Zvončići na prasencetu

            Pripreme za Božić tekle su normalno. Sve kako treba i dolikuje. Doduše, mi u gradu baš i nemamo neke velike pripreme sem nervoze po marketima u borbi za što bolju startnu poziciju u redu za kasu. Ali ja taj takmičarski deo uspešno, već par godina, prepuštam ženi. Ako joj već ne dam da vozi veliki auto (imamo veliki - moj, i mali - njen), onda neka sa zadovoljstvom kao vihor juri s kolicima po supermarketima i sve ih obiđe. Mada mislim da je i tamo među poslednjima. Dobro... neko mora da bude i među poslednjima. Nije to ništa strašno. Iako, moram da priznam, nabavka mesa za Božićno pečenje je uvek bila moj deo. A i za novogodišnje. A i Uskršnje. I za slavu... u stvari, kad malo bolje razmislim, uvek ja kupujem meso za praznično pečenje. Pa čak i za roštilj. A i kad još malo bolje razmislim, ja kupujem sve najvažnije namirnice. Što znači da sam ja mazga koja vuče sve. Čim završim ovo pisanije moraćemo da sednemo i „malo se porazgovaramo“. Da vidimo ko piša čučeći a ko stojeć(k)i. Izgleda da smo nešto izbrkali a da ja to nisam ni primetio. Podvali ti kukavičije jaje a da i ne primetiš. I guslaš li guslaš a ne znaš da vučeš za četvoro. E... nećemo tako... nećemo tako. Nego... da se vratima pripremama za Božić, kako sad svi k’o spikeri sa TV ponavljaju “najradosniji hrišćanski praznik” iako većina i ne zna šta se pod tim podrazumeva. Ali ne može se reći da ne zvuči dobro, zar ne? E pa, razmišljajući koju vrstu domaće divljači koja raste po oborima i torovima da serviramo i zajedno konstatujući da nam je sve dosadilo na kraju se ipak odlučismo za... prasetinu, normalno. Nismo je jeli još od Nove godine. Prošlo je već 5 - 6 dana. Dovoljno dugačka pauza za takav „Balkan-spacijalis“ delikates.

            Na to moja “domaćica” skoči kao oparena izvukavši iz malog mozga memoriju pamćenja o nekoj prasetini koju je videla u zamrzivaču. I to više komada. I odma’ me spopala da ja izvršim veterinarsku i zapreminsku inspekciju iste. Ona kao nikad ne zna koliko treba, pa da to ipak ocenim ja... stručnjak za raspoređivanje pečenja u svežem stanju u gramima po osobi slavlja. Izbacim nekoliko komada leda neobičnih oblika i kao Nikolas Kejdž u „Nacionalnom blagu“ ma’nem malo rukom po njima i otkrijem veliku tajnu... „prasetina-plećka“, „prasetina-rebra“... i tako par komada. Eto nama Božićnog pečenja bez gurke u mesarama i gore navedenim marketima. Ju-hu! I to još plećka! Iskusniji će znati da je to lepše od zadnjeg buta. Ko zna da spremi, naravno. Ali, skeptična neodlučna sumnjičavost moga bića mi nije dala mira. Gladni Srbi se uvek boje da će ostati gladni pa i ja sa njima. Na Badnji dan zaređam ja po mesarama tražeći neki preostali komad prasetine da obogati garnituru iz zamrzivača. Ali... šipak. Za razliku od prethodnih godina kada su mesari poklali sve što je bilo teško do 20 kila a zvalo se domaća životinja ove se nisu dali prevariti. Prasetine nigde ni parčenceta. Ni pola praseće glave da nađeš. U jednoj mesari vidim mesom prošaranu svežu slaninu od bekona... to vam je manja svinja ili matoro prase... u narodu poznato i kao „nazime“, „kezme“... kako ko voli. U trenutku smislim da bi to moglo da bude dodatak na praesetinu koju smo našli u duboko zamrznutom ledu. I, naravno, kupim.

            Na Badnje veče sam sa decom išao manastir Beočin na jutrenje... koje tamo bude uvek u ponoć. Idemo, a smišljamo šta ćemo sutra uz prasetinu da tarupiramo i da li će ono parče slanine ičemu poslužiti. I dođe i Božić. Peče se prasence iz našeg “nacionalnog trezora”, a moja žena vrti glavom, pukće i duva sama sebi u nos. Nešto joj ne valja... smrdi... ne oseća se dobro... ne ona... prase. Ja ne osećam ništa. A nisam se mnogo ni uplitao u pripremu. Pa može bar da ispeče pečenje ako ja sve ostalo radim! Deca su postavila sto... svečano... koliko su oni u mogućnosti da to urade. Samo da se servira. A kada se serviralo, nastalo je malo komešanje. Nikome se ne sviđa miris... ali dobro... ne mora biti „i miris i ukus“. Važan je ukus. A tek ukus... Spustismo noževe i viljuške na pola koplja. Prasetina smrdi kao ispišani lav u kavezu. Stariji deo porodice (baba i deda) s gnušanjem odbijaju i samu pomisao da prasetina može biti “nejestiva”. Ima bolje i lošije pripremljene, ali “nejestive” nema. Oni na takvu nisu naišli u svom podugačkom životu. Probaju da jedu, bore se, ali... zalogaji sami zastaju u grlu. Ukus? Pa, otprilike, puna usta užegle masti prošarane prokislim pasuljem u jačim i slabijim talasima. Ko proguta, aferim mu (što bi reklo u Sarajevu). Bacismo se na našu poslednju nadu... slanina od bekona. Za divno čudo - odlična. Samo nje nema dovoljno za sve. Ali, izgleda da se moja sumnjičava skeptičnost isplatila... nećemo jesti samo rusku salatu kao glavno jelo uz ostale salate. Slanina se deli kao partizani cigare... do poslednjeg parčenceta. Ma, uostalom, kao da je važno šta ćemo jesti za Božićni ručak. Napravićemo bolju večeru. Slanine i jaja... recimo. A bilo je i nešto božićne pogače. Preživelo se. A možda da od sada ipak stavljamo datume na pakete koji idu u zamrzivač? Nije to ni tako loše. Bar nećeš za Božić 2013. jesti prasetinu iz 2007. Mislim... kada smo malo razabrali po mislima došli smo do zaključka da bi prase moglo biti, otprilike, to godište. Ali je garažirano. I nije puno prešlo. Ma samo da smo mi živi i zdravi. Božić je. Ješćemo kolače.