa od pića i povećanja prometa u nekom sur - bife - kafeu, ma
koliko da su mi ti objekti draga mesta za provođenje slobodno ulupanog vremena.
Gvožđe se kuje dok je vruće i zato... pravac nazad u katastar da to časkom
ispravimo.
„Ajao brate mili“ prolomi se iz grla
mog prijatelja sa stalnim zaposlenjem u službi nepokretnosti - katastarskom
zavodu Novi Sad (čisto da se zna da nisam baš sasvim nepismen). „Pa ovo je
žešći najeb“ reče, a nije mi izgledalo kao da me „loži“. Kakav najeb, kakvi
bakrači? Pa taj plac, znam pouzdano jer po njemu šetam svakodnevno, nije u toj
ulici nego u ulici Alberta Ajnštajna. Znaš to i ti, rekao sam mu. Posle
njegovog kao u agoniji ispuštenog krika, skupilo se oko nas podosta njegovih
kolega, inače geodetskih inženjera, koji su zavirivši u izvod samo coktali i
vrteli glavom, kao da gledaju kako me šibicar navlači na kutijice i kuglicu.
„Koji vam je kurac svima?“... diskretno viknuh, dok se moj umilni glasić
probijao kroz zgradu katastra. „Šta je ovde problem?... neka neko sedne za
računar, ispravi ulicu, da mi novi izvod i da idem odavde jer već počinjem da
se osećam kao svinjče u Teheranu“. Posle jednominutnog začuđenog buljenja u
mene kao da sam četrnaesto prase jedan od njih mi reče da je lakše prodati kuću
i kupiti drugu na želejnoj lokaciji nego ispraviti pogrešnu ulicu koju je
komjuter u sebe „uvukao“. Nije komjuter ništa uvukao... neko je ulicu sa Klise
prabacio na Avijaciju, ljudi!... rekoh sada već dosta nervozan. „Ne znaš ti
kakva je to procedura... tu mora da
se pravi zahtev za promenu ulice, sve to ide na neku malu komisiju, a onda
treba da potpiše načelnik“. Ama ne menjam ja ulicu... vi samo treba da
ispravite pogrešno uneseno ime ulice... ja ostajem tu gde jesam... Nemojte me terati da odem kući, odvrnem
tablu sa nazivom ulice i donesem vam je ovde. Ma vidimo mi, rekoše, ali
kompjuter ne vidi, kako ne razumeš?! Sad... ja nisam baš profesionalni
programer, ali o računarima toliko znam... neko samo treba da ispravi naziv i
to je sve. „Dobro, dobro...“ rekoše polako se udaljavajući od mene k'o oseka na
Severnom moru. „Podnesi to za ispravku... rešićemo“, a glas im je već zvučao
kao kod onog što proziva, ispituje i daje zadatke u „Velikom bratu“... mojoj
obožavanoj emisiji svih TV programa, dok se polako gubi u daljini. Bilo je to
18. decembra. Od onda svaki dan idem u katastar kao da je i mene u međuvremenu
„zaposlilo“ u toj tzv. instituciji. Još uvek nisam dobio novi izvod. Najeb je to žešći... Izgleda da
stvarno jeste.
Joj, muka me je spopala zato što ja treba da uknjižim stan koji sam već prodala, a mora i aneks ugovora da se potpiše, zato što tada nije bilo nečeg, ne znam čega, a u medjuvremenu se to nešto rešilo, pa onda da navatam tog od koga sam ja kupila prodati stan, pa onda.... bla, bla, bla, povraća mi se od svega. Verujem ti kako si popizdeo! Mene to već čeka, samo nemam ja ni kilometar živaca, kako ću onda? Verovagno ću geknuti na pola puta, pa neka se snalaze bez mene. Jbg!
ОдговориИзбриши